Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: О пријатељству и помирењу

Драганa Бошковић

18. 11. 2021. у 14:15

НАСЛОВ, који је Момо Капор, поштујући пријатељство са Зуком Џумхуром, дао свом прозном тексту, "Зелена чоја Монтенегра", идеално се "наместио" да се, као туристичка понуда, што Будва Град театар превасходно јесте, буде фестивалска продукција овог лета.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: О пријатељству и помирењу

Копродукција са Београдским драмским позориштем и подгоричким Градским позориштем је омогућила да се згодна прича о пријатељству књаза Николе и Осман-паше игра читаве сезоне, а и да је види београдска публика... Никита Миливојевић је, са верним сарадницима (Амалиа Бенет, покрет, Јелена Стокућа, костим, Александар Сребрић, музика), у сопственој адаптацији и сценографији, осмислио још једну од својих стандардно емотивних режија, што је и главни квалитет ове прилично поједностављене драматургије.

Нарација (Божидар Зубер), која садржи и коментар, који би гледалац требало сам да створи, скраћује пут кроз драмско ткиво, али га и осакаћује, дајући илустративни тон игри.

И то је трасирало пут читавом збивању. Анегдотално, по површини, са акцентом на некада усиљеној духовитости, топла људска прича о друговању, још из Париза, а онда и по заробљавању Осман паше (небрушен Андрија Кузмановић), који се, на забезек грађана, слободно шета Цетињем, карта и љубавише по хотелу, када морски таласи и звездано небо не "досољавају" атмосферу - постаје монотона, илустративна и, некако, налик на представу за одраслију децу.

Мало је Капорове приповедачке вештине "с душом" остало у представи "Зелена чоја Монтенегра", а још мање је драматуршког умећа да се аргументује парадокс једног пријатељства, необичног по свему. На пола пута између скеч реализма (штос о игрању голфа на Цетињу) и (мета)физичког театра (црногорски фолклор кнегиње Милене, Маје Стојановић и новинарке Мејџори Еванс, Јелене Симић), режија Никите Миливојевића се свела на ређање слика, повезаних нарацијом, која најављује њихову необичност, па се атрактивност тих сцена поништава већ испричаним. Осим тога, грубост скицирања, спољашња средства Андрије Кузмановића не успевају да драмски уверљиво покажу заводљивост, којом паша везује за себе још једног необичног владара, књаза Николу, у такође површном, са неколико лепих реакција, тумачењу Милоша Пејовића. Јелена Симић, у улози Мејџори Еванс, била би аутентична и занимљива, у некој вестерн естетици.

Бранимир Брстина (Хансен), у лакоћу своје комике унео је нешто од гротеске Островског.

Публика не треба да помисли да представа "Зелена чоја Монтенегра" није вредна гледања.

У њој су једно лепо пријатељство и племенита идеја помирења. Она је забавна, лагана, повремено духовита, али јој је место у природном окружењу летњег фестивала Будва Град театра.

БОНУС ВИДЕО: КАКО ПРОВЕРИТИ РАДНИ СТАЖ: Јелица Тимотијевић из ПИО фонда у новој епизоди Фт1П