ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Интимно позориште у славу истине

УМЕСТО Стриндберговог "Оца", у славу великог, преминулог Бориса Комненића, који би играо ту насловну, величанствену улогу, Ђурђа Тешић је, на Сцени "Раша Плаовић" Народног позоришта поставила "Пеликана" истог писца, који се ретко и нерадо игра.

Новости

Није ни чудо, јер је у питању неразвијена драмска структура, срачуната на унутрашњу снагу интимног доживљаја актера, нарочито главне глумице, Елизе, мајке која живи лажни, лицемерни, подли живот, грабећи све за себе, а беспоштедно уништавајући своје двоје деце и мужа. Врхунац њене патологије је љубавна веза са мужем своје кћери, који је, са своје стране, искоришћава и понижава. Кћер, Герда, неразвијена, фрустрирана и излуђена нељудским условима у којима је одрасла, једина види светлост на крају тунела мржње мајке и издаје мужа, и она ће је, после катастрофалног пожара и доживети. Њен брат, Фредрик, отеран у алкохол мајчиним бескрајним злостављањем, потпалиће кућу и однети са собом грех одавања сестри страшне тајне о мајчиној моструозној природи, што му је отац оставио у скривеном писму...

"Интимног позоришта" Августа Стриндберга у Народном позоришту тешко би било, с обзиром на драмски само скициран текст највећег шведског драматичара, да у улози Елизе редитељка није видела узбудљиву, моћну Душанку Стојановић Глид, која влада сценом, како својим физичким присуством, тако и метафоричним значењем, које има моћ да учита у сваки свој гест и реч. Додавањем видео пројекција (у којој смо присуствовали мучном напуштању деце коју је одгајила и коју дубоко жали служавке Маргарет, Елизином тајном ждрању брда калоричне хране у кухињи, као и њеном и Фредриковом крају у пожару, поред мртвачког сандука тек преминулог оца), Ђурђа Тешић је отворила симултану сцену, која је помало банализовала дубоко натуралистички, симболични свет Стриндберговог пакла. И без тог додатка, магична Душанака Стојановић Глид, одлични (нарочито у сцени обрачуна са мајком) Недим Незировић и Ива Милановић, као брат и сестра, довољно изражајан, мада шематизован Вучић Перовић, као зет Аксел, забрађена без објашњења, али потресна Вања Ејдус као слушкиња, дочарали би нам, упркос скраћеном процесу и убрзаним трансформацијама ликова, Стриндбергову идеју "камершпила", по угледу на Макса Рајнхарта, у којој унутрашњи емотивни ток актера кроз радњу избија на видело сцене.

Драматург је био Ђорђе Косић, ауторка клаустрофобичне сцене и савременог костима (са акцентом на краљевско плавој Елизиној хаљини) Зорана Петров, музиком је саспенсу много допринео Владимир Пејковић, а видео рад је дело Јелене Митровић. Са напоменом о посвети ове представе преминулом великану, тешко је расправљати о њој из угла њене целовитости и недовољног богатства мотива, на које смо навикли у Стриндберговом делу, као и о поруци коју Елизин свет вечите лажи баца на наше друштво данас... Довољно је дивити се интерпретацији велике глумице и поновној појави великог класика на сцени Народног позоришта.

Препоручујемо

Култура

0 1

"ПЕЛИКАН" НА СЦЕНИ: Стриндбергово дело у Народном позоришту

23. 02. 2022. у 09:24

Култура

0 1

СТРИНДБЕРГ У ЗНАК СЕЋАЊА: Премијера "Пеликана" у режији Ђурђе Тешић посвећена Борису Комненићу (1957-2021)

22. 02. 2022. у 14:53

Култура

0 2

ПОЗОРИШНА КРИТИКА - О ЉУБАВИ И ИЗДАЈИ: Маја Арад Јасур - "Амстердам"; Режија: Ива Милошевић. Атеље 212

18. 02. 2022. у 13:18

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Коме треба ноћна мора?

12. 02. 2022. у 14:17

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације