ПУТОКАЗ У ВРЕМЕНУ ПОГРЕШНИХ ЗНАКОВА: Песнику Слободану Јовићу уручена награда "Меша Селимовић", признање "Вечерњих новости" (ФОТО)

НА свечаности уприличеној крај темеља некадашње Народне библиотеке Србије, спаљеној у немачком бомбардовању 1941, данас је, по традицији, уручена престижна награда "Меша Селимовић" Слободану Јовићу за књигу песама "Брза пошта".

Фото Н. Скендерија

О овом признању, које "Вечерње новости" додељују 37. пут за књигу године, уз подршку Министарства културе, одлучивао је Велики жири од 45 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и историчара.

Награду коју чине Повеља, рељеф са ликом великог писца и новчани износ добитнику, који живи у селу Тобут, на Мајевици је уручио уредник културне рубрике "Новости" Бранислав Ђорђевић. Беседећи о награђеној збирци, коју су објавили СКЗ и НБ "Стеван Раичковић" из Кучева, др Радивоје Микић је истакао:

- Приказујући настанак песме као магијски чин зацељивања ране, Слободан Јовић, готово неосетно, силази низ временску осу у далеку прошлост, обнављајући успут старе представе о свету и људском животу. А тако поезија постаје још нешто - постаје снага обнављања давно ишчезлих облика људског разумевања ствари и појава, тако, другим речима, поезија постаје облик евокације онога што је било на почетку и што никако не може сасвим да ишчезне, али може да се повуче у скривене слојеве културне меморије.

Као и Стеван Раичковић, и Јовић поезију види најпре као чувара ишчезлих облика живота, а потом и као средство за исцељење, као лек, напоменуо је Микић и додао:

Foto: Фото Н. Скендерија

POGLEDAJ GALERIJU

- Јовић је успео да индивидуализује свој лирски глас, старински речено, учини га препознатљивим у све бројнијем песничком хору, настоји да га, на плану релевантности тематике, а, у ствари, плану најдубље схваћене традиције, повеже са великим обрасцима певања на српском језику. Пошто опева један присно доживљен свет, пошто он тај свет тако чврсто везује за себе и своје искуство у сасвим конкретизованом простору села у коме поједини облици живота и обичајне праксе замиру у тој мери да се свако осећа као усамљеник, није нимало случајно што је један од сталних лирских јунака у овим песмама мајка.

У нашем времену магловите традиције, песници попут Јовића дају утопијску наду да ћемо на путу трагања пронаћи свој смисао, навео је др Шефкет Крцић.

- Јовићева искрена поетска ријеч представља симболичку искру тражења смисла и утјехе у осмишљавању властитог трновитог пута егзистенције према себи. Савршено се епски бори својим стиховима на овом трновитом путу, изграђујући своју оригиналну поетску позицију, у којој се назире сан о вјечном битисању, без окретања за собом. Очаравајући нас уводи у свијет поетске имагинације, тражећи штит, како би на том путу вјечности, био заштићен, изазовима времена, полазећи од магновења да себе и своје заштити од апсурдних феномена који харају дуњалуком од свега што није поезис. Зато, овај красни пјесник веома смјело тражи и проналази посебним вокабуларом пут до истине правог умјетничког живота, који он пасионираном патњом према књизи, чувајући је као најдубљу и највећу људску грађевину релевантних духовних вриједности.

Захваљујући члановима жирија, оснивачима награде и члановима Мешине породице, као и читаоцима, Слободан Јовић је рекао:

- Захваљујем се, али и извињавам свима онима чије сам судбине, животе и слике из живота неовлаштено уграђивао у своје стихове. Дио пажње који је усмјерен ка мени и мојим књигама, засигурно припада вама. Свима вама тзв. обичним, а суштински необичним људима, који не мисле о поезији, али јој служе, како рече пјесник, наш савременик. Вама, међу којима су бака и дјед што силазе на пијацу, дјечак са пробушеним џемпером, жена убрађена шареном марамом, сељанка која додаје јабуку или јаје више, да поменем само неке од јунака који живе у мојим стиховима. Данас ја овдје стојим и за њих, а помало и они са мном подносе ову радосну непријатност - рекао је Јовић и наставио:

