ВЕРУЈЕМ ДА ДОЛАЗИ ВРЕМЕ ПРАВДЕ И СОЛИДАРНОСТИ: интервју/ Радоман Кањевац, писац

ДА ли ће читалац почети да чита неку књигу, више од њеног аутора, издавача и књижевних критичара понекад одлучује - наслов. Јер, као што има добрих глумаца у погрешним улогама, тако има добрих књига са лошим насловима.

фото З.Јовановић

Ово је запажање доброг зналца - песника, прозног писца и новинара Радомана Кањевца - који је својој новој књизи дао интригантан, ироничан и духовит наслов "Продавница магле"!

- Одабрао сам га јер има неке ироније, до које ми је стало: није претенциозан, не обавезује превише аутора, а лако се памти. Чини ми се да толико има продаваца магле на све стране, да још један мање-више, неће бити наодмет - каже на почетку разговора Радоман Кањевац. - Наравно, кад бих мислио да је унутра "магла", не бих објавио књигу. С друге стране, ја сам одрастао у продавници, јер је мој отац био трговац. А има и нешто што спаја маглу и поезију. И поезија, као и магла, неухватљива је.

о Кажете "писање је сетва,а читање жетва"...

- То што писац посеје, у машти читаоца често никне као укуснији плод него што је аутор мислио или очекивао. У данашње време теже је наћи доброг читаоца него доброг писца. Има књига које би можда имао ко да напише, али не би имао ко да прочита. Лично, спадам у посвећене читаоце. Борхес је једном рекао "нека се други хвале књигама које су написали, ја се поносим онима које сам прочитао". Слажем се, оно што човек чита о њему много говори. Данас су читаоци ретки и драгоцени. Све је више писаца, а све мање добрих читалаца. Било како било, дивно је кад књига има своје жетеоце.

о "Жањете" и на неким лепим путовањима, да ли у митским местима препознајете и неке друге димензије?

- Десанка Максимовић је написала "срећа је лепа само док се чека"... То што замишљамо увек је лепше од онога што видимо. Важно је враћати се неким градовима јер сваки пут видите нешто ново. Нека понешто остане и за други пут. Тек та нада "у други пут" чини једно путовање комплетним. У наредном доласку доживите град на другачији начин, мада је непоновљив премијерни утисак. Прошлог лета сам, рецимо, први пут био на Криту и било ми је фасцинантно што се тамошњи аеродром зове по једном писцу - Никосу Казанцакису, аутору "Грка Зорбе". Градови су као и људи, морате да осетите њихову душу.

фото З.Јовановић

о Некада су забачене улице у њима занимљивије него музеји?

- Написао сам да кад сте у Паризу не морате ићи у музеје, цео Париз је - музеј. Кад идем у велике градове обавезно обилазим гробља, пијаце и музеје. Те три ствари не пропуштам. Мислим да гробља, те вечне куће, више говоре о неком народу него архитектура. Сведоче о обичајима, менталитету, духу. На пијаци видите живот тог града. Улице и тргови, што време више пролази, све више личе једни на друге. По правилу, не идем на места која се препоручују туристима.

о Ваш омиљени песник је Црњански, ипак, критични сте према његовим "Ембахадама"?

- Ова књига се односи на његово дипломатско искуство и доживљаје из тог времена: у њој је прилично критичан према разним људима, без икакве самокритике према сопственој каријери.Додуше, није био велики дипломата као што је Андрић. Више се бавио културом, службовао у Риму и Паризу и био веома цењен дописник листа "Ново време". Постоји прича како га је један од тадашњих, десничарских европских лидера загрлио на прес конференцији и рекао: "Сви треба да пишете као господин Црњански из Берлина"... Ничега од тога нема у "Ембахадама". Зато ми се важнијим чинило оно што је прећутано од онога што је написано.

о И када су карактери у питању, имате став да идентитет више представља оно што човеку недостаје од оног што поседује?

- Мислим и да пишемо о ономе што нам најчешће недостаје. Најлепше песме су о неким неоствареним љубавима, женама до којих нисмо успели да "добацимо". Зато ми се чини да је наш идентитет понекад више одраз онога што нам је недостајало у животу него онога што смо имали. Свако је маштао о нечему што му фали. Уосталом, немамо ми један већ више идентитета који су мешавина нашег рођења, завичаја, породичног васпитања, друштва, школа које смо завршили, града у којем живимо... Много ствари нас одређује, а понајвише оно што нам је недостајало у животу. Љубав је веома важна. Људи којима је мањкала, врло су агресивни и нервозни. Ако је нисте имали у животу, то мора да се види. Кажу да љубав, кашаљ и сиромаштво не могу да се сакрију. Али, не може да се сакрије ни недостатак љубави. Можете да вежбате да то превазиђете, ипак се види...

о "Види" се и културна чаршија која воли себе да назива елитом?

- Ми у култури имамо дубоку државу у којој царује просек. То је читава једна интелектуална менажерија којој морате да се, на неки начин, допаднете. Написао сам да ту нашу културну чаршију без разлога зовемо елитом: људи који то заиста јесу не припадају клановима и интересним групама. Они су изнад осредњости која је, по мом мишљењу, владајућа у нашој културној чаршији.

о Зашто је тако ниска цена славе данас?

- Некада су славни били људи који су имали какво-такво дело. Данас су славни они који, заправо, немају никакво дело. Не знате ни чиме се баве. Дефилују по друштвеним мрежама, телевизијским емисијама, а иза њих - ништа. Никада јефтиније да се човек прослави, ни лакше да се обрука. Разлика је у томе што слава траје кратко, а брука заувек. Са интернета се ништа не брише, кад вас неко избламира на друштвеној мрежи остане заувек.

о Стид је само за часне, за оне друге само још један начин да постану познати?

- Наводио сам у књизи пример спортских коментатора. Одбрамбени играч уради нешто крајње подло, а наш репортер каже да је "искусно" реаговао или да се "одлично поставио". А он је урадио нешто неспортски, до краја! Зато је Новак Ђоковић изузетан, уздигао је важност врлине у спорту. Признати поен на сопствену штету за мене је врхунац морала. Нису битни само спортски успеси него колико је на висини задатка у сваком свом ангажману и какав је човек.

о Данас је, кажете, занимљиво само оно што није нормално?

- Највише лајкова има оно што је најненормалније! Писао сам белешку када је Кончита, мушкарац у женској одећи, победио на "Евросонгу". Његова појава за мене није била шок, такви људи постоје. За мене је било шокантно што су жирији из целе Европе тој појави дали дванаест поена. Не постоји већи доказ о декаденцији западног друштва од тога, сигуран је знак да живимо у цивилизацији која пропада.

о Већина мисли да у свету јача десница, док ви тврдите да социјализам није рекао последњу реч?

- То је реплика на изјаву Славоја Жижека да је лакше замислити крај света него крај капитализма. Мислим да апсолутно није тачно. Врло лако могу да замислим његов крај. Капитализам ће завршити као што су завршили и ранији друштвени системи. И само онај ко није живео у социјализму - друштву солидарности, мањег раслојавања и веће бриге о људима - може да помисли да ће оно што се сада појављује као профит и врхунски интерес - трајати вечно. Можда ми социјализам памтимо по неким ригидним облицима из Источне Европе (па и овај наш самоуправни, на неки начин, био је лицемеран), али је заиста могу да замислим да ће доћи време када ће бити више социјалне правде и солидарности него данас. Само краткорочно, ово што данас гледамо је време успона деснице.

о Шта треба да се деси да би људи постали солидарнији?

- Нажалост, неки само велики потрес. Фукујама је пре тридесет година прогласио крај историје, а видимо да никад није било више историје него сада! Украјина, Израел, Источна Европа, САД, све је у превирању. Тек после неког великог потреса људи би могли поново да осете наду. Проблем нашег времена је што је више немају. После Другог светског рата сви су били сиромашни,ипак, било је неког оптимизма. Данас су сви засићени политиком, историјом, технологијом.

о Пишете како је Андрић фасциниран мостовима, заправо, сам мост међу нашим народима?

- Истина, али нам недостају неки нови мостови међу малим балканским земљама. Андрић је, по мом мишљењу, највећи заједнички именитељ. Има нешто што спаја Андрића и Ђоковића, а то су међународна признања. Код нас морате да добијете Нобелову награду, Златну палму, или да победите на Вимблдону - па да вас признају. Тек кад добијете неки сертификат који се оверава у светским центрима моћи, овде вас осви поштују. Док то не стекнете, спорни сте. Не постоји нико кога сви цене и поштују,само ако су га признали у свету.

о Кажете да се њих двојица својом истрајношћу, озбиљношћу и одговорношћу разликују од народа коме припадају?

- Кад смо једном разговарали о Андрићу, Бојан Муњин ми је рекао: "Он је био тако закопчан". Одговорио сам да његова највећа магија и јесте што је био закопчан у народу у којем су сви били - откопчани. Код нас је "што на уму то на друму", а он је остао загонетан. Патентирао је ћутање у распричаном народу, у коме сви блебећу. Андрић је посебно поштован и зато што никада ни о коме није рекао ништа лоше, нити улазио у бесмислене расправе. Али, у томе је и његова дипломатска школа.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације