ДОСИТЕЈЕВО СВЕТЛО ЧЕЛО: О значају великог Српског просветитеља, Королијином сонету и Хопову

МЕЂУ најљепшим и најзанимљивијим Королијиним сонетима је пети по реду из циклуса "Српске цркве и манастири" (1907-1910) - "Хопово".

Фото: "Литографија Анастаса Јовановића из 1852."

То је сонет о манастиру и о његовом, и националном културном јунаку - "јуноши" Димитрију и монаху Доситеју. Доситеј је привлачио Королију и својом немирном природом, и културном мисијом коју је имао у српском народу, посебно у Сјеверној Далмацији, па и у пјесниковој родној Буковици.

Королија га спомиње у својим путописима: Доситеј је прочитао цијелу библиотеку манастира Драговић, оставивши свој потпис на прочитаним књигама, а у сеоцету Косову, на Далматинском Косову пољу, сачинио је први српски буквар за љупке очи једне дјевојчице. Королија је доживљавао Доситеја као неког блиског, свога, из Драговића или са Далматинског Косова. Можда је баш Доситеј разлог и повод за Королијин сонет о Хопову.

Парадоксално, Хопово је најпознатије и славно по монаху који га је напустио и побјегао у свијет, а не по онима који су му до гроба вјерно и смјерно служили. То потврђује и овај Королијин сонет, који је више о Доситеју него о Хопову. Оба катрена сонета "Хопово" пјевају о Димитрију/Доситеју. Тај "јуноша српски, Димитрије", ту, у Хопову, "свом Богу хтеде угодити чудно". Он није, дакле, уобичајени Божји угодник, већ неко ко свом Богу угађа чудно, необично, не кротећи већ "мирећ срце младачко и жудно" и одазивајући се на зов и изазов свијета одласком у свијет - странствовањем и путовањима.

Та путовања су двоструко тешка и изазовна: ваља савладати привлачне даљине и освојити вјечите плодове мудрости и у том своме настојању и напору, схваћеном као позив и мисија, дуго и досљедно издржавати. С тих својих тешких путовања, и са плодовима вјечне мудрости њима стеченим, Доситеј се враћао у свој (на)род, у отаџбину која се изнова рађала, преображавајући је културно и поставши велики угодник своме роду.

Дакле, "јуноша" који је хтио своме Богу "угодити чудно", постаје велики угодник - културни јунак - свога рода, коме се враћа из свијета "очински и будно". Доситеј је носилац просвјетљења, свјетлости, преображаја. Можда је то један од разлога што му Королија пјева сонет - форму која у својој природи има преокрет, преображај, у свом "кољенцету", између катрена и терцета. Истина, у Королијином сонету су два преображаја - Доситејев преображај и преображај самога Хопова:

Јуноша српски, Димитрије, овде
свом Богу хтеде угодити чудно:
но, мирећ" срце младачко и жудно,
дуго, далеко странствовати оде.

И прелазећи своје путе трудно,
мудрости вечне побра многе плоде,
и угодник ти велик поста, роде,
путећи тебе очински и будно.

Већ су катрени у знаку преображаја лирског јунака, што је необично за класичан сонет.

Није ли Королија мало "поранио": преокрет долази са терцетима. То овом сонету, међутим, даје ефекат "изневјереног очекивања" - чак двострук - јер други преображај, кога мање очекујемо, доиста долази са терцетима. Королијин сонет је права мајсторија на једну "несонетну" тему. У катренима се "јуноша" Димитрије преображава у Доситеја, "који своме Богу хтеде угодити чудно", па у странствујућег путника, који са својих трудних путовања доноси тешко стечене плодове мудрости и постаје велики угодник роду, па се своме роду враћа "очински и будно". Необични угодник Богу преображава се у "угодника роду". Доситеј је носилац просвјетљења, свјетлости. Терцети су у знаку свјетлости и усмјерени су - каквог ли свјетлосног преокрета - на манастир са два сунца. Хопово прије и послије Доситеја није исто - сада га "два сунца грију":

Хопово старо сад два сунца грију:

То, попут пљуска ког облаци лију,
а ауреоле врх Доситејева
чела се светлост на њ велика слева.

Димитрије/Доситеј је тај "јуноша српски", који је преобразио и себе, и свој (на)род, и манастир Хопово, окупавши га у двоструку свјетлост. Катренима је припремљен, а терцетима опјеван тај преображај. Стари манастир је онеобичен тако што га грију два сунца, па је под једним старо, мисаоно Хопово, а под другим "силно блешти оно" под млазевима свјетлости, који се, попут пљуска, лију с ореола изнад Доситејевога чела.

Тако је Доситејево чело, које је сакупило "мудрости вечне плоде", постало извор друге свјетлости, друго сунце, које обасјава и стари манастир, и Доситејев (на)род. Зато је то чело, истакнуто опкорачењем, доспјело на почетак завршнога стиха овога сонета и постало и графички, и синтаксички, и ритмички, и позицијом у стиху, строфи, пјесми и њеној поенти, најистакнутија ријеч у сонету.

Доситејево чело - друго, и главно, сунце овога сонета.

Мада сонет не подноси химничан и похвални тон, Королији се не може порећи мајсторство. 

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

ИЗМЕЂУ РАСТКА И СТРАМЕРА: Драган Бошковић песник, теоретичар и историчар српске књижевности

25. 06. 2025. у 10:00

Додатак Култура

0 1

СТАТИ НА ПУТ ОПШТОЈ НЕБРИЗИ О ЈЕЗИКУ: Декларација о Статусу лектората и лекторских служби српског језика

25. 06. 2025. у 10:00

Додатак Култура

0 0

ИМАНУЕЛ И ФЈОДОР: Шта повезује двојицу генија који су својим делима задужили цело човечанство, за сва времена

11. 06. 2025. у 06:45

Додатак Култура

0 0

У ВРТЛОГУ БОРБЕ МИСЛИ, ОСЕЋАЊА И ИДЕЈА: Капитална књига "Цртежи и калиграфија Ф. М. Достојевског" из пера Константина Баршта

04. 06. 2025. у 06:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације