Култура

ПОГЛЕД ИСКОСА - Минотаурова кћи

Дејан Ђорић

20. 07. 2021. у 17:36

У БЕОГРАДСКОЈ Галерији 73 одржава се изложба слика Јасне Опавски (Београд, 1974) под називом Mater - Pater.

Тим поводом објављен је и каталог на 64 стране оригиналног графичког решења. Изложбу је отворио перформанс, мала позоришна представа, којом су ауторка и сликар Предраг Пеђа Тодоровић представили причу о Минотауру другачију од традиционалне. Реч је о сликарки и цртачици чија каријера иде узлазном линијом, која сваки свој наступ брижљиво осмишљава и чији називи изложби ("Мит о жени, мушкарцу и мени"; "Жена - митско биће"; "Девица - Мајка - Свештеница") програмски сажимају њено ликовно деловање. Она је кадра да свој свет дискурзивно освести, у каталогу су њени есеји о свакој слици, а појављује се и у својству једне од најбољих млађих ликовних критичарки (више од 40 текстова за каталоге, монографије и јавна гласила). После Маје Живановић и Биљане Јотић, она се једина појавила као стручна за појаве у области фантастичне фигурације.

Јасна Опавски је митотворитељка, хранитељка духа, носталгичарка и магичарка, која најдубље залази у сложени свет грчке и балканске митологије. Она је међу последњим великим паганкама које су се изразиле након Драгоша Калајића, непоколебивог Хелена. Сликарка истражује феноменологију Велике мајке, у смислу у коме је то Изида, али и свака жена, заговара вечну женственост, повратак феминилним моћима и традицији, породици као језгру, на шта упућује и назив изложбе. Мушкарац је Адам Кадмон, Пуруша, први муж, а жена Ева, Кибела, Деметра, Изис, чиме уметница упућује на своје сакрално схватање сликарства. Њу занима здравље друштвеног поретка, на основу елементарне чињенице да су сваком детету за нормалан развој потребни и мама и тата. Зато је њена фантастика дубоко хумана, и када залази у дивље пределе маште не раскида са људским.

Опавска је као лепа и елегантна појава, интелигентна и моћна жена, мајка две ћерке и одлична сликарка, храбро устала против трансхуманизма и феминистичких глупости, за лепоту мрава и орла, за биљку и сан, све оно данас одбачено и презрено. Њено оружје је слика, она се враћа у антику, отвара митске лавиринте, узноси жену, мушкарца и дете на добар ликовни начин, снажним сликама које задиру у подсвесно колико и свесно. После Оље Ивањицки и Љубице Мркаљ појавила се поново сликарка пророчица, весталка из храма мудрости, да личним шармом и сликарским завођењем сведочи за савременог погубљеног човека изгубљени смисао телесног и духовног. Она слика и анђеле који припадају античким митологијама и уметностима колико и хришћанској иконографији, али њен главни јунак је трагични и несхваћени Минотаур. Уметница системски захвата у слику, на основу истраживања, бројних предрадњи, уводи у (пост)модерној уметности и авангарди омражену и забрањену ликовну причу, наративни ток слике и стога су њени митови толико занимљиви.