Друштво

ИКОНОСТАСИ ЗА ЖИВОТ СВЕТИЊА: Лазовићи из Бијелог Поља пре два и по века украшавали српске храмове од Дечана до Шибеника

Драгољуб Гагричић

03. 01. 2021. у 08:38

ГОТОВО да је тешко пронаћи неки од православних храмова на просторима од Старог Влаха до Јадранског мора, у коме се не могу наћи дела сликара, оца и сина, Симеона и Алексија Лазовића из Бијелог Поља.

ИКОНОСТАСИ ЗА ЖИВОТ СВЕТИЊА: Лазовићи из Бијелог Поља пре два и по века украшавали српске храмове од Дечана до Шибеника

Стварајући на великој територији у релативно дугом периоду, од средине седме деценије 18. века, па до краја треће деценије 19. века, у тешким годинама српског народа под туђинцима, оставили су велики број појединачних икона и иконостаса.

На трагове богатог наслеђа указује ужички историчар уметности Драгиша Милосављевић у књизи "Сликари Лазовићи и њихово доба", сабирајући дугогодишње трагање, као и више истраживача баштине.

- И даље се најстаријим радовима родоначелника сликара Лазовића, попа Симеона, сматрају иконе из златиборског села Сирогојно, где је оставио запис на царским дверима: "Сија двери изобрази аз грешни зограф Сименон Лазовић, от мјеста Бијелог Поља, Бог да прости: на 1764" - наглашава Милосављевић.

ДВЕ године касније, поп Симеон обнавља иконостас у манастиру Пустиња, код Ваљева. Следеће дело је иконостас цркве брвнаре у селу Кућани, засеок Пета, на планини Муртеници, потписан 1780. године. Сликајући иконе, често у празним и полупразним храмовима, враћају у живот низ запустелих или порушених светиња, последњи рад оца и сина, пред сеобу у Приморје, био је иконостас у манастиру Свете Тројице у Пљевљима.

- На самом крају 18. века селе се у Боку которску, прихватајући неупоредиво веће и компликованије послове од оних које су радили за скромне богомоље Старог Влаха и ужичког краја. Ликовно искуство развијеније и образованије средине утицаће на њихов рад у каснијем периоду - записаo је аутор књиге, објављене у издању Музеја у Бијелом Пољу.

ВЕЛИКА популарност коју су Лазовићи стекли отворила им је и врата Пећке патријаршије, док је последњи заједнички рад Симеона (умро 1814. године) и знатно талентованијег Алексија, а уједно и највећи и најзначајнији посао који су Лазовићи извели - био на великим иконостасима у Дечанима.

Алексије Лазовић сликао је иконостасе и поједине иконе у Мостару, Шибенику, у храмовима Старог Влаха, затим иконе и животопис у Малој савинској цркви, у Режевићима, Подима, Баошићима, Студеници, Милешеви, Крагујевцу, као и многе друге.

- Својеврсном лабудовом песмом и круном његовог рада могу се сматрати царске двери и више икона из Никољца код Бијелог Поља, које је непосредно пред смрт завршио. На породичном псалтиру забележена је 1837. године смрт Алексија Лазовића, "бившег иконописца српског" - казује Милосављевић.

ЛАЗОВИЋИ су сликали иконе на извесним искуствима византијског иконописа, руководећи се углавном захтевима црквених кругова. Истраживачи указују да је од великог значаја заоставштина у манастиру Никољац код Бијелог Поља. Овде су цртежи световног карактера, као део неког приручника, затим велики део листова - припремљени или незавршени сликарски предлошци коришћени у сликању. То је највећи број типова Богородице са Христом или цртежа Исуса Христа, старозаветних пророка, јеванђелиста, апостола, архангела, као и сцена из Старог или Новог завета.

У никољачкој ризници налази се и знатан број копија из штампаних књига, које су долазиле из Русије, а занимљиви су и бакрорези западног порекла.

КЊИГЕ ОД "БЕЗБОЖНИХ АГАРЈАНА"

БРОЈНИ записи са маргина рукописних и штампаних књига библиотеке у Никољцу приказују Лазовиће као културне мисионаре. Они су откупљивали црквене књиге на базарима Сарајева, Гусиња и Мостара, шаљући их у Никољац или други храм. Тако, на више места, мање познат члан њихове породице Димитрије Лазовић упознаје да су књигу "откупили од безбожних агарјана и приложили у храм Светога Николе, на реци Лиму, близу касабе Бијело Поље". У Сарајеву су откупили минеј "от проклетих агарјана, када хараше Мораву".