Фото Н. Скендерија

- Авиони који су шестог априла 1941. године летјели изнад Београда нису запрашивали комарце, иако такав третман мог народа не престаје ни до данашњих дана. Зато су бомбе које су сагорјеле рукописе биле пуцањ у памћење, али оно није угасло и ми га, између осталог оживљавамо, славећи ријеч и словесност. Наш одговор на пуцањ су очи уздигнуте к небесима и штит начињен од корица књига. Неке од тих књига написао је Меша Селимовић. Гласови мртвих нису мртви гласови, ми их оживљавамо својим присуством и сјећањем... Зато ово мјесто није рупа, ни рушевина, већ храм у коме се збива васкрснуће ријечи, како је писао Виктор Шкловски, које је толико стварније уколико пишемо ближе љествици коју су поставили наши узори, а Меша је један од њих... Желим да вјерујем, мада, знам, наивно, да сваки вриједан стих данас написан, помало искупљује неку овдје сагорјелу страницу рукописа, књиге, документа.

Међу бројном грађом уништеном овде у бомбардовању 1941. године, подсетио је Јовић је и збирка од 1.500 мапа и карата из наше прошлости.

- Зато се и сабирамо овдје да бисмо пронашли карту и путоказ у времену и оријентисали се у мору погрешних, збуњујућих и дезоријентишућих знакова и симбола. Меша Селимовић је као борац Мајевичког партизанског одреда крстарио засигурно и мојим ужим завичајем. Побједа у оружаној борби донијела му је несрећу и разочарење, а побједа над самим собом, смирење и смисао којим нас и данас утопљавају његови текстови. Понекад пролазећи кроз Тузлу, угледам насеље Тушањ, у коме је Меша Селимовић рођен. Препознам га по стадиону клуба који носи назив идеала коме је Меша посветио живот - Слобода, али у том архитектонском мноштву од улица, кућа и зграда не наслућујем мјесто гдје се он родио и живио. Ризикујући патетичност, рећи ћу да је то мјесто ондје гдје је моје и свако људско срце - рекао је добитник.

Фото: Н. Скендерија

Јовић је подсетио да је на првим страницама Селимовићевих "Сјећања" одштампана Сабихина рука - шака девојчице која жели да се дописује са Мешом, верујући да је он њен вршњак који је за примерно владање и одличан успех награђен романом "Дервиш и смрт":

- На насловној страни "Брзе поште" изображена је рука са стећка из Херцеговине, постојбине Мешиних предака. Данас су се, барем у мојој свијести, у мојој машти, те двије руке савршено поклопиле и руковале. Можда је једна од мисија књижевности и то да спаја наизглед удаљено и неспојиво да су и модерни, предмодерни и савремени човјек оптерећени сличним страховима, зебњама, недоумицама, жељама и загонеткама.

Надахнуту беседу славодобитник је завршио речима:

- При повратку кући, могу се суочити са питањем цариника: "Да ли имам нешто да пријавим"? Како да одговорим, када осјећам да не носим само диплому, већ живог човјека, а овдје сигуран сам, без обзира на све наше идеолошке, вјерске, националне и друге разлике, жив човјек, још увијек, нема цијену. Када се вратим кући, подићи ћу ову фигуру у правцу мајевичких висова: Кикова Столица, Греде, Дебеле Липе, Курјаче, Бусије, Великог и Малог Кика, Међедника, Велике и Мале Јелице, по којима се Меша у младости ломатао, провјеравајући чврстину својих идеала и сумњи, а са којих су и до мене у дјетињству допирали звуци пуцњаве и видјели се димови од детонација и паљевине... Усмјерићу лице ове фигуре ка тим врховима, и, знам, угледаћу на њему истинску људску сузу. И ја ћу је обрисати.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације