СУДБИНА АУСТРОУГАРСКЕ ЈЕ ПОДСЕТНИК О КРАХУ ЕЛИТАМА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ: Књига др Јована Заметице раскринкава митове о узроцима Великог рата

НЕМАЧКА је сматрала да ће Русија бити бар десет година неспособна за рат и да то време треба искористити за припрему за велики поход на њу, тако што ће уредити будући југоисточни део европског ратишта неутралисањем Срба, традиционалних руских савезника. Србија може да постоји само као савезница европског германског блока, а њена војска као део западне армаде у будућем походу на Исток.

Foto: Printskrin, Vikipedija

То "савезништво" треба постићи инвестицијама у Србију и стварањем привредно-економске зависности, као и школовањем будуће српске елите у Немачкој. Али ако то не упали, онда треба бомбардовати Београд и бацити Србију на колена.

Ово није опис онога што се Србији и Србима дешавало од разбијања Југославије до данас, већ о ставовима немачког цара Вилхелма и аустроугарског престолонаследника Франца Фердинада утаначеним 1914. уочи Сарајевског атентата који није узрок већ згодан повод за избијање Првог светског рата. Тај рат је Берлин желео и више од Беча.

- Немачки цар, заправо, никада није имао јака осећања према Србима - осим што им можда није могао опростити што су Словени. Њему је пре свега било стало да осигура да српска војска неће бити противник у евентуалном будућем рату са Русијом. Србију је зато требало везати за Тројни савез милом или силом. Стога је кајзер Вилхелм, убрзо после објављивања подршке Аустроугарској у октобру 1913, у време албанске кризе, рекао аустроугарском министру иностраних послова Бертхолду да се свако у Србији, почев од краља Петра, може купити новцем. Такође је сугерисао да Аустроугарска Србима пружи војну обуку и понуди трговинске повластице. Заузврат, Србија треба да буде "покорна", а њена војска - која је показала да је способна - треба да буде на располагању Аустроугарској. Ако Срби то одбију, Београд треба "бомбардовати" и притискати док се не повинује вољи аустријског Цара. Вилхелм Други је изнео став да "на овај или онај начин Србија се у свакој варијанти мора приволети да удружи снаге са Монархијом, нарочито на војном плану; тако да у случају конфликта са Русијом Монархија неће имати српску војску против себе, већ уз себе" - написао је историчар и политиколог др Џон Заметица у капиталном делу "Безумље и злоба", које је ових дана издао "Службени гласник" за наше тржиште, са његовим српским именом Јован Заметица.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Реч је о преводу истоимене књиге која је на енглеском објављена 2017. у време када је трајао процес обележавања века од почетка Великог рата. Ова је књига потребна због науке, унижене инструментализацијом ради ревизије историје и пребацивања одговорности за изазивање Великог рата са Немачке, каже у поговору историчар др Миле Бјелајац: - У ту сврху коришћена је методологија коју карактерише склањање чињеница које се не уклапају у задату хипотезу, прекрајање докумената, редуковање историјског контекста, примена двоструких стандарда, прећуткивање етаблиране и научно проверене баштине. Заметица доводи у питање више митова који трају преко стотину година, или се обнављају с времена на време, зависно од међународних политичких прилика. На првом месту он раскринкава мит о наглом заокрету спољне политике Србије после Мајског преврата, затим мит о наводно пресудној улози "Црне руке", а такође и мит о тобожњем миротворству Франца Фердинанда.

Студија др Заметице изазвала је супротстављене реакције на Западу, где су је научни ауторитети хвалили, док су је историчари-пропагандисти у функцији политике назвали "ревизионистичком", јер брани историјску истину да Србија није изазвала Велики рат. То се, пак, коси са интерпретацијом прошлости оличеној у изјави америчког председника Била Клинтона уочи агресије НАТО 1999: "Србија изавала два светска рата", па према томе заслужује да буде "бачена на колена", како је говорила Медлин Олбрајт, преузимајући бечку паролу из 1914. године. Обе тезе су наставак немачког ревизионизма између два светска рата, који је довео на власт Хитлера.

Foto: Printskrin

Користећи огроман број извора, др Заметица је направио широку панораму људи и догађаја који су заиста пресудно утицали на избијање Великог рата.

- Чињеница вредна пажње у погледу односа Србије и Аустроугарске у месецима уочи Сарајевског атентата јесте да су они били релативно добри. Напетости су попустиле завршетком октобарске кризе око Албаније 1913. Атентат у Сарајеву је наравно истог часа оживео и драматизовао стари антагонизам. Завера против Франца Фердинанда успела је само због егоманије и неспособности босанскохерцеговачког земаљског поглавара Оскара Поћорека. Сага о 28. јуну 1914. тиче се личних амбиција тог аустријског генерала, колико и саме аматерске завере против престолонаследника. Мртви надвојвода, међутим, постао је корисна алатка за бечку тежњу за локалним империјализмом на Балкану, одражену у решености да се Србија стави на оптуженичку клупу. Ово се десило упркос чињеници да Балхаусплац није имао никакав доказ о умешаности српске владе у сам атентат и што је њен сопствени истражитељ Визнер искључио могућност да је таква умешаност постојала - наводи др Заметица.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Он открива да болесно амбициозни генерал Поћорек није направио озбиљну безбедносну припрему за посету Франца Фердинанда и да је после неуспелог првог бомбашког атентата Недељка Чабриновића на Видовдан 1914. измислио телефонски позив свог рањеног ађутанта-љубавника Мериција због кога је рута кретања надвојводе промењена. Тако је он доведен пред нишан атентатора-аматера Гаврила Принципа, који није могао да га промаши иако је пре тога пуцао само једном у животу! Аутор указује да Поћорек није био у добрим односима са Фердинандом, који је осујетио његову амбицију да буде начелник генералштаба. Поћореков победоносни рат против Србије, после атентата на надвојводу, променио би ситуацију.

- Према британском историчару Норману Стоуну, Поћорек је био "неуротични хомосексуалац". Хајнрих фон Лицов, угледни аустроугарски дипломата, у својим мемоарима циљано је написао да је Поћорек имао заштитнички настројеног "топлог пријатеља" у војном кабинету - на чијем је челу наравно био Поћореков велики обожавалац, барон Болфрас. Рудолф Јежабек указује на блискост односа Поћорека са Мерицијем и напомиње да је Зигмунд Фројд уочио да нарцисоидни хомосексуалци бирају партнере који представљају одраз неких аспеката личности њих самих. Поћорек и Мерици спојили су своје вештине да из Сарајева воде сложену тактичку игру... како каже штапски официр Јанша: "У светлу лоших односа између Престолонаследника и Цара, Поћорек и Мерици се нису устручавали да им шаљу различите извештаје". Он наводи и да су Поћорек и Мерици у потаји удружили снаге против самог начелника генералштаба, Конрада фон Хецендорфа - наводи др Заметица.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Светски ауторитет за тему Великог рата др Алан Скед, професор на Лондонској школи економије, указује да његова књига руши митове немачког ревизионизма. Као изузетно важан детаљ наводи да Заметица показује да су босански ђаци били наднационални Југословени, а не "великосрби" и да су деловали на своју руку што је "апсолутно фасцинантна прича коју многи, чини се, не желе да чују".

- Пада у очи неспособност историчара да схвате разлику између "јужнословенског" и "великосрпског" концепта. У Србији није било много интересовања за јужнословенску идеју - то је била замисао хрватских националиста из које се изродио захтев за тријализмом, што је било друго име за велику Хрватску. Југословенска идеологија која је стигла до Гаврила Принципа и његових пријатеља у Сарајеву није дошла из Србије. Она је увезена у Босну из Далмације и Хрватске. Представљала је нову варијанту југословенства која се везује за хрватске студенте од средине деведесетих година 19. века и није имала везе са тријализмом или великом Хрватском. То је био "националистички и револуционарни" покрет који је тврдио да постоји само један српско-хрватски народ и позивао је на збацивање Монархије. Југословенски покрет имао је јак утицај на средњошколску омладину у БиХ. "Млада Босна" поникла је 1912. из ђачких протеста у Сарајеву који су организовани као манифестација солидарности са студентима у Хрватској. Принцип, један од активнијих учесника тих нереда, био је Србин по рођењу, али описати га, као што се често чини, као "српског националисту" значи приписати му убеђења која су у супротности са његовом политичком оријентацијом! Принцип и остали атентатори, са једним изузетком, веровали су у српско-хрватско јединство, а себе би назвали "националистима" у значењу "Србо-Хрвати" или "Југословени". Изузетак је био једини Муслиман међу њима, Мехмедбашић, који је више нагињао просрпској него југословенској идеји. Сви остали били су јужнословенски националисти. Југословени су за њих били јединствена нација којој је била потребна држава - али не у оквирима Хабзбуршке монархије - указује др Заметица.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Он инсистира на чињеници да се употреба јужнословенског питања као повод за рат против Србије, како би се "препородило царство", провлачи као црвена нит кроз идеје хабзбуршких званичника.

- У три маха током кризе 1912-1913. Аустроугарска је била на рубу војне интервенције против Србије због збивања у Албанији која нису имала никакве везе са јужнословенским питањем - али су и те како била повезана са очувањем њеног статуса велике силе. И без Сарајева било је само питање времена када би Берхтолд, Конрад и сам Франц Фердинанд решили да крену у напад. У јулу 1914. нужност да се нешто предузме постала је још хитнија због погоршања ситуације у региону. Утисак о намери Румуније да напусти Тројну алијансу је активирао звона за узбуну и у Бечу и у Будимпешти. Ретко када је мали рат деловао примамљивије: Србија би у основи нестала, Румунија, Бугарска и Албанија биле би осигуране, а Русија би била прогнана из региона. Под условом да Немачка спречи мешање Русије, рат на Балкану био би прекретница за мукама растрзано Хабзбуршко царство. Све се наравно завршило распадом старе Монархије. Аустријски писац Антон Мајр-Хартинг сматра да је то био у целини предвидљив исход за државу коју је карактерисало толико "безумља и злобе". Њена судбина новембра 1918. подсетник је савременим елитама Европске уније, ушанченим у Бриселу, на ризике са којима се суочавају у покушају да врше контролу над различитим националним интересима Старог континента - каже др Заметица.

Омер, Џон и Јован

ЈОВАН Заметица је рођен 1955. у Бањалуци. Отац Муриз био је муслиман, Србин исламске вере, а мајка Олга потиче из словачко-немачке породице. Добио је име Омер, са којим је 1973. дошао у Велику Британију, где је дипломирао историју, затим магистрирао на Лондонској школи за економију и политичке науке, а докторирао на Кембриџу. Променио је име у Џон и радио је у Институту за стратешке студије у Лондону који је до 1992. објавио две његове високо оцењене књиге о узроцима југословенске кризе. На Пале је дошао 1993, крстио се по православном обреду, узео име Јован и постао саветник председника РС Радована Караџића за међународне односе. Био је у делегацији Републике Српске на преговорима у Дејтону. По повлачењу Караџића из јавног живота још неко време сарађује са врхом РС. Сведочио је на суђењу Радовану Караџићу у Хашком трибуналу. Живи и ради у Бечу као самостални истраживач.

Бескрајни Велики рат

ПРВИ светски рат тврдоглаво не одустаје од свог статуса савремене теме првог реда, каже др Јован Заметица:

- Из сукоба у Украјини вуку се паралеле са рововским ратовањем и методама исцрпљивања противника 1914-1918. Аналитичари геополитичке садашњице присећају се јулске кризе 1914. као злослутног преседана, када су државници спектакуларно пали на испиту одржавања мира међу великим силама. Поврх тога, "Тукидидова замка" - метафора о сукобу који нужно следи услед страха етаблиране силе од конкурентске силе у успону - провлачи се кроз разматрања садашњих америчко-кинеских односа. Није претерано тврдити, дакле, да Први светски рат - а посебно пут ка њему - и данас пружају, ако не "историјске поуке", онда у најмању руку подсетник о прикладним аналогијама из прошлости за савремене међународне односе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације