ТВ КРИТИКА: "Воља синовљева" - Дистопија и носталгија

"Воља синовљева" тв серија од 8 епизода по 49 мин, аутори Немања Ћеранић и Страхиња Маџаревић, Телеком, Суперстар, Србија, 2025.

Фото Телеком Србија

Први српски фантастични епик после "Чудотворног мача" Војислава Нановића (1950)  пoштује све жанровске параметре постапокалиптичне дистопије, али почива на преткосовским архетипима српске духовне тековине (митски јунак се надмеће за руку цареве кћери, у томе му помаже очина сабља краља Вукашина, све то опевају гусле јаворове; Туђин-тиранин је савладан и отеран из народа итд.) иако се поштују савремени жанровски клишеи усвојени још од "Побеснелог Макса" (1979, George Miller) нарочито међу млађом биоскопском популацијом. "Побеснели Макс" постао је не само парадигма него и франшиза, чији је пети део изашао прошле године у Кану под насловом "Furiosa: Mad Max Saga" (и даље Милер), без великих шанси да одржи овај јувенилни тренд (зарадио је нешто мало више него што је коштао), а остаће запамћен по савременим политичким алузијама на сумрак Џоа Бајдена (тиранин Dementus предводи хорде зла!).

У очекивању Армагедона понавља ми се исти, убиствени сан о атомској пропасти Европе, онај језиви, декириковски пејсаж вршка Ајфелове куле који још вири из париске пустиње огрезле у нуклеарни пепео. Још један постапокалиптични класик, "Waterworld" (1995, Kewin Reynolds) слути судбину Лондона, који ће се наћи на дну нове Атлантиде после атомског цунамија, што ће потопити Британију. Ноћна мора три орешника над Рамштајном, Берлином и Рајнметалом упорно ми се јавља из ноћи у ноћ и не да ми мира. Ако се све то обистини ни нама неће бити боље: митска Србија утонуће у преткосовски мрак, у који смо већ добрано загазили те сасвим бити предана Туђину на управљање. (Дрхћем од Сергеја Трифуновића у тој улози, која је, засад само горка лажа). Е ту, при том митолошком топосу, појавиће се јунак наше саге из пера сценаристе "Воље синовљеве" Страхиње Маџаревића: Дели Јован, јунак српских предања из прапостојбине, по коме се још зове она планина која наткрива Лепенски Вир на крајњем истоку Србије, долази ниоткуд и одлази са невестом у нови живот препорођене Заједнице. 

"Чудотворни мач", Фото Кинотека

И у овој бајци, као у свакој, поремећена равнотежа у друштву је поново успостављена. Ово је сиже сваког српског мита и мита уопште. Мит је преживео захваљујући фолклору, а фолклор захваљујући машти, бајковитом исксутву, бајки. Свакој бајци, не само српској, корен је у универзалном, интернационалном семену, вели Владимир Проп (види: „Морфологија бајке“). Зато нема бољег јувенилног филма од бајке: свуда ће се продати, сви ће га радо гледати, сви ће разумети овај језик, сви ће прихватити игру, још ако је пуна обрта, обрачуна и борилачких вештина, као у Ћеранићевој режији, створиће и илузију победе чојства и јунаштва и честитог домољубља. Све су то компоненте жанра који ослушкује своје време, а оно је и дистопија и носталгија. Како је лепо опет чути заборављену бајку и препустити јој се, као некад, у детињству.

"Воља синовљева", Фото Телеком Србија

У детињству српског филма постојао је филм Чудотворни мач (1950) редитеља Војислава Нановића, за који је осим њега сценарио писао и даровити, али несрећни Југослав Ђорђевић, према мотивима српских народних бајки „Златна јабука и девет пауница“ и „Баш Челик“. Али постојао је још један сценарист, који на шпици није потписан из сасвим ванфилмских разлога, а био то је патријарх српског језика и књижевне умотворине Станислав Винавер. Био је антикомуниста и то је било довољно да тада буде "кенселован" иако је сасвим добро разумео жељу двојице скојеваца да се упусте у дубоку старину бајке и створе филм за нову публику и нове бисокопе. Према подацима самог Винавера (које сам детаљније саопштио на другом месту), он је на једној универзалнијој традицији, конкретно арабљанске бајке, („који су класични захтеви бајке уопште“), унапредио наш древни фолклорни сиже и упутио двојицу омладинаца управо на онај Пропов међународни кључ, који је био неупоредиво кориснији и подеснији за филм него локална скаска. „Продуцентима“ се све то учинилио сумњиво, несоцијалистички, непартизански (Вучо & Co. нису умели да читају прави смисао бајке, а он је био „више партизански“ него њихов излапели и неуки соцреализам) и све је то одбачено, заједно са финим Винаверовим арабескама, од којих је понешто и остало у Чудотворном мачу. Није помогла ни углавном повољна рецензија Ива Андрића, као члана Уметничког савета Комитета за кинематографију, у којој се каже: „Писац је такође успео да збивањима, која се као и у свакој народној причи заснивају на целом низу чуда и и симбола да реалну и реалистичну подлогу са саврмененим и живим смислом и тумачењем“. Нановића је Винавер подучио како да употреби Пропов интернационални кључ и тако је створен филм чудесне лепоте и искрене осећајности у коме митски јунак Небојша (Раде Марковић) пролази кроз искушења у потрази за чудотворним мачем, којим једино може убити хтонског демона ("Баш Челик"), који је отео његову невесту Виду и тиме покварио свадбу. Као у свакој бајци, савладавање препрека чини окосницу драматургије филма и наш Небојша их одважно елиминише, саобразно броју функција бајке, опет према Пропу. Све заједно изненада отвара архетипе дубоко похрањене у нашој народној души. Публика нове, социјалистичке Југославије одушевљено је прихватила ову филмску бајку, нарочито деца и омладина. Једном пробуђени архетип више се не може угасити и филм је тукао све рекорде гледаности, иако тада, раних педесетих, све то није имало утицаја на директиве Ђиласовог агитпропа.

Уствари, српски филм налазио се тада на прекретници: да ли да настави са ригидном праксом "партизанца", која није давала баш никаквих плодова све до појаве неког облика "вестерна" са Батом Живојиновићем, седамдесетих година прошлог века или ће се окренути живој инспирацији сижеа јужнословенске бајке, који је пружао неупоредиво веће моућности у оквирима исте, патријархално-народноослободилачке матрице? Тада је могло доћи до промоције једног новог, народног жанра, који би доиста прихватила најшира публика а развили домаћи таленти, којих је било. Нажалост, филмски политбиро није прихватио Винаверове сугестије и југословенски филм гушио се скоро две деценије у извештаченим призорима НОБ-е пре него што је, у очају, посегнуо за вестерном типа "Валтер", а "Чудотворни мач" и Воја Нановић заборављени су и послати у Кинотеку.

"Побеснели Макс", Фото Profimedia

"Воља синовљева" је, у извесном смислу, јесте изворни потомак "Чудотворног мача" јер се ослања на сижејну матрицу српске народне бајке, а Јован је пре унук него син Небојшин, иако је све остало смештено изглед света после апокалипсе. Али Јован има душу и слободну вољу, то је, заправо и једино што заиста има у суровом свету дистопије, где се бедни остаци људске расе међусобно сатиру све док се међу њима изненада не појави нешто јаче а заборављено, народни јунак, знак и изасланик очинског предања. Њега слепи гуслар означава као митског јунака-ослободиоца (кога опева у осам песама-епизода серије), али се његов завет неће испунити док не пронађе очину сабљу (краља Вукашина), што се у отсудном тренутку и догађа: „Гледа сабљу мало и велико/Никоме се извадити не да/Оде сабља од руке до руке/Дођ' у руке Краљевиићу Марку/Сама му се сабља извадила...“. Ово је магијска формула после које све оживљава и започиње филмска авантура, углавном на форму "Побеснелог Макса" али и у најбољој традицији борилачког жанра. Сиже и алати овог филма не испостављају друго до далекоисточни chanbara (ономантопеја борбе мачевима), што опет значи да су Дели Јован и кинески Јet Lee ("Hero", Zhang Yimou, 2002. и др) остварење Проповог интернационалног карактера сваке бајке, која јој даје светску моћ, а чува кућни праг. Свадба упоставља нарушену друштвену стабилност а Туђин је протеран заувек. Као на филму.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ПРЕСУДА

27. 01. 2025. у 17:15

Култура

0 8

ФИЛМСКА КРИТИКА: Пет најбољих играних филмова у 2024. години

31. 12. 2024. у 10:57

Култура

10 11

ТВ КРИТИКА: Службена верзија

02. 12. 2024. у 09:06

Друштво

0 3

БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: Филмови и серије фалсификују српску историју

04. 09. 2024. у 20:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације