ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ НА ОПЕЛУ ЗА МАТЕЈА ПЕРИША: "Чекамо када ћемо и ми доћи да се са њим загрлимо и видимо" (ФОТО/ВИДЕО)

Srce mi je zadrhtalo kada videh oca Mateje, Patrijarha i Nadbiskupa zajedno, koja je to snaga, koja je to duhovnost u trenutku kada je svima tesko, i nama koji nismo poznavali mladica ali osecali tragediju. Otac bilbliskih razmera, prastanja, ljubavi i nade. Otac koji stojicki podnosi neizmerni bol, dostojanstven do kraja o kome treba napisati roman. Diboko saucesce

Deo srca Beograda, onog najosecajnijeg, zakucao je bolnim povodom u mnogima od nas nakon dugo vremena otupelosti na tudju patnju. Žalosno je sto se to poklopilo sa trenutkom u kome smo saznali za izvesnost sa kojom se suočava jedna porodica i otac ciji smo krst kratko poneli i mi. Budi milostiv Boze prema toj porodici i jednom hrabrom i plemenitom ocu i majci. Primi pod svoje skute njihovo dete koje smo usvojili i za kojim smo u molitvama tragali u nadi da je ostao izvan svakog zla i smrti. Shvatili smo bol onih koji pate za nestalima ne samo u ratovima koji su nas rastavili, vec i u dokolici iz čista mira gde nam se deca zagube. Nekima se izgubljeni ne vrate. Sudbina. Smrt često ide s njom pod ruku. Dve sestre zle slutnje. Nekada u besmislu otkriju smisao. Kao kada nas smrt povezuje u jednu porodicu nadanja ožalošćenih. Kao kada nas tera da osetimo da je moj gubitak ujedno i tvoj. Kao kada briše razlike i tera nas na iste suze. Ili kada na iskustvu gubitka naucimo da cenimo dobitke i čuvamo jedni druge da dugo trajemo kako niko ne bi bio sam. Mozda nas smrtnost popravlja. Zbližava. Smrt nije pobednik kad nam nije oduzela smisao životu. Dok ima smisla i tužno srce kuca. Svako ima "nekog koga nem" zato treba da saosecajno kuca i srce Beograda za svakog coveka odavde i sa strane. Svako treba da zna da nije sam u Beogradu, u Splitu, na planeti Zemlji a ni u svom domu, na ulici, u tudjini, u teškim i dobrim momentima. Zato nam ne treba smrt vec drugi čovek. "Budimo ljudi"...