УМЕТНОСТ ЈЕ ВИШЕ ОД ИГРЕ: Уметник Борис Бурић о вези са београдским надреалистима, колажима, сновима, фудбалу...

САЊАО сам да се огромна плахта полагано спушта преко зграда и улица док људи шетају мирно и не примећују да их некаква сила поставља у обруч и полагано им истискује ваздух из плућа. Поглед ка небу нам је одузет...

Борис Бурић Фото приватна архива

Овај сан покренуо је визуелног уметника Бориса Бурића, који, живи, ради и сања, на релацији Београд - Ријека - Тексас, да створи рад, чије поруке ових дана на Топличином венцу, читају или мимоилазе, наши суграђани. Наиме, у излогу Музеја примењене уметности, налази се његово дело које је део поставке "Задржано бекство надстварности: фотографија у београдском надреализму", поводом стогодишњице овог правца у свету, али и Београду.

- Често ми се догађа да користим снове као инспирацију за стварање уметности, та фаза "илуминације" је ослобађајућа јер није ограничена свакодневним логичким правилима - истиче за наш лист уметник, који се прошле године представио великом самосталном изложбом у МПУ, а кога овдашња јавност памти и по заједничким наступима са Ненадом Рацковићем. - Када сам добио позив из МПУ да учествујем на изложби, прво сам размишљао о колажима који су на неки начин били темељ надреалистичког приступа уметности. Колажи су се често користили да створе слике које су изгледале попут снова или визија, с јасном намером да се створи наратив из несвесних слојева психе. Колаж као технику практикујем још од средњошколских дана, те сам помислио да би то била добра веза са београдским надреалистима. У финалном раду сам се поред два призора ( фотографска кадра ) одлучио и за текстуални колаж. Како сам, иначе, концептално оријентасан, објединио сам текст и слику.

Борис Бурић Фото приватна архива

У текстуалном делу Бурићевог рада пише:"Ни музеј ни улица/ ни реч ни слика/ ни поезија ни проза/само очекиване борбе". А на питање, колико су "очекиване борбе" данашњих стваралаца сличне,онима који су водили наши међуратни надреалисти, истиче:

- Истраживајући београдске надреалисте наишао сам на Ванета Бора који је написао: "Ни поезија ни проза, један нови начин изражавања" (1932), тај "статемент" ме је инспирисао првенствено због моје личне потраге и "бега" од задатих канона. Инспирацију за текстуални колаж сам пронашао у споју мојих мисли са освртима уметника који су у бегу од конвенционалности тражили нове начине изражавања. Дошао сам и до Мишка Шуваковића и његове књиге "Постмодерна" у којој пише:"Траг језика је фрагментарни, дословни или недословни навод који својом различистошћу или неуклопљеношћу у делу у којем се налази указује на сопствену историју премештања (цитирања)." Мислим да се ми сви сада налазимо у стању перманентног рата и очекиване борбе које водимо.

Пре него што се у потпуности препустио уметничким трагањима, Бурић се бавио и фудбалом, о чему каже:

- Откад знам за себе "гањао сам лопту". Чари фудбала и занесеност у игри могу знати само они који су били посвећени томе. У средњој школи примењених уметности у Ријеци сам паралелно тренирао и играо фудбал у ХНК Ријека. Пре подне бих клесао камен, обрађивао дрво, глину, гипс и метал, а поподне бих ишао на тренинг. Када сам дошао до првог тима схватио сам да нема простора за уметничко изражавање, да је уметност више од игре. И нисам се двоумио. Искуство које ми је бављење спортом дало добро се надовезало на уметничку праксу. Визуализација, преглед игре, рефлексно реаговање, воља и посвећеност су утицали на мој рад.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације