Друштво

КОРЕНИ ЗОВУ: Анђела из Луксембурга вратила се у Ивањицу због топлине дома

В. Н.

09. 09. 2025. у 15:31

ШЕСТ година живота у Луксембургу научиле су Анђелу Милутиновић из Ивањице дисциплини и тачности, али су је и подсетиле колико топлине и блискости носи свакодневица у Србији. После искуства у једној од најуређенијих европских земаља, одлучила је да се врати кући, тамо где осмех и спонтана реч значе више од правила и система.

КОРЕНИ ЗОВУ: Анђела из Луксембурга вратила се у Ивањицу због топлине дома

Живот у Луксембургу, истиче Анђела, оставио је траг који ће носити целог живота. Анђела Милутиновић из Ивањице, студент завршне године Пољопривредног факултета, одлучила је да се опроба у угоститељству и да изблиза осети како изгледа живот у једној од најуређенијих земаља Европе.

- Радила сам у ресторану, окружена људима различитих националности и култура. Кроз тај посао научила сам колико дисциплина, тачност и посвећеност могу да обликују свакодневицу - истиче Анђела. Данас се и даље бави угоститељством, али на свом терену у Србији, где се осећа као код куће међу својим људима.

Шест година боравка у Луксембургу показале су како изгледа систем у којем све функционише.

- Јавни превоз је тачан у минут, улице су чисте, људи уредни и посвећени послу. Град одише сигурношћу и тишином, а друштво је организовано тако да свакоме пружи стабилност.

Ипак, оно што се на почетку чинило као предност, касније је постало терет.

- Та тишина временом ми је постала прегласна. Људи су коректни, али дистанцирани. Разговори се ретко прелију у блискост, а пријатељства се граде споро и уз опрез - истиче Анђела.

- Недостајала ми је она српска спонтаност, када незнанац у реду за хлеб прозбори шалу, када се комшија сети да пита како си, када се разговор води више срцем него правилима.

За Ивањчанку Анђелу, поређење две земље јасно је:

- Луксембург има ред, али Србија има топлину. Можда овде свакодневица уме да буде неуредна, а живот изазован, али наша срдачност и искреност дају посебну вредност.

Својим речима, додаје да одлука није била тешка:

- Зато сам се вратила. Мој дом је тамо где осећам да припадам, међу људима који живе отвореног срца, где се сваки осмех рачуна и где сваки дан носи смисао, у земљи која, упркос свим манама, има душу.

Искуства попут Анђелиног подсећају да је важно ценити оно што имамо. Ред и стабилност јесу вредни, али топлина дома и заједништво остају највеће богатство које Србија треба да чува и негује.

(Српскиугао)