ВАТРОМ ГОНИЛИ ЗЛЕ СИЛЕ: Архитекта Христивоје Павловић у новој књизи бави се реконструкцијом кућа са Лепенског вира

С ПОЧЕТКОМ лета кад пукне зора над Лепенскиом виром, на дугодневицу 21. јуна, у дну северне падине Трескавца, кресне као варница у шест сати и шест минута, први јутарњи зрак. Превије преко Дунава и стреловито, као прецизан зрак ласера, убоде тачно у једну тачку на зиду узводног дела музеја.

Уметничко виђење етнолога Пауна Дурлића, фото приватна архива

Пре осам хиљада година први јутарњи зрак је на исти начин погађао на узводи део праисторијског насеља. На питање да ли се та појава дешавала у исто време (пре осам миленијума), одговор је: да, у исти делић секунде када Сунце застане у свом привидном годишњем кретању и досегне најсевернију, гледано с позиције насеља, најузводију позицију. Тачно у тренутку када Земља заврши претходни и започне нови круг око Сунца, чије трајање зовемо година или лето.

Архитекта Христивоје Павловић, овако у новој књизи, која ускоро излази из штампе, описује део феномена који у зору, сваког 21. јуна, може да се посматра са једног простора у музеју нашег славног мезолитског локалитета. Реч је о јединственом природном феномену, какав не постоји нигде више на свету, такозваном двоструком изласку Сунца. Јер, чим се тај први зрак појави, Сунце потом нестане, и након неколико минута изгреје у пуном сјају на заравњеном врху, као на некој пирамиди. О овој појави, пре неколико година је управо писао Павловић, који је са Александром Бајић, председницом Друштва за археоастрономска и етноастрономска истраживања "Влашићи", објавио и књигу "Сунце Лепенског вира".

Управо су према та два изласка Сунца, становници тада најразвијеније европске цивилизације мерили време, односно пратили годишњи календар, тврди за "Новости" Павловић. За њих је летња дугодневица зато била посебан дан, јер је био почетак новог циклуса.

- По свему судећи, за цивилизацију облутка, ново лето (у сваком смислу) је почињало блеском варнице у шиљатом урезу, као природом образовани камени нишан између једне купасто шиљасте стене и северне падине планине Трескавац - пише саговорник у делу "Лепенски вир. Да ли тако ако сви кажу да је тако." - Како каже песник "када сине хитром зрачицом".

Као архитекта, Павловић се највише у новом делу бави реконструкцијом кућа у којима су живели људи који су створили прве монументалне скулптуре на свету, посебно позицијом коју је у њима имало огњиште. За разлику од већине претходих тумачења, где је један део у унутрашњости, био тумачен као место на коме су се грејали, наш саговорник, због малих димензија сматра да је служио само чувању пламена, као запретиште. Павловић, међути, тврди да је огњиште било ван куће, на њеном улазу.

- И данас постоје веровања да ватра чува од анђама и ала, свих зала, отуда на улазу у кућу - говори архитекта, који у књизи анализира чак 30 различитих реконструкција лепенских кућа, до првих, насталих још током ископавања, па до оних које је на свој начин тумачио чувени архитекта Пеђа Ристић, до изношења сопственог виђења. - Друго, куће су биле мале, кретале су се од пет до 41 квадрата, да би у њима горела ватра.

Једна од демаркација, коју такође новим текстовима Павловић жели да подвуче је разлика која постоји између културе Лепенског вира и самог насеља Лепенски вир, о чему у књизи истиче:

- И култура Лепенски вир и насеље Лепенски вир трајали су непојмљиво дуго, по невероватних 4.000 година. Култура од 10.000 па до 6.000 година пре н. е. када се завршава средње камено доба - мезолит, и започиње наредни културолошки период неолит, или ново/млађе камено доба. Од тренутка када су први становници одабрали истурени плаз, и на њему, поред усковитланог вира, и тачно наспрам чудновате планине на супротној обали основали насеље, негде око 9.500 година пре н. е.положај није промењен. Насеље је опстало на истом месту након што се завршило средње камено доба (мезолит) још читавих 500 година.

Није напуштано, објашњава Павловић, јер су и из тог периода пронађени најсветији верско-ритуални предмети и инструменти, скулптуре, алат...

- Није разорено, није предмет непријатељског напада, јер нема трагова насиља и напада, па ни одбране. Датовањем органских остатака и скелета становника, такође и на основу изостанка остеолошких остатака, установљено је близу 200 генерација и замирање насеља негде 5.500 година пре н. е. - закључује саговорник. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације