ОБНОВЉЕНА ПРЕХРАМБЕНА ИНДУСТРИЈА СПАС ЗА НАС др Љубодраг Савић за "Новости": Модел српске привреде истрошен, треба нам сличан Југославији

СРБИЈА мора да настави да балансира на "четири столице" и да одржава добре односе са великим силама, поготово када је економија у питању, поручује у интервјуу за "Новости" професор Економског факултета у Београду др Љубодраг Савић.

Фото: Танјуг

- Сврставање није добро. Наш највећи проблем у овом тренутку није Доналд Трамп, мада и он прави проблеме, не чак ни Русија толико, колико Европска унија. ЕУ је дуго година, односно много деценија била наш највећи спољнотрговински партнер. Највећи део извоза и уопште спољнотрговинске размене се одвијао са ЕУ, посебно са Немачком. Проблем са ЕУ јесте што је највећи број страних компанија које су дошле у последњих 10-15 година, дошао из Немачке. То је данас земља која је у прилично великој кризи и, што је најгоре, тој кризи се не назире крај.

Зашто би нас требало да брине немачко посртање?

- То све говорим због Србије. Немачка се пре свега одрекла јефтиних руских енергената, сировина, великог руског тржишта. Трамп је још у оном претходном мандату најавио какву ће политику водити према ЕУ и остао је доследан када је увео царине од 25 одсто. Те високе царине доводе у питање нормално функционисање европске индустрије. И на крају Кина, која је била важна карика у успону ЕУ, посебно Немачке, у периоду глобализације од деведесетих и двехиљадитих година. Тада су у Кини прављене јефтине, рекао бих и солидно квалитетне компоненте за, на пример, немачку ауто-индустрију. Кад су то Немци склапали, имали су значајно ниже трошкове него да се то прави у Немачкој, а исте те аутомобиле продавали су Кинезима. Сад се та прича потпуно променила. Сада је Кина постала произвођач и финалних производа. И што је најгоре за Немце и Европљане, веома добрих финалних производа, конкретно мислим на аутомобиле.

Напредак Кине и назадовање Европе је лоша вест за нас?

- То су странице једног троугла који никако не иду наруку Немачкој и због чега је она данас можда у највећој кризи у ЕУ. А за нас је то важно зато што су они наши највећи спољнотрговински партнери. Ми трпимо штету добрим делом и због њих. И колико се радујем да се Немачка опорави, толико мислим да се томе радује и српска привреда. То видимо и по једном, не тако великом броју, али одласку страних компанија из Србије. Оно што се прелама у Италији и Немачкој, прелама се и код нас, јер производимо много компоненти. Када не иде Немачкој или ЕУ, онда не иде ни нашим компанијама.

Упркос овим тешким околностима, Србија је успела да постане средње развијена земља. Сада често економисти упозоравају да би могли да останемо заробљени у овом стању. Да ли је ово тренутак за прављење преокрета у економском планирању?

- Модел, колоквијално речено, "мотача каблова" се истрошио. Његова оправданост је сада упитна. Што не значи да се треба одрећи тих фабрика. Оне су добродошле у мање развијене крајеве. Како не би упали у тоталну кризу привредног развоја, крајње је време да држава почне да размишља о новом моделу индустријализације или новом моделу развоја Србије. Писао сам текст на ту тему, размишљао сам доста о томе. Увек то поредим са бившом Југославијом. Кад људи кажу о чему прича овај човек, није то више могуће. А ја питам: А ко је могао да поверује да је могуће после 1945. да се развије онаква индустријализација из једне потпуно девастиране, неразвијене, разрушене земље са стотинама хиљада страдалих? Без инфраструктуре, без елементарних услова да људи пристојно живе и преживе. Ипак је она Југославија пронашла начин и у периоду 1953-1988. 
ју-индустрија имала је просечну стопу раста од 7,5 одсто. Ако је то могла она Југославија, а зашто не би могла ова Србија?

Како? Шта је ваш предлог?

- То значи да људи који руководе овом земљом морају да размисле озбиљно о чињеници да је модел развоја српске индустрије поприлично истрошен и да се мора прелазити на модел који је сличан бившој Југославији. Наравно, потпуно су промењене околности. Неће људи да раде за мале паре, неће да се одричу, навикли су да живе мало боље данас. Околности су другачије у ЕУ и ове глобалне. Ево вам пример из краја из којег долазим: у бившој Југославији у Чајетини је била једна од 10 највећих кланица. Само четири такве су постојале у бившој СФРЈ. А то значи да су производили изузетно квалитетно, еколошки здраво месо са Златибора. У процесу приватизације су пропали. Сада општина Чајетина покушава да ту кланицу ревитализује. Производиће храну за псе.

Је ли то добар пример?

- Моје амбиције или моја размишљања су потпуно другачији. Мислим да је за ту врсту делатности потребно направити систем какав је био бивши ПКБ. Не може чајетинска кланица да буде то, али сам потпуно убеђен да је једна од могућности или шанси за развој српске привреде управо прехрамбена индустрија, која је увек чинила највећи део југословенске индустрије. Некад је била више од 20 одсто, па и преко једне петине. За оживљавање сам прехрамбене индустрије. Предлажем управо модел ПКБ - од њиве до трпезе. Ту практично нема никакве неизвесности у производњи.

Како је могуће да су својевремено сви пропали?

- Банкротирали су иако су урадили у том почетку круга или ланца, све како треба. Међутим, трпели су уцену откупљивача, односно оних који су имали велике или мале млекаре који су то прерађивали. То се завршило тако што, као што видимо сада овај "Делез" шта ради, како се понаша у Србији, тако се понашају и ти откупљивачи, приватници. Ништа им не замерам. То је њихово легитимно право, свако у тржишној привреди користи прилику да заради што је могуће више. Само што држава мора да дефинише нека правила и да их спроводи. Када би целу ову причу извели од почетка до краја - од примарне производње, преко прераде, до трговине, финансирања и извоза - они као акционари би могли да раде то исто. На такав начин ти омогућиш људима да имају сигуран пласман. Није поента државе, акционара да по сваку цену зараде што је више могуће новца. Поента је много шира. Ти овде обезбеђујеш да престају да умиру села. Људи у овом тренутку немају апсолутно никаквог интереса да производе било шта, а има услова - и за воћарство, и за сточарство, и за гајење биља, и за гајење свиња, и за разне неке друге производе...

Ви сте ипак за неку врсту договорне привреде?

- Не бих ја звао то договорна, ја бих рекао интересна привреда у којој држава има два циља. Један је да подигне индустрију. Кад ти од неке кланице која је симболична направиш гиганта, запослиш тамо хиљаду људи. Значи, потенцијално можеш да рачунаш на то. То значи да ће ти људи имати веће плате, да ће њихов животни стандард порасти, да ће плаћати порезе и доприносе, повећати потрошњу, куповати више беле технике, грађевинског материјала, ићи на летовање, зимовање... То је та мултипликација у економији. Где један пројекат доводи до читавог низа других. Друга је социјална прича. Спречавање умирања села. Шта ће нама Србија ако ће се претворити само у градове? Па ко ће те људе да храни? Овакви пројекти би могли да се раде широм Србије.

Можемо ли да закључимо да је ваша визија освајање високих технологија, али и интересна привреда која би заштитила мање развијене делове земље?

- Тако је, да не долазе сви у Београд. Да добијемо центре по Србији и то би онда веома растеретило притисак на главни град. Ти људи заслужују да живе пристојан живот. Мени је пре 10 година рекао један рођак да би да га није срамота на јесен продао краве, а на пролеће купио, јер крава током зиме поједе своју вредност. Држава мора тај тренд да преокрене. Да онај ко највише ради, а сељаци највише раде у Србији, он треба да живи најбоље. А ово је, чини ми се, један од модела.

Да ли је долазак "Мола" и АДНОК у НИС најбоље лоше решење?

- Не мислим да је уопште лоше решење. Једино би било боље да је држава Србија ушла у власништво НИС. Али и ту имам резерву. Кад бих посматрао онако као неко ко предаје деценијама предмет Економика индустрије, није свака фабрика која се врати у домаће власништво добродошла. Нису се наша руководства прославила руковођењем и управљањем у јавним предузећима. Имамо ЕПС који је још боље предузеће него што је "Нафтна индустрија Србије", па годинама бележи губитке. Дакле, наши људи не умеју, или умеју али неће. Пример је чешки ЧЕЗ (пандан ЕПС), где је држава разумела да не уме да води такво предузеће и препустила га професионалцима. Резултат је да за производњу једног киловат-сата у ЧЕЗ треба двоструко мање радника него у ЕПС.

Да се вратимо на Мађаре и Емираћане као потенцијалне власнике НИС.

- Наш пријатељ Виктор Орбан има одличну сарадњу са Истоком и са Западом. Питање је сад да ли ће остати на власти, али Мађари једнако зависе од нас као и ми од њих. Видимо како се компликује прича око руског гаса, за Мађарску, Словачку и Чешку, одакле ће га они добијати? Они ће руски гас добијати преко Србије. Имају они довод гаса из европских извора, али је изузетно скуп. Наравно, Руси имају пословни разлог зашто ће и Мађарима, посебно уколико Орбан победи, можда давати гас по ценама које су прихватљивије. Гради се и овај нафтовод. Дакле, имамо читав низ тих ствари које иде у корист "Молу". Када томе додаш још АДНОК, е онда су то два велика плуса. АДНОК је једна од највећих светских компанија из области прераде и вађења нафте. Не сумњам да ће се осим руске, користити и арапска нафта. То је компанија која располаже огромним финансијским потенцијалом. Питање је какве ће бити њихове амбиције на овдшњем тржишту. То је вероватно улазница, односно врата кроз која је АДНОК прошао на овај шири балкански и средњоевропски простор и мислим да они неће ту стати. 

Препоручујемо

Економија

0 0

ЕУ НАЈАВЉУЈЕ „ТРГОВИНСКУ БАЗУКУ“ ПРОТИВ АМЕРИКЕ - Oдговор на трампове царине

22. 02. 2026. у 12:39

Економија

0 2

НЕДОУМИЦЕ ОКО ПОШИЉКИ: Поштар открио нешто што мало ко зна, па разбеснео Србе

22. 02. 2026. у 12:30

Економија

0 0

ПЕНЗИЈЕ СВЕШТЕНИКА У СРБИЈИ: Да ли имамо одговор и зашто не

22. 02. 2026. у 12:28

Економија

0 2

СРБИЈА ОСТВАРИЛА РЕКОРД У ИЗВОЗУ У ИТ СЕКТОРУ

21. 02. 2026. у 22:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације