Друштво

Захваљујући фотографији, "Златиборски брзи воз" стигао на крај света

Д. Гагричић

09. 07. 2020. у 14:00

КИРИЏИЈА Тодор Гајовић из Доброселице, села на десној обали Увца, обилазио је у првој половини прошлог века српске паланке и пијаце чак до Ниша. А његова слика са товаром на брдском коњићу на разгледници са потписом "Златиборски брзи воз" - обишла је читав свет. Путовао је деценијама и постао симбол Златибора, оног архаичног времена и давно заборављеног занимања.

Захваљујући фотографији, Златиборски брзи воз стигао на крај света

Времешни кириџија, коме су ветрови на лицу траг оставили, а претешки послови и путеви леђа повили, раном зором кренуо је од куће испод Торника да тргује по Шумадији, како то у приповедачком заносу бележи хроничар краја Милисав Р. Ђенић, из Чајетине, у књизи "Неимари туризма златиборског". Негде на златиборској висоравни, ужички фотограф Илија Лазић (1900-1966) објективом је ухватио човека и коња у покрету и овековечио их за сва времена. Млађим нараштајима Ђенић описује "вечитог путника" са препознатљиве разгледнице:

СКУЛПТУРА У ДРВЕТУ

СЛИКА кириџије Тодора Гајовића одавно је, прешавши меридијане, стигла у многобројне домове, уселила се у јавне установе, ресторане, краси одаје туристичких организација... Овај својеврсни музејски експонат посетиоци могу видети и недалеко од Трга и језера на Златибору у скулптури од дрвета, раду самоуког вајара Миладина Лекића из Шљивовице, одакле у свет брзином муње одлазе "селфији", а однедавно је слична и на Водицама.

- На кириџији је летња гардероба: на глави шубара од вуне, пртена кошуља дуга до колена, изгужване пртене гаће скоро до пета, на леђима гуњ од сингавог сукна, а на ногама грубе вунене чарапе и опанци од пресне говеђе коже. Ту су још јанџик са рабошем и нешто пара, али и неизоставна соара за поштапање и терање коњића.

Ђенић додаје и да је на брдском коњчету приметно неколико пранти луча, намењених продаји на некој пијаци или да се у дућану трампе за еспап (робу): мало соли, гаса и шећера. Ту је и тек испечена проја, чанак са белим мрсом, паљка са водом или ракијом и покривка за себе или кљусе...

Аутор књиге о људима који су задужили Златибор тврди да је фотографија настала половином тридесетих година прошлог века. На то указују поштански печати на полеђини разгледнице, којој је име дао аутор, имајући у виду да је у то време воз из Босне стигао до Вардишта. Иначе, сиромашни кириџија рођен је 9. јуна 1860. у Доброселици, како је записано у књигама о попису становништва.

Развој туризма на Златибору доживљава снажан полет баш почетком тридесетих година прошлог века, после изградње пута Ужице - Краљева Вода и завршетком Велике економске кризе. Ужурбано су се градиле кафане и ресторани, подизане виле, стизао свет на опоравак и виђење, и носио кући слике са летовања.

Остало је записано да се још почетком маја ужички фотограф Илија Лазић појављивао на Краљевој Води са малим дечјим фијакером и дрвеним коњићима. За разлику од брата Милована из фотографске радње на Палисаду, Илија је имао камп-приколицу, прву у ужичком крају, својеврсни фото-атеље на точковима, који је по потреби одвозио на жељена места.

Уз подсећање да је Златибор читаво столеће био неисцрпна инспирација мајсторима фотографије и да ни са једне српске планине није послато толико разгледница, Ђенић тврди да је Лазић оставио неизбрисив траг:

- Само је Лазић залазио у сеоску пасторалну средину и у архаичном амбијенту, у занимањима и занатима, сеоској архитектури и уопште начину свакодневног живота златиборских сточара проналазио мотиве за своје антологијско стваралаштво. Тако су настале импресивне панораме и живописни пејзажи, а пре свега разгледнице, које су из сенке заборава извукле време и људе - истиче Ђенић.