ПОГЛЕД ИСКОСА - Сећање на вајара

РАТКО Вулановић (Никшић, 1941-2023) је најистакнутији црногорски вајар друге половине XX века, кога је режим Мила Ђукановића намучио због његове српске оријентације.

Ратко Вулановић, Галерија Улус 2015.Фоти Бранко Белић

Колико црногорској, Вулановић припада и српској ликовној сцени, у Београду је деценијама имао атеље. Завршио је Средњу уметничку школу у Црној Гори и Ликовну академију у Београду а његов успон у врхове југословенског вајарства био је несумњив. Вулановића је ценио и о њему писао и Драгош Калајић, елитистички окренут искључиво сликарству. Аутор је бројних споменика, учесник многих колонија и добитник "Политикине" награде 1988. године. Публици је познат по огромним скулптурама које су се више пута могле видети у Кнез Михаиловој улици приликом његових београдских излагања, а које су и у сталној поставци испред језера на Ади Циганлији. Наглашени вертикализам његових форми одговара њиховој монументалности. На њима лако препознајемо игру са основним ликовним облицима, као што су пуно и празно, линија и волумен, светло и сенка, успињање и падање. Иза формалне разиграности је Вулановићев свет идеја, настојање да се елементарним, еуклидовским, геометријским облицима изгради скулпторски свет налик граду или пејзажу. Његови камени и дрвени градови истовремено су предлог за архитектонска решења и скоро дечја игра слагања кубуса који представљају куће и цркве. У постмодерном, електронском добу, архитектура је изгубила достојанство и естетску неприкосновеност, многе грађевине данас се пројектују као скулптуре, архитекти посежу за вајарским решењима и стварају гигантска скулпторска дела о чему постоје и стручне естетичке студије. Вулановић не предлаже једно грађевинско дело, већ у малом ствара читаве градове и уметнички, ни природан нити урбан пејзаж. Његови градови и тргови имају органску, људску димензију и могу бити занимљиви деци колико и искусним познаваоцима, принцип ређања или нагомилавања истовремено је и светован и сакралан. Подсећа на отпад као галеријско-музејску поставку али, како се износи у недавно објављеној књизи на немачком, то је и принцип стварања олтара у паганству и у објављеним религијама.

Вулановић омогућује да уђемо у скулптуру, што и није нешто ново, али смо притом растерећени од било какве извануметничке поруке којима обилује данашња ликовна сцена, а то је већ новост и изузетност. Ни старо ни (пост)модерно, истовремено и актуелна амбијентална галеријска поставка, део црквене архитектуре или инсталација вајарство Вулановића је древно и природно, не престаје да изненађује, провоцира и отвара нове сазнајне и естетске вредности. Искључивши из свог света било какве приземне дневне и политичке поруке, пароле садашње исполитизоване уметности, Ратко Вулановић се борио за слободу уметности и чисту ликовност, а тиме и за прастару скулпторску форму која је скоро прогнана из галерија али која, како видимо, има будућност.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА - Ка интегралној слици

22. 08. 2023. у 15:24

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Лалић, моћан сликар природе

16. 08. 2023. у 10:00

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА - Одлазак Жугићевих

01. 08. 2023. у 15:16

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА - Јаворов музеј

12. 07. 2023. у 16:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације