ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Чудо као животни принцип

ЧЕМУ бисмо се надали, ако не верујемо у чуда, поентира Ставра, више кафански инвентар, него гост (добар Милош Самолов), у "Чуду у Шаргану", песника Љубомира Симовића. Иако је написао можда најбоље драмско штиво у нашем језику, Симовић је песник у античком смислу, јер његове драме, а нарочито "Шарган" спадају у драмско песништво.

Новости

Лако, природно, органски, Симовић тка драмску причу као урбану легенду, у којој је све могућно, док је човек жив, а и после тога. Двојица мртвих војника, Манојло (карактеристичан Љубомир Бандовић) и његов посилни, Танаско (атрактиван Алексеј Бјелогрлић) држе чврсто ту магијску линију радње, и даље у давно завршеном рату, немоћни да се смире у смрти. Просјак (потресан Ненад Јездић), примивши на себе боли паћеника, учинио им је "медвеђу" услугу, јер се човек, изгледа, само патњом дефинише, доказује и правда пред судбином. У кафани "Шарган", под вечитом кишом, газдарица Иконија (већ митска у тој улози Анита Манчић), са својом келнерицом Цмиљом из Кремана (изврсна, будућа дива ЈДП Сања Марковић), Ставром, који више и не одлази из "Шаргана", где резонира о души и политици, Анђелком, ситним кримосом, коме је јатак при ретким изјасцима из затвора (очекиван Миодраг Драгичевић), са гостима, Јагодом (трагикомична Јована Беловић), Скитницом, који и сам носи грех предака као мотив (сјајан Борис Исаковић), као и са Госпавом, проститутком, која, као све женету, осим Иконије, сања о простом породичном животу, удаји и спасењу (неочекивана, дивна Тамара Драгичевић), гаца по апокалиптичном муљу, не учествујући у политици, али и не бранећи се од ње. Миле, вечити агитатор и политикант (простудиран, прави позоришни догађај Марко Јанкетић), као и Вилотијевић, апаратчик, који "зглајзне", па се поврати, а има око једини за мртву војску и Госпавине крваве руке, само док је губитник и паћеник (упечатљив Небојша Дугалић), замишљени као овоземаљска противтежа Небу (доброта, патња и самилост), у представи Јагоша Марковића су се помало утопили у извесну приземност позоришне метафоре, која се повремено косила са поетским Симовићевим реализмом.

Сувише кише, воде, све време, по којој се гаца, којом се перу руке, умива, перу чаше и пљуска у бегу и радости (уз, за овог редитеља незаобилазни дерт уз народњаке), претеривање (опет очекивано) у гесту и комици (Иконија као у каубојском салуну, недовољно увежбано), поезију, која неминовно носи овај комад великог драмског песника, пречесто своди или на гег, или на доцирање и сувишно објашњавање (као на предугом крају представе, када Просјак ламентира над својом самилошћу и жртвом), а онда, када је прави тренутак да се нађе на сцени (када Вилотијевић "разговара" са мртвим војницима за столом), нема га.

Иако јединствен по својој медитернској, раскошној маштовитости и страсном сензибилитету, Марковић редовно своје представе оптерећује са превише ефеката, који би били убојитији, да су ређи и пробранији. Већ проверени тумач Симовићевог дела ("Хасанагиница", "Шопаловићи"), Јагош Марковић је, легитимно, оформио манир, парадокс на који чита Симовићев поетски, као психолошки реализам, увек у гротескном кључу, са превише детаља, јарким бојама, без валера, егзалтирано, претерано близу данашњици (догађаји у Украјини). Костим Лане Цвијановић је добро одсликавао Симовићеву поетику...

Велики догађај за ЈДП и наш театар.

Препоручујемо

Култура

1 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Злочин над Фалстафом

02. 04. 2022. у 12:19

Култура

0 1

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Природа љубави

30. 03. 2022. у 13:00

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Навикавање на стрепњу

28. 03. 2022. у 14:30

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Стој, гледај у ватру, плачи и воли

14. 03. 2022. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације