ПОГЛЕД ИСКОСА: Век Кашанинове критике

СРПСКИ историчар уметности, ликовни критичар, књижевник и историчар књижевности Милан Кашанин рођен је у тадашњој Аустроугарској, у Белом Манастиру 1895. а преминуо у Београду 1981. године.

Милан Кашани "Уметничке критике", Фото Приватна архива

Његов старији брат Радивој био је чувени математичар, професор и академик. Потиче из сиромашне сељачке породице а родитељи му нису били ни венчани.

Кашанин се из лошег положаја личним способностима узнео до најелитнијег Србина XX века. Сматран је неподељено у десним и демократским круговима за горостаса српске културе, једног од последњих правих господина уз Павла Бељанског и Иву Андрића. Био је узор националног борца са најдубљим познавањем српске традиције и историје али и пример Европејца и светског човека, што су као идеал истицали Деспот Стефан Лазаревић, Владимир Велмар Јанковић и Драгош Калајић. Историју уметности, естетику, руски језик и књижевност студирао је на Сорбони где је и дипломирао а докторирао је у Београду. Био је директор Музеја кнеза Павла који је прерастао у Народни музеј после Другог светског рата.

Покретач је и уредник првог српског часописа те врсте "Уметничког прегледа" који је излазио између 1937. и 1941. године. Сваког првог у месецу био је на столу директора Кашанина нови број тог и сада важног гласила. Одлично уређен и широко заснован часопис Кашанин је водио тако да је окупио елиту познавалаца уметности, између осталих и Тодора Манојловића, једног од најбољих критичара. Кашанин је и сам један од наших најсвестранијих ликовних критичара између два светска рата. Школован у Паризу, на извору модерне уметности, разумљиво је као критичар деловао са изразито модернистичких позиција, насупрот Лагарићу, Одавићу, Витезици и другим десним критичарима, који су српски модернизам сагледавали као издају националних интереса и традиције.

Милан Кашани "Уметничке критике", Фото Приватна архива

Кашанин се посветио класицима наше међуратне уметности, својим савременицима, у то време занемареним али и старијим сликарима. Његово поље интересовања креће се у средњем току наше уметности, проширено схваћеном сезанизму, експресионизму и модерном реализму. Господска нарав и позиција кључног учесника ликовне сцене, утицали су да се никада није бавио крајностима, авангардом у виду дадаизма, зенитизма и надреализма нити социјалном уметношћу Куна, Кујачића и других комуниста. Као истакнуту фигуру, без обзира на његове заслуге (више пута је писао о бедном друштвеном положају уметника и уметности у Југославији Карађорђевића) и као критичара традиционалистичких часописа "Српског књижевног гласника" и "Летописа Матице српске", особито га је мрзео и нападао Марко Ристић, шеф српских надреалиста, као што су му се и комунисти у Титово време светили на разне начине. Ликовне критике објављивао је од 1924. до 1940. године, једну у 1962, а све су сабране за његова живота под насловом "Уметничке критике" (Култура, Београд 1968) са сјајним уводом др Лазара Трифуновића.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Вујасиновићев јубилеј

29. 08. 2024. у 05:00

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Од маске до личности

07. 08. 2024. у 07:00

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Охрабрење за даровите почетнике

31. 07. 2024. у 05:00

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Патријарх српских сликара

08. 05. 2024. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације