КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Паралелни светови

Слађана Илић

31. 07. 2024. у 05:00

НОВА збирка Ранка Крстајића, насловљена према уводној причи "Господар среће" (СКЗ, Београд, 2023), могла би понети и наслов "Чудна књига", да књига таквог наслова већ не постоји (Енес Халиловић, "Чудна књига", "Албатрос плус", 2017).

Но, иако има мотивских сличности међу њима, још више је разлика. Док читамо и једну и другу, уочавамо све нијансе зачудности, као и разноврсност приповедачких поступака који тај феномен чине ефектним.

И док су Халиловићеве приче сасвим кратке, те у својој поенти подвлаче зачудност која се односи најчешће на овостраност, а с којом се приповедач или јунаци срећу или пак суочавају у важним инсертима из свакодневице, Крстајићеви јунаци (не тако кратких прича), у чијем свету су границе стварности и оностраности веома флуидне, зачудност стално истражују, настоје да разумеју узрок и последицу, да разреше мистериозне догађаје, што их, неминовно, још дубље води у зачудно и несазнајно, у паралелне светове, у помешане временске одсеке, у сусрете и с мртвима и са живима, као и са самима собом - другачијима, до тада непознатима. Та трагања неминовно условљавају њихову дезоријентисаност, сумњу у сопствени идентитет и егзистенцију, али и сумњу, чак неповерење, у постојаност света, која је, заиста, у Крстајићевим причама врло, врло условна.

Приповедачи се с јунацима срећу у улицама које више не постоје, или бар не носе раније називе, на мансардама, у собичцима и становима у којима одавно нико не живи, на опустошеним местима на којима су се својевремено десиле велике несреће, у опскурним кафанама у којима их прекоревају или пак упозоравају прозорљиви и јуродиви.

Приповедачи с њима воде каткад живе дијалоге, каткад оне који се једва невољно одвијају, а понекад с њима ћуте у нелагоди и збуњености, интуитивно осећајући како их осваја аура нечега посве несазнатног и страшног, која указује на слабост и немоћ човека, одређује његову судбину, те несавршеност човекових чула и ограниченост његових сазнања. Свет, или светови, су, дакле, далеко бројнији, већи и сложенији него што то човек може да претпостави.

Због тога су Крстајићеве приче, које садрже елементе фантастике и хорора, и психолошке.

У њима значајну улогу имају простори ониричког, на основу којих се може штошта сазнати о јунацима. Иако бивају предах од несазнатног и оностраног, снови ипак нису простори повлашћености. Након њих се понекад усложњава позиција јунака у свету у којем је затечен. Тај свет углавном и није свет овостраности, уколико уопште знамо шта овостраност јесте.

Светови Крстајићевих прича су и мистериозни, и страшни, и тамни, и привлачни. Као вилајет из народне приповетке. Након искуства читања "Господара среће" аутор ових редова закључује - вреди у њих закорачити, вреди се упустити.