БОЛ ЈЕ УВЕК - ДРУГАЧИЈИ: Михаило Лађевац с Новог Зеланда стигао у родни Београд да изведе представу "Све што видим"

НЕКАДАШЊИ глумац Народног позоришта Михаило Лађевац, који већ годинама живи и ради на Новом Зеланду, право са енглеске турнеје долази у родни Београд: на сцени "Раша Плаовић" националног театра, са трупом "ЦПГ Колектив", вечерас изводи представу "Све што видим".

фото: М.Голдсман

Публика није заборавила његовог Мелузова ("Таленти и обожаваоци"), Јована ("Покондирена тиква"), Поткољосина ("Женидба"), Клевена ( "Незвани гост"), Трепљева ("Галеб") Батића ("Лажа и паралажа"), Филипа Трнавца ("Путујуће позориште Шопаловић") и друге улоге које су му донеле низ престижних награда. Али живот га је одвео у ову далеку острвску земљу на обали Тихог океана. Данас тамо предаје на два факултета, спрема докторат и - планира да се врати у Србију.

У међувремену, решио је да у бившем матичном театру одигра црнохуморни комад, инспирисан стварним догађајем у време локдауна на Новом Зеланду, а заједнички га је осмислио са Сиан Паркер и Лором Хохи која потписује и режију.

- Само недељу дана после венчања, мојој бившој студенткињи је изненада преминуо супруг. Остала је сама са трогодишњим сином... Била је затворена у кући због короне, а своју несрећу поделила је са Лором Хохи и са мном - открива Лађевац у разговору за "Новости". - Одлучили смо да преко "зума" разговарамо о томе како се човек носи са великим болом. У почетку смо само хтели да помогнемо Сиан, али је на крају настала цела представа у којој игра главну улогу. Пробе смо наставили у позоришту, касније смо убацили и плесача који игра духа њеног преминулог мужа.

У расплету ове приче, наш глумац (у улози Џона) сусреће се с главном јунакињом (Најом) на гробљу, на које је дошао да посети хумку своје давно преминуло супруге. Иако припадају различитим генерацијама, "удаљеним једна од друге више од три деценије", међу њима се рађа посебно пријатељство:

- Бол је увек личан и другачији. У представи "Све што видим", док се двоје јунака преиспитује како се носити са несрећом и суочити са смрћу, заправо, једно друго уче како да живе - објашњава Лађевац, који је гостовао у Београду и пре пет година са глувонемим колегом, изводећи представу "Солун - Салоник", посвећену српском и новозелађенском војнику који се сусрећу 1917. у Солуну. - Иначе, радим и са компанијом "Уметност једнаких гласова" , односно с глувонемим колегама који у Великој Британији и САД имају своје школе глуме. Изводили смо представе на знаковном језику, без превода, али је могао да их прати сваки гледалац у сали. За тај пројекат добили смо награду новозеландске владе.

Наш саговорник дипломирао је глуму на ФДУ у Београду и члан националног театра био пуне две деценије:

- Србију и Народно позориште у њој увек доживљавам као своју кућу. Наравно, имам намеру да се вратим. Мотив да одем био је, пре свега, докторат, а кад га завршим, долазим у Београд. Тренутно предајем на Вајкато универзитету у Хамилтону и универзитету у Окланду, предмете Увод у позориште и Улога тела у физичком театру. Дивно је искуство, ипак, у мом памћењу је још живо сећање на 1997. и прву улогу у Народном, "Тартифа" с редитељским потписом Ласла Бабарција. С великим нестрпљењем и узбуђењем ишчекујем да поново заиграм на старој сцени...

Са истим узбуђењем присећа се и како је ушао у свет глуме. За будућу професију "крива" је представа "Учене жене" у режији Јагоша Марковића, у Народном 1991. године.

- Били су мартовски немири, нервоза се осећала у ваздуху. Публика намргођена, пуна напетости. А онда се подигла завеса и, у року од једне секунде, настала је радост у гледалишту! Имао сам петнаестак година и помислио како бих ја желео да тако могу, у тренутку, неком да улепшам живот бар за та два сата, до поновног суочавања са стварношћу. Тај осећај и данас ме води. Отишао сам кришом, потпуно неприпремљен, на пријемни и пао код професора Владе Јевтовића. Други пут, на моју срећу, положио сам код дивног професора Бајчетића и из захвалности му посветио магистарски рад "Професор Предраг Бајчетић - живот и метод" , касније штампан у реномираном британском позоришном часопису Тheatre, Dance and Performance.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације