ДВА ПЕВИДРУГА: Сећање на Алексу Шантића и Бранка Миљковића

Пише Матија Бећковић

15. 02. 2024. у 08:00

СТО година је од смрти Алексе Шантића, а деведесет од рођења Бранка Миљковића. Али десет година од смрти једног до рођења другог није једино што раздваја и повезује ова два певидруга.

ДВА ПЕВИДРУГА: Сећање на Алексу Шантића и Бранка Миљковића

Алекса је назван последњим витезом романтике, а Бранко принцом поезије као патетике ума. Дучић је написао да је Шантић личио на своје песме, а онај који ово говори сведок је да су Миљковићеви парадокси, логика и поетика неодвојиви од његовог лика. За једног је речено "да се дивио туђој срећи, туђој слави и туђој жени" а то се не са мање разлога може казати и за другог. Ни један се није женио, а обојица су доживели забрањене и несрећне љубави. Један је узалудно волео, а други узалудно будио своју љубљену. Један је био гуру песничког круга у Мостару, а други неосимболистичког покрета у Београду.

Обојица су писало оде краљевима и краљу. Један правом, а други лажном, мислећи да је прави. Негујући "љубав за свет, а патриотизам за своје огњиште" писали су родољубиву поезију у она времена кад патриотизам нико није називао лажним.

Алекса "није веровао у мржњу простака ни у завист фукаре" а Бранку се пружила прилика да се увери у обоје.

"Песма није лоша, сем ако није лажна". Шантић није лагао, а Миљковић је главом платио своју поезију, да би била истинита.Један је провео живот у свом родном граду, шетајући само једном улицом, као Кант, други је кренуо ауто-путем Ниш - Београд - Загреб и отуд вратио кући у дрвеном сандуку. И један и други већи су од свог дела али нису од свог људског и песничког чина.

Миљковић није једини Бранко кога смо рано изгубили, нити је Алекса последњи бард који је умро у немаштини и самоћи.

Убијали се или не, како год живели и умирали положај песника остаје непромењен.

Песници су ванземаљци који се рађају и умиру на земљи. И они још нерођени песници ће умрети кад-тад, али поезија неће никад. Песници су смртни, а поезија није и све песнике ће надживети. То и јесте једини смисао живота свих песника у свим временима!