Србин коначно постаје власник штампарије: После дугих векова, 18. априла 1793. у Бечу, први пут је штампарија дошла у српске руке

УПРКОС чињеници да се Јозеф Курцбек није посебно замерио српској читалачкој публици, тешко се ипак отети утиску да су га Срби сматрали странцем и човеком који искључиво мисли на своју личну корист, а не и на захтеве народа за чије је потребе штампао књиге.

Србин коначно постаје власник штампарије: После дугих векова, 18. априла 1793. у Бечу, први пут је штампарија дошла у српске руке

Фото: Из књиге „Срби у Бечу“"

Ова одбојност, па чак и отворено неповерење према Јозефу Курцбеку највише је испољено на српском Темишварском сабору 1790. године, када је затражено да се од цара издејствује одобрење да се ћириличка штампарија одузме од Курцбека, а његова привилегија пренесе на некога из српске средине. Уз то је изражена жеља да се штампарија из Беча премести негде где Срби живе.  

Појавиле су се и личности које су желеле да преузму Курцбекову штампарију; били су то новосадски књижар и писац Емануил Јанковић, те земунски трговац Петар Стефановић, заједно са својим ортаком новосадским књижаром Дамјаном Каулицијем. О жељи да се штампарија одузме од Курцбека Сабор је обавестио Емануил Јанковић. Он је Сабору упутио 15. септембра 1790. представку у којој је жестоко напао Јозефа Курцбека, оптуживши га да је у току двадесет година, колико је користио добијену привилегију за своју штампарију, радио више у свом него у народном интересу.

Неправедно је, изјављује Јанковић, да домаћи синови буду потиснути од странаца, а да од свих вероисповести у Угарској само православци немају штампарију у својој средини. Одбијајући Курцбекову тужбу да би био оштећен у случају преношења привилегије на другог штампара, Јанковић пита да ли је он у току двадесет година штампао и неку „политичарску књигу, која би на просвештеније разума служила”. И други претенденти на Курцбекову штампарију трудили су се да изнесу доказе у своју корист. Међутим, Дворски ратни савет и Илирска дворска канцеларија нису хтели да се штампарија пренесе из Беча, због могућих „опасних последица”...

С тим се сагласила и Угарска дворска канцеларија, која је „из разних политичких обзира” предложила да штампарија остане у Бечу...Ипак, цар Леополд II је 23. априла 1791. године начелно одобрио стварање ћириличке штампарије у српској средини уз сву предострожност коју су власти исказале још 1752. у време митрополита Павла Ненадовића. Па ипак, до пресељења Курцбекове штампарије из Беча тада није дошло...(...) 

ПРЕОКРЕТ у овом питању дошао је готово неочекивано. Десило се то онога тренутка када је Јозеф Курцбек одлучио да своју штампарију прода српском дворском агенту Стефану Новаковићу. Он је 12. фебруара 1792. склопио прелиминарни уговор о купопродаји штампарије, препустивши његову коначну ратификацију Илирској дворској канцеларији. Уговорена сума износила је 25.000 форинти. Већ сутрадан, 13. фебруара 1792, Јозеф Курцбек се обратио цару с молбом за потврду купопродајног уговора и преношење штампарске привилегије на Стефана Новаковића, а исто је предузео и нови власник.

Српске новине

У КУРЦБЕКОВОЈ штампарији 1789. године појавило се друго издање Орфелиновог Вечитог календара, а  последње године његовог рада појавили су се и Сербскаја новина посведневних прикљученијах биваемих в мирје које је издао Грк Маркидес Пуљо и Славено-сербски Мјесјацослов за љето 1792.

У тој својој представци Новаковић је молио цара да му се потврди привилегија на нових двадесет година. У својој молби цару Новаковић већ у првој тачки истиче како жели да штампа добре књиге и без погрешака и уз јефтинију цену, како би конкурисао сличним књигама које се увозе из Русије. У тачки 4 Новаковић се обавезао да ће по истеку четири године од почетка рада штампарије, од 1796. године, „сиротим ђацима поделити 400 примерака школских књига”, које ће му препоручити митрополит и владике.

Илирска дворска канцеларија о овом послу обавестила је карловачког митрополита Стефана Стратимировића и затражила о томе и његово мишљење. Уз неке мале примедбе, митрополит се сложио са купопродајним уговором који је Курцбек склопио са Стефаном Новаковићем, иако није пропустио да истакне и жељу исказану на Црквено-народном сабору у Темишвару да се не одустане од намере да се оваква једна штампарија отвори и у српској средини.

НАЈЗАД, 1. маја 1792. председник Илирске дворске канцеларије, гроф Фрањо Балаша, упутио је цару образложену представку ради потврде Курцбек-Новаковићевог уговора, износећи ставове свих надлежних државних органа и митрополита Стратимировића, као и Новаковићеве обавезе према српским народним фондовима, на основу које цар даје сагласност на све Балашине предлоге у погледу ћириличке штампарије.

Фото: Из књиге „Срби у Бечу“"

Грк Маркидес Пуљо је 1791. покренуо прве српске новине

Реч је о реферату у којем су, са педантеријом аустријске администрације, побележене све обавезе које је Стефан Новаковић преузео и на основу којих је његова молба препоручена за повољно решење. После ове представке цар Франц II је 18. априла 1793. у Бечу издао штампарску привилегију Стефану Новаковићу. Поред цара, овај декрет су потписали и гроф Леополд Коловрат (1772-1809), канцелар чешко-аустријске канцеларије, и Хајнрих Ротенхан, дворски саветник при чешко-аустријској канцеларији у Бечу.

После дугих векова било је то први пут да је једна штампарија дошла у српске руке, а тај догађај изазвао је у нашој средини неописиво одушевљење. У општем заносу свих, па и самог Новаковића, нико није могао да предвиди да ће нови власник убрзо наићи на неразумевање својих сународника и запасти у новчане невоље које ће га приморати да посао напусти, а штампарију преда у туђе руке.

Али, тек што је постао власник штампарије, Стефан Новаковић је 19. маја 1794. обавестио митрополита о свом свакако најзначајнијем издавачком подухвату и објављивању монументалне Рајићеве Историје разних словенских народов..., најављујући да се нада да ће до краја месеца октобра „окончати все ово похвалноје, полезноје и једине дух мој занимајушчеје дјело“. У истом писму Стефан Новаковић се тужи и на своје новчане невоље. 

СУТРА: СЕОБА СРПСКЕ ШТАМПАРИЈЕ НА УНИВЕРЗИТЕТ У ПЕШТИ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
СРУШЕН РУСКИ ХЕЛИКОПТЕР, ЦЕЛА ЗЕМЉА ПОТОНУЛА У ХАОС: Падају градови један за другим, наоружане групе воде борбе са војском (ВИДЕО)

СРУШЕН РУСКИ ХЕЛИКОПТЕР, ЦЕЛА ЗЕМЉА ПОТОНУЛА У ХАОС: Падају градови један за другим, наоружане групе воде борбе са војском (ВИДЕО)

РУСКИ војни хеликоптер срушио се 25. априла у близини Вабарије у региону Гао у Малију, потврдили су руски извори, док су борци Фронта за ослобођење Азавада и џихадистичке групе повезане са Ал Каидом, ЈНИМ, извели највећу координисану офанзиву у земљи последњих година, нападајући истовремено главни град Бамако, војно упориште Кати и северне градове Кидал, Гао и Севаре, што је на највидљивији начин открило ограничења руске безбедносне стратегије у Африци.

26. 04. 2026. у 13:30

Коментари (0)

КАДА ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА НИЈЕ САМО “BUZZWORD” И ШТА ЗНАЧИ ГРАДИТИ СИСТЕМЕ КОЈИ ЗАИСТА РАДЕ