Скендербеговом улицом

ТО наше "поклањање" Скендербега Албанији, попримило је, просто невероватне размере... приликом израде цип записа у Народној библиотеци, за књиге о Скендербегу, као једна од каталошких одредница стоји "албански кнез".

Данило Јокановић, Фото М. Завишић

или о књизи коју је прекрила прашина 

заборава и чијих се једва неколико примерака

сачувало и допрло до наших дана

БЕОГРАД, на Дорћолу, има Скендербегову улицу. Али мало Београђана зна где се она налази, а још мање зна ко је био Скендербег и да је његово име Ђурађ Кастриотић и да је из старе српске племићке породице. Да су, његов отац Иван и најстарији брат Репош, као монаси, сахрањени у Хиландару...

Његова јуначка дела у борби са Турцима пронела су, тада, средином 15. века, Европом његову славу. И ми смо се некад дичили њиме. И Његош га је опевао. Али ни до дан данас му не подигосмо, макар у Београду - споменик...

Крајем деветнаестог века Никола Вулић, велики научник, професор на Београдском универзитету и потоњи академик, једини је који му је, ипак, подигао, нерукотворни споменик. Написао је изванредну студију о животу, пореклу и јуначким делима Ђурађа Кастриотића Скендербега. Која и носи наслов по његовом имену: - Ђурађ Кастриотић Скендербег.

Та давно објављена и скоро заборављена књига још увек је једини споменик који смо подигли том, за своје време, великом и значајном прегаоцу и јунаку.

Из ње сазнајемо да је Скендербег живео у 15. веку. Родио се највероватније 1403. године у селу Сиња на левој обали Дрима, у старој српској племићкој породици Кастриотић и живео до 1468. Та властелинска српска породица је, до његовог рођења, у власти држала само неколико села у долини реке Маће.

Његов прађед је био "Бранило, од српскога порекла, управитељ Канине 1368. год". Ђед му се звао Павле (имао је свега два села као своје поседе) и имао је три сина: Константина, Алексу и Ивана, оца Скендербеговог. Иван је као своје поседе имао целу Маћу. А Скендербег је "био господар од Дибре, Маће, Кроје до мора, Деберине т.ј. Рандезије и земље Гвонима".

Његов стари биограф Барлеције вели, да је "не само око села Сиње, но и свом левом обалом Дрина... имао великог утецаја на становнике Горње Дибре, који српски говоре" одн. који су у Скендербегово време говорили српски.

Жена Иванова, мајка Скендербегова, звала се Војисава. У једном од извора које користи Вулић, Fatti illustri, стоји: "она беше кћи господара српскога од Полога" (област у Македонији која се и данас тако зове). Деспот Мусаки за њу вели да је од "Трибалда" - у то време име "Трибали" значило је исто што и име Срби.

Браћа Скендербегова су се звала: Репош, Станиша и Константин, а сестре: Мара, Јела, Ангелина и Мамица. "Тако барем тврде и Хопфове сведоџбе и сви стари биографи Скендербегови".

Док су се у различитим околностима, с једне стране Срби "добровољно" арбанашили, у другим случајевима Арбанаси су, најчешће угледне Србе који су живели на тлу Арбаније, проглашавали за своје. Најупечатљивији пример за такву отимачину је сам Скендербег.

И поред свих ових историјских чињеница, изнетих у Вулићевој књизи, са којима се углавном историчари, изузимајући највећи део албанских, слажу, Скендербег је, некако у исто време када се појавила Вулићева књига, постао национални херој свих Албанаца који су се до тада у знатном броју били већ раширили по српским земљама. Међу њима се, до данас, о њему пишу томови и томови, углавном кривотворених књига и подиже му се на десетине споменика широм Албаније, Косова, Метохије, Црне Горе, Македоније, чак и у Италији на тргу Албанија у Риму. У Остросу, поред Скадарског језера, где су остаци цркве кнеза Владимира Пречиста краинска, испред основне школе, налази се његова биста и ко зна где још, до најновијег споменика који се гради у Улцињу.

Да ли се само то албанско својатање код нас одразило тако да га се ми, у нашим енциклопедијама и лексиконима - одричемо или је нешто друго по среди.

У Малој енциклопедији Просвете, четврто издање, 1986. године за Скендербега пише да је: "албански кнез, вођа албанског народа против Турске и Венеције у борби за независност..."

То наше "поклањање" Скендербега Албанији, попримило је, просто невероватне размере, иде чак дотле да, данас, приликом израде цип записа у Народној библиотеци Србије, за књиге о Скендербегу, као једна од каталошких одредница, службено је прихваћено, да стоји, одн. пише, "албански кнез".

Гледано са оволике дистанце, од изласка првог издања до данас, Вулићева књига као да је држана у сенци нашег немара и незаинтересованости за сопствену историју. Па не само да никада није објављена, односно обновљена, јер је у нашим библиотекама нема - ми смо нашли само неколико примерка. Један, поиспадалих листова, у библиотеци Академије наука и други у фонду старих књига Библиотеке града Београда, знатно оштећен и без неких страница. По два примекра у Народној библиотеци и Матици српској и по један у Универзитетској и библиотеци у Чачку... Нема је ни у библиографским јединицама књига о Скендербегу до којих смо долазили, па чак ни у литератури коју о њему наводи Википедија на српском језику.

Пишући ову историјску расправу, Никола Вулић је пред собом имао око 150 дела која су до тог времена, била објављена о Скендербегу и на већину се критички осврнуо узимајући за свој рад, као ваљане, само податке из једног невеликог броја њих.

Упоређујући мишљења других писаца и комбинујући их са документима о предмету свога истраживања, која су до његовог времена већ била у знатном броју пронађена, па чак и публикована, он гради изванредну причу о свом јунаку, почев од историје његових предака, па све до Скендербегове смрти. Даје непобитне податке о породици Кастриотић, прецизно доказујући да је то стара српска племићка породица.

Може се рећи да је други део књиге, који почиње бекством из турске војске и повратком у завичај, својеврсна романсирана хроника бурних догађаја и славних битака које је водио не само против османлија. Не пропуштајући да све те догађаје поткрепи историјским документима и поузданим записима које су остављали савременици и, у неким случајевима, чак судионици догађаја о којима пише.

Ова драгоцена књига за српску историју, објављена 1892. по први пут је, после скоро век и по, од пре коју годину, поново пред нама (издавач "Граматик", 2023), али на жалост у врло малом броју примерака и њено појављивање из мрака претпрошлог века прошло је потпуно незапажено - без и једног објављеног текста или вести о њој.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 4

ЖИВОТ БЕЗ ОГРАДА: Енигматични цртеж и фотографије које је сачувао Роберт Томас Госелин, муж Милене Павловић Барили

23. 04. 2025. у 06:45

Додатак Култура

0 9

ТАНКОСИЋ ЗА УСКРШЊИМ СТОЛОМ: Пронађена најранија позната фотографија чувеног српског војводе

23. 04. 2025. у 06:00

Додатак Култура

0 0

ОДЛАЗАК ДАВИДА: Преминуо писац, есејиста и сценариста

16. 04. 2025. у 06:15

Србија

0 0

ПРОМОЦИЈА НОВЕ КЊИГЕ ДР ЈАСМИНЕ АХМЕТАГИЋ: Terra incognita у библиотеци у Смедеревској Паланци

09. 04. 2025. у 10:42

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације