РОДИТЕЉИ ПОМАЖУ ДЕЦИ ДА КРШЕ ПРАВИЛА ПЛАТФОРМИ: Како заштити најмлађе од злоупотреба на интернету (2)

ПОЛА секунде. Толико у просеку прође док још једно дете негде у светупрви пут не приступи интернету. У Србији, тај први сусрет са дигиталнимсветом деси се често пре него што дете научи да чита или сабира. Стручњаци упозоравају - све је више деце која живе паралелне животе - један у кући, у видокругу родитеља, и други - на интернету, без ичијегнадзора.

Фото Shutterstock

Истраживање "Деца Европе на интернету", спроведено у 19 земаља, показало је да Србија предњачи по броју деце млађе од 13 година која користе друштвене мреже. Чак 45 одсто деце узраста од девет до 11 година у Србији изјавило је да свакодневно користи мреже попут "Тик-тока", "Инстаграма", "Фејсбука" и "Јутјуба", док их је у Немачкој свега 11 одсто.

Иако већина ових платформи формално забрањује налоге корисницима млађим од 16 година, заобилажење правила постало је правило. Деца креирају налоге уз помоћ старијих, или чак самостално, често без икаквог надзора.

Фото Tanjug

- Све велике друштвене мреже имају старосну границу за отварање налога - каже за "Новости" Биљана Лајовић, специјалиста школске психологије. - Ако су компаније које на томе зарађују поставиле границу од 16 година, постоји разлог зашто треба да је поштујемо. Многи родитељи међутим, помажу својој деци да ту баријеру заобиђу. Када се први пут пријављују на неку апликацију, они им кажу: "Само упиши 16, да би могао да наставиш". Тиме се крши правило платформе, а детету шаље порука: "Ако ти је корисно, слободно реци неистину". Како онда од тог детета да очекујемо да буде искрено, да нас поштује, да поштује школу, законе, моралне вредности?!

Многи родитељи правдају овакво понашање тиме што "и друга деца имају налоге", па не желе да њихово дете буде изопштено.

- На тај начин правдају своју попустљивост, а да ли би допустили свом детету да уради нешто лоше, нешто што може да му нашкоди - пита Лајовићева. - Друга деца нису критеријум. Породица мора да има свој систем вредности који обликује дете за цео живот. Јер, много је тога што родитељи не виде. Док они мисле да им дете гледа цртаће или слуша музику, у стварности се пред његовим очима смењују сцене насиља, сексуалног садржаја, поруке мржње или дигитално насиље.

У Србији, чак 50 одсто деце од девет до 16 година видело је слике или снимке сексуалног садржаја. У Француској, у истом истраживању, тај проценат је 21. Подаци указују и на присуство вршњачког насиља у дигиталном простору. Шест одсто деце у Србији искуси дигитално насиље бар једном месечно, а још 13 одсто неколико пута у току године доживи вређање, понижавање, искључивање из онлајн група, слање узнемирујућих порука или ширење лажних информација. У Хрватској, Француској и Италији, овакво насиље пријављује само два одсто деце, док у Пољској и на Малти ти проценти износе 13 и 11 одсто.

- Понижавање, избацивање из групе, објављивање приватних фотографија, подсмех због изгледа, "прозивање" у "сторијима" и коментарима - све су то облици дигиталног насиља са којима се данас сусрећу деца и млади у Србији - каже Лајовићева. - Подаци указују на то да су најчешћи злонамерни садржаји управо они које деца користе да би повредила другу децу. То укључује избацивање из заједничких група, качење непримерених фотографија без дозволе, "хејтовање" и снимање сцена насиља које се касније деле на мрежама. Што су деца старија, садржаји су суровији. Реакције деце на овакве ситуације су различите. Има деце која се на то не обазиру, а истраживања су показала да нека деца заиста пате због онога што се деси на интернету. Девојчице су осетљивије од дечака. Њима је теже да пруже отпор или да одмах затраже помоћ.

Фото Shutterstock

Садржаји који делују као шала, "мем" или "зезанција" за децу могу имати последице које се мере у годинама. Није свака дете исто, али свако дете има границу. На мрежама се она лако прелази. А последице остају - и ван екрана.

- Деца су рањива, јер немају развијене механизме одбране и заштите - истиче Лајовићева. - Адолесцентима је вршњачка група најважнија. Припадање, изглед, статус, утицај - све то је део идентитета који тек настаје. Када их неко избаци из групе, исмеје због физичких особина или их јавно прозове, то заиста боли. И боли више него што одрасли понекад могу да разумеју. Страх од казне, подсмеха или банализације проблема често доводи до тога да дете трпи у тишини. Неки родитељи реагују реченицама: "Ма не обраћај пажњу" или "То су глупости". Али за дете то није глупост. То је његов свет, и све што се догађа у том свету има тежину.

Фото Shutterstock

Посебно је занимљив феномен у коме деца - уместо да траже заштиту - штите родитеље. Не говоре им шта се догодило, јер не желе да их повреде.

- Тешко је директно заштитити децу, али је могуће изградити однос у коме ће они родитељима испричати шта се дешава - објашњава Лајовићева. - Проблем је што се деца ретко поверавају одраслима. Чешће причају другарима, јер мисле да их родитељи и наставници не разумеју и не могу да схвате шта њих заиста боли. Када дете одлучи да проговори, све зависи од прве реакције родитеља. Ако је та реакција осуда - "Шта си ти радио?", "Зашто баш теби?", "Шта си тражио на тој мрежи?" - дете се затвара. И следећи пут неће ништа рећи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације