НИШТА НИЈЕ СМЕШНИЈЕ ОД СМРТИ: Интервју - Ињиго Рамирес де Аро, маркиз, писац, филозоф, дипломата

ПРЕДСТАВА под необичним називом "Твоје тајно оружје против неукротивог целулита" синоћ је премијерно изведена на Малој сцени "Мадленијанума", у режији Тијане Васић.

фото Д.Миловановић

Ипак, у њој је најмање речи о целулиту... И колико год да је необичан и неконвенционалан назив, толико је и сам аутор Ињиго Рамирес де Аро - шпански филолог, дипломата, филозоф, писац, глумац, ваздухопловни инжењер и аристократа. Де Аро је маркиз од Касасе, с титулом коју је његовој породици 1487. доделила краљица Изабела и краљ Фернандо. Разговор са аутором од првог тренутка саговорнику доноси много изненађења, јер он шармантно "поништава" сваку предрасуду или претпоставку. Тако на прво питање како се поново осећа у Београду (из којег је отишао 2015. године, са места аташеа за културу) одговара:

- Пре свега, нисам отишао. Мене су одавде отерали! Конкретно, избацио ме је из Србије министар спољних послова Шпаније јер сам га назвао инквизитором. Има то везе са мојим комадом "Трагала, трагала", који је у то време премијерно изведен у Шпанији... Иначе, Србија је за мене идеално место, неостварено до краја, пошто сам нагло морао да одем. Овде сам био срећан. Мислим да су наше две земље блиске и да имају много тога заједничког. И обе су са једнако сложеном историјом.

о Имате веома занимљиву биографију. Који вам је од свих "идентитета" најближи?

- Моје једино поимање стварности је чињеница да сунце ујутру излази, а увече залази. Живот је, заправо, оно што се дешава између та два момента и читава поента је како да испуните то време. И све што сте поменули, моји су покушаји да га испуним. Наравно, под премисом да сваки дан могу да погледам кроз прозор и размислим да ли да се бацим или не. До сада то нисам урадио.

о Ми бисмо овде рекли "да се умијем ил` да се убијем"?

- И то је, несвесно, још један јако пластични доказ колико смо блиски...

о Готово апсурдно звучи ваша мисао да не постоји ништа комичније од трагичне истине?

- Од ране младости мрзео сам све ауторитете. Цркву, политичаре, професоре, родитеље, наметнуте обичаје. У мени су изазивали отпор, па и оно што су старији говорили да у животу све што је истински важно мора да буде - озбиљно. Још јако мали, открио сам да се најслађе смејем на сахранама! Родитељи су ме грдили, али су мени сахране биле први доказ колико је смешно оно што се чини екстремно озбиљно. Зато сам у позоришту много ближе Аристофану него трагичарима. Аристофан се добро забављао, изазов и јесте како да људе насмејете. Лако је публику навести да се растужи: испричам им неку причу, ето, мајка ми је умрла, и ви заплачете. Желим да наведем гледаоце да се смеју док гледају мој комад.

фото Д. Тонковић

о И комичан и трагичан, заправо је, живот сам?

- Дао бих пример једног црквеног оца из бенедиктанског реда који је рекао да је од свих мрачних, ђаволских облика испољавања - најгори смех. Смех је за мене веома важан, зато ми сметају аутори који хоће да пошаљу неку поруку, да вам говоре шта да мислите, како да се понашате, шта да осећате... У стилу "лоши сте јер нисте солидарни", "не разумете избеглице", "не заступате мањине". И све сличне "политичке коректности". Од монотеистичких религија много ми је занимљивији антички политеизам, у коме се богови грохотом смеју. За мене је то највећи дар. Суштина живота управо је мешавина горко - слатког.

о Баштините готово пет векова аристократског порекла. Да ли вам је у животу било преимућство или баласт, у односу на личну слободу?

- Морам да кажем да је у Шпанији, као и овде, идеал да је неко рођен у скромној породици и да је својим заслугама успео да постигне успех у животу. То је и хришћански став. А ја сам све супротно од тога. Због тога сам већ рођењем осуђен у друштву које сматра да је аристократија баласт прошлости. Мој највећи успех је што сам ту стегу успео да превазиђем. Зато ме сви мрзе. Десничари католици (пошто сам написао комад "Серем се на бога") сматрају ме јеретиком јер су племићи, по правилу, католици. Дакле, ја сам класна издајица. Левичари, зато што су исти као десничари: рођени сам аристократа и зато увек сумњив, нисам њихов, не знају где да ме сместе. Тако да сам нека врста отпадника.

о Да ли сте отпадник и зато што сте у аутобиографском роману "Зла крв", открили да је ваш брат отуђио једну породичну, Гојину слику, не консултујући остале чланове?

- После смрти моје мајке брат је, као најстарији син, све наследио. Између осталог, и Гојину слику која је, заправо, портрет нашег претка из 18. века. Нас је шесторо деце, а он је то урадио на своју руку. Осталим члановима забранио је улазак у велики, наслеђени стан у коме су све породичне драгоцености. Када сам најавио да ћу да га тужим, остали су ме одговарали. Рекли су да је најгоре судити се са ближњима и да нећу мирно спавати. Напротив, одговорио сам, нећу моћи мирно да спавам уколико не истерам правду на чистац! Покренуо сам три тужбе, укључио и остале, али су они стали уз брата и свесно ишли против својих интереса. Свестан сам да ћемо на крају све изгубити јер је Шпанија корумпирана земља, а наш најстарији брат ожењен је политичарком на високом положају... У овој књизи реч је о 500 година породичне историје. Последња трећина говори о актуелној ситуацији, декаденцији и пропадању једне аристократске породице. Али, кад схватим да више немам породицу, истовремено стичем највећу слободу! Иначе, 30. септембра је парница поводом Гојине слике, баш тог дана биће објављен и мој нови роман "Лицемери".

о Ваш комад "Твоје тајно оружје против неукротивог целулита" нема везе са оним на шта асоцира. Није реч о женској опседнутости изгледом већ о нечем сасвим другом?

- Уочи праизведбе у Њујорку прилазиле су ми неке жене и говориле да им је баш потребно то "тајно оружје". Одговарао сам: "Одлично. Дођите у позориште и видећете да ће нестати сви ваши проблеми!" Морам да појасним да кад сам рођен, у крштеници су ми стајала имена: Ињиго Сантјаго Бартоломе Рамирес де Аро. Ликови у комаду носе сва та имена и сва четири кажу: "То сам ја. Ја сам и таштина, и продавац, и наивност, и глупост - против ауторитета." Моја суштинска порука је да ни један човек не треба да буде овца и дозволи да има пастира који ће га водити и говорити како да се понаша.

о Јесте ли побуњеник и "реметилачки фактор", и у уметности као и у животу?

- Тако ме други виде, као провокатора. Али, ја себе гледам као нормалног човека који је импресиониран свакодневним стварима око себе и догађајима у друштву: политичарима који неће да сиђу с власти и поповима који вам говоре шта да радите. Дакле, стварност је та која нас провоцира, ја само покушавам кроз оно што радим да се браним провокацијама на свој начин.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације