ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Ни магија, ни реализам

ДРАМАТИЗАЦИЈА македонског редитеља Васила Христова (дра­матург Весна Радовановић) Грасовог романа "Лимени добош", који се сврстава у магијски реализам, још је једна позоришна представа која би мирно могла да се игра и на некој сцени за децу.

фото Приватна архива

Упркос неоспорној заводљивости игре младих глумаца (Јована Беловић, Марко Јанкетић, Јоаким Тасић, Ива Манојло­вић, Лазар Ђукић, Тамара Шустић, Теодор Винчић), на челу са Миодрагом Драгичевићем као Оскаром, који у своје три године одлучује да, из протеста, престане да расте, стекао се утисак да актери (свако у више улога) на сцени знају шта раде, и да су вео­ма маштовити у свом сценском истраживању, али да је гледалац тај који не разуме зашто се то ради и у каквој је вези са Гинтеро­вим романом, који, из инфантилног (не и дечјег) угла протестује против надолазећег (тада и сада) нацизма у Европи. Васил Хри­стов преузима кључна места романа из знаног Шлендорфовог филма, али у уводу представе, оставља податак из романа, да се радња, заправо, догађа у лудници, што се у даљем току фраг­менитарне радње не узима за мотив (дечје) игре травестије и прерушавања, јер се много даље од тога и није ишло.

Главни актер романа, филма и представе, Оскар(чић), у посло­вично одличном тумачењу Миодрага Драгичевића (коме је костим Марије Марковић Милојев дао бар трећину карактери­зације) је и у инсценацији редитеља овде имао добар потенцијал да око себе заврти убитачни карусел нацизма, онако како то Грас изврсно постиже у роману, награђеном Нобеловом наградом. Својим заустављањем на трогодишњаку, Оскар је постигао да може да задржи дечју суровост и искреност у посматрању фено­мена и догађаја, без манипулације и политикантства, које у свету одраслих редовно замагљују истину. Но, у представи "Лимени добош", на сцени ЈДП-а, све је игра, у недефинисаном, голом простору (Константин Трпеноски), из које се не препознаје неане­стезирана Оскарова дедукција сопственог тридесетогодишњег живота, у исповести због убиства медицинске сестре у душевној болници.

Притом, не би се уопште могло рећи да је представа по зами­сли Васила Христова нетачна.

Радња и њена интерпретација су, у његовом инсистирању на театрализацији и отуђењу (исти глумац - тумачи много ликова и себе лично) догађања из Гра­совог романа, доследни и јасни. Оно што удаљава представу од романа је њена драмска неистинитост, јер одступа од магијске интерпретације страшне стварности успона и пада нацизма у Гдањску. Оскаров дечји ракурс (90 и кусур сантиметара) је само искошена, лично обојена перспектива гледања, на коју одрастао човек, што Оскар јесте, има право, ако је прихваћена конвенција да је још увек дете, због свог раста. Драгичевић је ову дихотомију врло добро деконструисао у својој игри, али то није препознато као кључ ове представе. Све око његовог лика је релативизовано, лишено трагике, улепшано и учињено насилно бајковитим (столице које лебде са актерима на њима), а да је процес, који би природно до магиј­ског довео, гледаоцу остао ускра­ћен. Оскаров заглушујући крик, који ломи стакло, његово убојито оружје против апсурда нацизма је остао да виси са столицама у ваздуху, као циркуска акробација, задивљујућа, али безазлена.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Play чехов

13. 12. 2023. у 10:00

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: (По)гранични случај

04. 12. 2023. у 08:00

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Завичајни хорор

27. 11. 2023. у 05:00

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Јагош, последњи

26. 11. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације