СРПСКИ ПИСЦИ У РАЉАМА ТАЈНЕ ПОЛИЦИЈЕ: Прогон књижевника шездесетих и седамдесетих година прошлог века

У КОМУНИСТИЧКОЈ Југославији, у којој је над српским народом висила хипотека о великосрпском национализму, хегемонизму и шовинизму, та оптужба је оптуженог одмах сврставала у ред државних непријатеља.

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

Посебном подозрењу је била изложена група писаца која није хтела да се одрекне својих националних осећања: били су сумњичени, праћени, прислушкивани....

Годинама су били предмет сталног праћења и „обраде” Службе државне безбедности.

Тајна полиција је евидентирала њихова кретања, анализирала активности и ставове, прикупљала податке о међусобним сусретима и разговорима, откривала њихове планове...

Они су постали незаобилазни део садржаја извештаја ДБ-а о раду унутрашњег непријатеља...

У „Историјском додатку“, који је пред читаоцима „Новости“ налази се део тих звештаја који су похрањени у фонду Кабинета Председника Републике у у Архиву Југославије. Углавном је реч о извештајима које је Државна безбедност достављала лично председнику Југославије Јосипу Брозу.

* * * * * * * * * * * * * * * 

ДРАСТИЧНЕ МЕРЕ ЗА УДАЉАВЊЕ БЕОГРАДСКИХ ПИСАЦА ИЗ ЈАВНОГ ЖИВОТА

ЦВЕТ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ  ОПТУЖЕН ЗА ШОВИНИЗАМ 

У МАРТУ 1967. група српских писаца је саставила "Предлог за размишљање", као одговор на  "Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика" коју је усвојило и 17. марта 1967. у Телеграму, хрватском  тједнику за политику и културу, објавило 18 институција науке и културе Хрватске. Декларација је била националистички документ, који је позивао на поделу српско-хрватског језика на српски и хрватски. У њему су изнете тврдње о угрожености хрватског језика у Југославији, а националистички дух је посебно провејавао из захтева да сви службеници, наставници и јавни радници морају да у службеној употреби користе језик средине у којој раде, без обзира на своје порекло, што би Србе у Хрватској довело у ситуацију да морају да службено користе хрватски језик.

"Предлогом", који је потписало више од 40 српских писаца, је одговорено на декларацију тиме што је захтев за поделом језика прихваћен, али је тражено да се свим Хрватима у Србији и Србима у Хрватској уставом обезбеди право на школовање на свом језику и писму и по својим националним програмима, право на употребу свог националног језика и писма у општењу са органима власти, право на стварање својих културних друштава, завичајних музеја, издавачких и новинских предузећа, "једном речју право на неометано и слободно неговање свих видова своје националне културе".

"Декларација" и "Предлог" су имали несразмеран политички значај, јер су иза "Декларације" стале водеће хрватске институције науке и културе, уз подршку Мирослава Крлеже, док је "Предлог" био документ који је потписало тек четрдесетак српских писаца од којих се велики број убрзо оградио од свог чина и који је одбачен у Удружењу књижевника Србије 19. марта. Међутим, за власт у држави која је почивала на националној симетрији, та два документа су имала исту политичку тежину и једнако су осуђена као шовинистички акти.

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

У СРБИЈИ ЈЕ НЕКОЛИКО неколико потписника "Предлога" остало чврсто при својим ставовима и нису повукли потписе упркос снажној политичкој кампањи. Они се могу сматрати српским националистима, људима који су одбијали званичну националну политику Савеза комуниста која је почивала на ставу да Србија не треба да се меша у међунационалне односе у Хрватској и да су "прогресивне снаге" Хрватске, што је значило СК Хрватске, довољно снажне да се изборе са национализмом у својој републици.

Реч је пре свега о Антонију Исаковићу, Бориславу Михаиловићу Михизу, Матији Бећковићу, Брани Црнчевићу, Зорану Гавриловићу и Душку Радовићу. Њихове погледе је делио и Добрица Ћосић, који у тренутку писања "Предлога" није био у земљи и није га потписао.

Ћосић је чак касније записао да би, да је био у земљи, учинио све да спречи појаву "Предлога", али је већ у то доба био довољно сумњив властима и безбедоносним органима, иако је у коначан сукоб ушао тек следеће, 1968, на седници ЦК СК Србије. Наиме, иако није потписао "Предлог", појава тог документа је изазвала додатну подозривост српске ДБ-а (Државе безбедности) према Ћосићу. На састанку Тита са делегацијом ДБ-а, 12. маја 1967, републички секретар за унутрашње послове Србије Славко Зечевић је пренео Титу податке о раду "непријатеља" у Србији, где је "ЦИА присутна и где Ранковићева група не мирује".

Тито у раду "Ранковићеве групе" није видео већу опасност и само је тражио да буду опоменути ако у њиховом деловању буде примећено нешто што би могло да буде штетно по власт. Зечевић је сматрао да су постојали и они са којима није вредело разговарати, попут Србе Савића ( у време Брионског пленума 1966. Републички секретар за унутрашње послове СР Србије), коме је замерено што се није одвајао од Добрице Ћосића. У политичком врху Ћосић је већ био означен као сметња и противник. Према његовим записима, српски руководиоци су још 1962. тражили од њега да престане са јавним активностима. Тито му је 1965. пренео Крлежино незадовољство због текста у Праксису којим је критиковао Јосипа Видмара, словеначког акдемика. А Ћосић се јуна 1966. у писму Титу није сагласио са ликвидацијом Ранковића.  Ћосићево држање у догађајима око "Декларације" и "Предлога" је поново побудило Титову пажњу ("Шта је са тим Ћосићем?"). Зечевић је окарактерисао Ћосића као човека који је био на "шовинистичким концепцијама" и веома близак састављачима "Предлога за размишљање", али и као човека који се "доста чува" и не иступа јавно. 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Понижавање достојанства и приковање на стуб срама

ПОШТО СУ ПОТПИСНИЦИ "Предлога" били означени за противнике и непријатеље, било је неопходно водити борбу против њих. Упркос оштрих оптужби против потписника, власт се није одлучила за судске процесе против њих, али јесте за партијско кажњавање, осуде у јавности и за привремено удаљавање из јавног живота, па и за спречавање бављењем својим дотадашњим послом. Они писци који су били чланови СК су партијски кажњени.

Током априла основне партијске организације чији су били чланови, изрицале су им казне.Двадесет један потписник је био комуниста. Највећи број је кажњен последњом опоменом (седморо) или укором (седморо). Опоменом је кажњено троје, а двоје је избегло формалну казну (Мира Алечковић и Зуко Џумхур). Антоније Исаковић је поднео оставку на чланство у ЦК СКС.

Једна од првих реакција власти на "Предлог" била је привремено скидање његових потписника са репертоара најважнијих медија, радија и телевизије, тј. стављање на "индекс", како су се потписници изражавали. Основна организација СК Телевизије Београд одлучила је у априлу 1967. "да се на Телевизији привремено не изводе дела писаца који су се изјаснили за познати ’Предлог за размишљање’ и ’Декларацију о положају хрватског књижевног језика’". То је правдано тиме што су, поред појединаца и програмских тела, за "идејност и политику" програма одговорни сви комунисти Телевизије. То што је ЦК СКС 1966. закључио да су емисије "На слово на слово" и "Хиљаду зашто" биле међу онима које као "уметнички добре и занимљиве" постају "својином свих гледалаца у земљи", није годину касније спасло потписнике "Предлога" скидања њихових емисија са телевизијског програма.

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

ЕМИСИЈЕ МАТИЈЕ Бећковићева су поред телевизије и скинуте и са радија. Књиге су му објављиване не онда када их је написао, већ када је било дозвољено да буду објављене. Сећао се доцније Матија и да је требало да потпише уговор за рад на једној телевизијској серији, али му је пред потписивање саопштено да није подобан, уз објашњење да је 1968. ишао у Скопље да подбуњује тамошње студенте. А заправо Бећковић је, као уредник једног од издања НИП "Јеж", које се штампало у Скопљу, тамо путовао да одобри штампање тог листа. Брана Црнчевић је наводио примере реперкусија према себи, Бећковићу и Душку Радовићу у јавности, којима су били изложени после потписивања "Предлога": Танјуг је одбијао да објави њихова имена као учесника на једној приредби у част борбе вијетнамског народа, Новости их нису потписивале у дечијој рубрици итд.

Михиз је морао да напусти место уредника у "Просвети".  Зоран Гавриловић се жалио да је реакција јавности била таква да су потписници "приковани на стуб срама", да су поједини писци поистовећени са снагама потученим на IV пленуму, оптужио је део штампе и јавности за "нервозно реаговање", за "унижавање достојанства писаца који су потписали". Две деценије касније Зоран Гавриловић је изјавио да је због потписа и образлагања "Предлога" имао прве озбиљније тешкоће као књижевни критичар и да неко време није могао нигде да објављује. 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Стално праћење и "обрада"  службе безбедности

ИЗ УГЛА ВЛАСТИ, удаљавање из јавног живота, бар привремено, оних који су били на другој страни, био је легитиман потез. Како се изразила Латинка Перовић, за СК је јединство било догма, свако одступање је значило национализам и сепаратизам, те су према потписницима предузете "драстичне мере, удаљени су из јавног живота, деградирани у свом послу". На седници Градског кометета Савеза комуниста, 8. јануара 1968. Јордан Поп Јорданов се осврнуо на негодовање редакције Књижевних новина што су потписници "Декларације" и "Предлога" стављени у неким новинским установама "под ембарго". Он није имао ништа против тога, јер није видео шта би се тим установама могло замерити што су постале критичне према идејним порукама људи који су једногласно осуђени од јавности због шовинистичких ставова и испада.  Недуго после тога слично је размишљао и Миодраг Протић. Полемишући са Матијом Бећковићем изнео је став да је РТВ, "која представља прогресивне снаге наше јавности, морала да има оштра мерила према једној групи писаца", те да је скидање Бећковића са програма телевизије било оправдано пошто је он са једном групом писаца учинио "један политички акт, који је био јавно осуђен".

Ове мере су имале привремени карактер. Подозрење према њима, сумњичење, праћење, прислушкивање, писање полицијских извештаја и оптужба за национализам су били трајни.

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

Добрица Ћосић је записао да је његова супруга Божица у радној соби у Гроцкој пронашла јуна 1968. прислушни уређај.  У наредним годинама су били предмет сталног праћења и "обраде" Службе државне безбедности. Полиција је евидентирала њихова кретања, анализирала активности и ставове, прикупљала податке о међусобним сусретима и разговорима, откривала њихове планове итд. Они су постали незаобилазни део садржаја извештаја ДБ-а о раду унутрашњег непријатеља од краја шездесетих година.

НЕКИ ОД САТАВЉАЧА и потписника "Предлога" су и пре него што су саставили и потписали овај текст били од југословенских и српских власти и тајне полиције означени као српски националисти и шовинисти. У комунистичкој Југославији, у којој је над српским народом висила хипотека о великосрпском национализму, хегемонизму и шовинизму, та оптужба је оптуженог одмах сврставала у ред државних непријатеља. Али, она није била једина.

После "Предлога" они су довођени у везу и са захтевима да се у земљи врати режим "чврсте руке", што је био синоним за Александра Ранковића, па су тако постали и "етатисти". Затим, пратећи деценијама понашање бивших ибеоваца, Државна безбедност је после "Предлога" уочавала да су они прихватали национализам, па су тиме заговорници "Предлога" довођени у везу и са "стаљинистима" и "неоинформбироовштином". Ове последње етикете су појачаване сазнањима о контактима неких од водећих потписника "Предлога" (посебно његовог писца Михиза), али и других интелектуалаца, са совјетским представницима.

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

Језички сукоб је етикету национализма и шовинизма само још јаче залепио за имена аутора "Предлога". Остали су трајно означени као националисти (са негативним призвуком) и шовинисти. Из угла власти они су били група која је и после "Предлога" остала компактна и "присутна у свакој шовинистичкој акцији". Захтев да се заштите права Срба у Хрватској ако се усвоје захтеви из "Декларације" власт је превела на свој језик као паролу "Прихватамо одвајање - тражимо једнака права за Србе", што је водило оптужби за "србовање и националистичке спекулације". 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Партија и полиција затварају круг око Михиза

У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ Југославији, у којој је и иначе владала велика збрка појмова и у којој су многи појмови често коришћени, а да нико из партијског и државног врха није могао прецизно да каже шта они значе, није било јасно дефинисано ни шта значи појам "национализам". Тек повремено је на седницама партијских тела излазило на површину потпуно непознавање и несагласје око значења појмова које су људи са власти свакодневно користили. Шта су тачно значили етатизам, бирократизам, хегемонизам, национализам, унитаризам, то нису знали ни они који су те етикете стално неком пришивали и били спремни да под теретом тих етикета изврну јавном руглу своје противнике и претворе их у државне и народне непријатеље. У другој половини шездесетих, посебно после Брионског пленума, то су били појмови чији је основни смисао био да означе противнике групе руководилаца СКЈ која је остала на власти, при чему се подразумевало, а често је и јавно изговарано, да се мислило на Србе и Србију.

Уз потписнике "Предлога", у овој групи интелектуалаца су били и Михаило Ђурић, Дејан Медаковић, Добрица Ћосић и други. Они су оптуживани да су покушавали да наметну своје националистичке погледе у сваком од важнијих догађаја у културном и политичком животу не само Београда, већ и у другим републичким центрима у земљи. Државна безбедност им је пребацивала да су имали два циља: да задобију што ширу подршку и да за себе присвоје право да једини иступају "у име угрожености и одбране националних интереса" у свим актуелним догађајима који су имали националну обојеност (језички сукоб 1967, подизања Његошевог маузолеја, демонстрације у Београду 1968. године, Десета седнице ЦК СКХ, питање положаја Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини, уставни амандмани и слично).

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

ИЗВЕШТАВАЈУЋИ О АКТИВНОСТИ "на националистичко-шовинистичкој основи" ових интелектуалаца тајна полиција је писала да су се састајали сваке суботе и да су се међусобно помагали, у чему им је од користи било и то што су себи обезбедили запослења у значајнијим културним центрима Београда. Сумирајући њихов рад у 1971, Државна безбедност је закључила да нису пропустили ниједан значајнији догађај, а да му се, на одређен начин, нису супротставили - било преко Матице српске, Српске књижевне задруге, Јежа и других институција.

Антоније Исаковић је после појављивања "Предлога" највише био на удару СК Србије, јер је био најугледнији члан партије међу потписницима (члан Централног комитета СКС), али су партијски и полицијски извори углавном као инспиратора "Предлога" и мозак "националистичке" и "шовинистичке групе" означавали Бориславa Михајловићa Михиза, који је био и творац "Предлога".

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

Државна безбедност је извештавала да је ова група интелектуалаца у пролеће 1967, поводом дискусије око уједначавања Правописа српскохрватског језика и других питања у вези с тим, на инсистирање Михиза одлучила да предложи Удружењу књижевника Србије прихватање "хрватске шовинистичке тезе" о подели језика о чему је Михиз водио разговоре са професором Људевитом Јонкеом у Загребу, једним од кључних инспиратора "Деклерације". Михиз је означаван за једног "од непосредних аутора Предлога за размишљање и иницијатора читаве националистичко-шовинистичке активности у вези с тим". Државна безбедност је, пратећи његов рад, уочила де је тих дана путовао у Босну и Херцеговину да би проценио какве су реакције тамошњих Срба. Касније је оценио да се "српска група" у овој акцији "залетела" и, верујући да је све готово, "рано повукла потез".

* * * * * * * * * * * * * * * 

ДРЖАВНА БЕЗБЕДНОСТ СПРЕЧАВА ИНТЕЛЕКТУАЛЦЕ ДА БРИНУ О СРБИМА ИЗВАН СРБИЈЕ 

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА  МЕТА ПОЛИТИЧКИХ НАПАДА

ДРЖАВНА безбедност је евидентирала велики број састанака и активности ових интелектуалаца оптужених за национализам и шовинизам. Средином 1968. године "група - Живорад Стојковић,  Војислав Кораћ, Дејан Медаковић и Војислав Ђурић" се састала у Михизовом стану и посебно расправљала о "интеграционим" снагама у Србији, сложивши се да су једино црква и патријарх фактори који представљају Србе. Они су сматрали да је већ 1918. године нарушен идентитет српског народа, а да је у Јајцу 1943. године завршен атак на његов интегритет. Затим, да Срба има најмање 10 милиона, али да је режим исфорсирао да половина њих буду Црногорци, Војвођани, Хрвати. Заговарали су "линију отпора, али без илузија да црква може бити радикалнији фактор". Према овом извору података, говорили су и да "српски народ не схвата да се налази под окупацијом, те да путем личног деловања, преко пријатеља - приватно и јавно - треба на то указивати".

Тврдо језгро потписника "Предлога" је оптуживано да синхронизовано ради на овладавању институцијама културе и науке у Србији, чиме су у сукобу са политиком СК користили своје позиције у научним и културним институцијама, издавачким кућама, редакцијама листова и часописа и на јавним трибинама.

Избор Дејана Медаковића за декана Филозофског факултета у Београду је од стране власти доживљен као успех "националиста", који су то схватили као успех у освајању позиција на Београдском универзитету, за који је Медаковић рекао да мора постати бастион знања, слободе и "кула светиља српског народа".

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

ПОКРАЈИНСКО РУКОВОДСТВО Србије и Војводине, а посебно Државна безбедност и су педантно  пратили њихову велику активност са циљем да успоставе утицај у Матици српској и Српској књижевној задрузи, па су на састанцима у Михизовом стану (поред осталих, присуствовали су Младен Лесковац и Бошко Петровић из Новог Сада и Добрица Ћосић) договорени ставови са којима треба иступити на годишњој скупштини, сачињен је списак чланова управе Матице по критеријуму "ко је добар Србин" и договорено о личном ангажовању за остварење договорених ставова и о иступању на скупштини. Овладавање Матицом српском и Српском књижевном задругом је уистину представљало стварање опозиционог фронта властима. Они су сумњичени да им је циљ био да нови управни одбор Матице буде фактор преко кога ће се, насупрот СК, организовано дејствовати и постати "један од главних центара великосрпске активности". То је значило да је тражено да Матица делује свугде где живе Срби - у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори - како би се систематски и организовано радило на остваривању српског културног јединства.

Избор Добрице Ћосића за председника Српске књижевне задруге СК Србије је доживљавао као изазов властима, тим пре што су и на друга одговорна места изабрани "истомишљеници екстремиста", али партијски врх није спречио долазак Ћосића на ту позицију.  ( Латинка Перовић наводи да ју је група интелектуалаца у којој су били Никша Стипчевић и Слободан Селенић посетила у ЦК и да су је питали може ли Ћосић да буде председник СКЗ. Њен одговор да СК Србије неће бирати председника задруге их је "запањио". Са тим приступом се сложио и Никезић, као и Секретаријат Централног комитеа...)

* * * * * * * * * * * * * * * 

Оптужбе за савезништво са српском православном црквом

ДРЖАВНА БЕЗБЕДНОСТ је записала да је објашњавајући свој улазак у нову управу Српске књижевне задруге, Михиз рекао како су решили да узму у своје руке културни центар под паролом "Срби, на окуп" и да покажу да баш не може све бити како ,,они" хоће. Под овим "они" мислило се на власт, тј. партију. Задруга је постала мета политичких напада. СК Србије, али и политичари из других средина, су задругу стављали у исту раван са Матицом хрватском, а српски национализам са хрватским. После обрачуна са хрватским руководством, које је било захваћено националистичким таласом 1971, растао је Титов притисак и на српско руководство. Иако је српском руководству национализам био сасвим стран, оно ће бити оптужено управо за благ однос према српском национализму. Ћосићев избор за председника Српске књижевне задруге 1969. је у политичким круговима доживљен као покушај окупљања опозиције. Око ове значајне установе је створена нова "коалиција" која је подржавала платформу "српског "културног и духовног" јединства".

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

Партији се посебно није свидео Ћосићев говор на скупштини Српске књижевне задруге маја 1971. у коме је упозорио на политику довођења у питање права на испољавање духовне целокупности српског народа и јединство српске културе у Југославији. Било је јасно да Ћосић и његови истомишљеници окупљени у Српској књижевној задрузи нису заустављали поглед на српски народ и његову прошлост, културу и језик, али и тадашњи положај и будућност у Југославији, на авнојевским границама Србије. Ћосић је, под великим притисцима СК Србије на ову издавачку кућу, поднео оставку 1972, а СК Србије се снажно успротивио и могућности да он те године добије Октобарску награду града Београда. 
АУТОРИ "ПРЕДЛОГА" се нису одрицали ни утицаја у Удружењу књижевника Србије.

Почетком јуна 1971. године Михиз је одржао састанак са групом млађих писаца у удружењу, залажући се за промену руководства Удружења књижевника, а тиме и обезбеђење већег утицаја "националистичке групе". Потенцирао је тешке прилике у земљи, говорио о кризи стваралаштва у култури, о офанзиви усташке интелигенције против Србије и њене културе и о национализму Матице хрватске. Нешто касније је разговарао са Браном Црнчевићем, Тасом Младеновићем, Душком Радовићем и другима око програма прославе ослобођења Крушевца. Да би парирали званичном програму прославе организовали су разговоре на тему "Српски писац у садашњем времену", што је из угла власти била "националистичка ескалација".

Државна безбедност је за ову "националистичку групу" везивала и покушај да успостави савезништво са СПЦ. Михиз је зато крајем јула 1971. године контактирао патријарха СПЦ Германа, коме је у циљу "спасавања" српске нације и афирмисања српства у земљи и иностранству изразио жељу српских писаца за сарадњу са црквом, предложивши турнеју одређених књижевника по свету. Добрица Ћосић је представницима манастира Хиландар понудио сарадњу у смислу пласмана неких издања Српске књижевне задруге, преко СПЦ, у земљи и иностранству. 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Хрвати бојкотују зајам за пругу Београд - Бар

ЈЕДАН ОД ОСНОВНИХ спорова СК Србије и ове групе писаца и интелектуалаца био је однос према Србима изван Србије. Они нису желели да Србија не показује никакав интерес за судбину српског народа ван Србије. Нису прихватали да су Срби и Црногорци два народа, истицали су: "Црногорци су Срби". Супротставили су се подизању Његошевог маузолеја.

Резултат њиховог рада је била "бела књига" под насловом "О сумраку Ловћена", објављена у београдском двоброју, 27-28, часописа Уметност, који је забрањен.  У прикупљању прилога за ову књигу, "која треба да послужи уместо срушене капеле", посебно је био ангажован Живорад Стојковић. Он и Михиз су више пута истицали да ће маузолеј уствари бити "споменик усташи Ивану Мештровићу". Према подацима Државне безбедности Медаковић, Ђурић, Бећковић и други су закључили 11. септембра 1971. у Стојковићевом стану да "почетак злочина, који сада достиже све већу кулминацију, траје од почетних дана револуције, а данас се злочин на националном питању све више разгара у животној пракси".

Стојковић, Лазар Трифуновић и Дејан Медаковић су били задужени да књига "О Ловћену" буде политички и садржајно припремљена са доста документације, како би била објављена непосредно пред рушење капеле на Ловћену. Помагали су изградњу пруге Београд - Бар.

Државна безбедност је замерала "националистима, пре свега Матији Бећковићу, Брани  Црнчевићу и Душку Радовићз,  да су ликовали због великог одзива за упис зајма за пругу, нападајући Хрвате због апстиненције у зајму. Они су, поред новчаних и литерарних прилога, учествовали у "каравану уметника по Србији и Црној Гори". Оцењујући да су "Хрвати виновници тешког стања у земљи".  

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

ЖИВОРАД СТОЈОВИЋ, Михиз и Војислав Ђурић су се са Дејаном Медаковићем ангажовали на прикупљању података о положају Срба у Хрватској. Изазвали су подозрење власти успостављањем везе са културно- просветним друштвом "Просвјета" у Загребу, којој су упутили писмо у "знак подршке", одласком Дејана Медаковића у Загреб, где је разговарао са др Малденом Ивековићем, али и присуством Добрице Ћосића, Бране Црнчевића, Михиза, Матије Бећковића и Драгослава Михајловића на скупштини пододбора СКД "Просвјета" заказаног у Задру, а који је због отпора власти одржан у селу Ислам Грчки, код Бенковца.

На позив "Просвјете", професор Павле Ивић из Новог Сада је боравио у неким местима Далмације, где је држао предавања о тренутном положају српског језика на том подручју.

За њих је парола "братство и јединство народа" била "обичан стаљинистички блеф, пласиран од политичара, због чега су Срби заборавили своју историју и дозволили изједначавање усташтва са четништвом, у земљи дозволили рад две партије - комунистичке и усташког покрета". Државна безбедност је забележила и "бес" који је поводом Титове здравице у Загребу исказао Живорад Стојковић. Он је у присуству Дејана Медаковића изјавио да "има осећање да би могао да буде Гаврило Принцип".

Потписници "Предлога" и они интелектуалци за које је полиција сматрала да су им били блиски, су посебно били сумњиви у време студентских демонстрација 1968.  Помно су праћени њихов рад тих дана, састанци, ставови, говори... Добрица Ћосић и Срба Савић су у Гроцкој били под присмотром. Служба државне безбедности је у извештајима слатим Титу током демонстрација представљала протесте студената као део рада Ранковићеве завереничке групе, чији су део били најважнији актери "Предлога за размишљање" и још неки српски интелектуалци. Запис Драже Марковића из јуна 1968, да је убеђен да је постојала веза између Ћосићевог говора на мајском пленуму ЦК СКС и студентских демонстрација, као и да је веровао да је тачно да је постојао план да док Ћосић говори на пленуму, Љуба Тадић говори на митингу у парку код Скупштине, те да су, пошто овај план није успео, искористили инцидент са бригадистима на Новом Београду, показује како је размишљао бар део српског руководства и какви су били обавештајни подаци полиције. 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Ушанчени функционери чувају своје  привилегије

У "КРАТКОЈ ОБАВЕШТАЈНО-политичкој процени у вези са студентским демонстрацијама" коју је заменик начелника управе Службе безбедности генерал мајор Стјепан Доманкушић послао Титу 6. јуна 1968. демонстрације су представљене као резултат деловања "бирократско-завереничких снага политички осуђених на Четвртом пленуму" које су нашле ослонац у неким професорима Београдског универзитета, у културним и научним срединама, Ђиласу и неким новинарима. У извештају је стајало да се већ дуже време из Ранковићевих кругова могло чути "видеће се ко је Марко" и "неће проћи дуго времена када ће он опет заузети значајан положај". 

СУП СР Србије је 8. јуна 1968. оптужио Михиза, Ћосића, Живорада Стојковића и Исаковића да су били блиски групи филозофа окупљеној око Михаила Марковића, а у којој су били и Светозар Стојановић, Загорка Голубовић, Миладин Животић, Драгољуб Мићуновић, Војин Милић, Александар Крон, Љубомир Тадић, Бранко Павловић и Светлана Књазева. Бећковић и Михиз су означени за познате непријатеље и шовинисте и замерено им је да су заједно са Душаном Макавејевом и Јованом Баровићем покушали да искористе студентске демонстрације 2. јуна и да су позвали студенте на истрајност. Држав- на безбедност је процењивала да је под притиском ове групе Удружење књижевника сазвало састанак и изразило солидарност са студентским "покретом" и да су они вршили утицај на Ћосића, Десанку Максимовић, Миру Ступицу, глумца Љубу Тадића и друге да дођу на зборове студената и да држе говоре. Са Миром Траиловић су договорили да колектив "Атељеа 212" пружи јавну подршку демонстрантима, да се састави писмо солидарности, које је неколико вечери пре почетка сваке представе читано публици.

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

СРПСКА ПОЛИЦИЈА је у време студентског протеста 1968. о неким од потписника "Предлога" саставила и "карактеристике", посебно анализирајући потезе свакога од њих понаособ. За Михиза је записано: "књижевни критичар, познати националист и духовни инспиратор Предлога за размишљање. У садашњим студентским демонстрацијама био је иницијатор Писма солидарности студентима које је потписало 40 лица из културне средине. На Филозофском факултету држао је студентима говоре и дао им пуну подршку, наговарао је Добрицу Ћосића да учествује на митинзима и да подршку студентима, а и друге. Сугерисао је Бојану Ступици да Југословенско драмско позориште обустави рад у знак солидарности са студентском акцијом". 

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

Полиција је код Михиза уочавала широку комуникативност, па су његовом заслугом демонстранте посетили Стево Жигон, Љуба Тадић, Мира Ступица, Слободан Селенић. Савезни секретар за унутрашње послове Радован Стијачић је 8. јуна означио Михиза као човека који је давао знатну подршку студентима и који је радио на томе да што више писаца придобије за подршку њима.

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

Стијачић је имао информацију да је Михиз позвао Ћосића да говори студентима, али да је то овај одбио, рекавши Михизу да не би требало да се појављује међу студентима, јер је проглашен за националисту и озлоглашен после "Предлога за размишљање", те би само компромитовао студенте. Дан касније, 9. јуна Стијачић је потписао информацију савезног СУП-а у којој је записано да се Михиз жалио да су га етикетирали као националисту. За себе је говорио да је реалиста и много мањи националиста од републичких функционера било које републике "који су се ушанчили у бункере и љубоморно чувају своје положаје и привилегије".

* * * * * * * * * * * * * * * 

ЗА ТАЈНУ ПОЛИЦИЈУ СРПСКИ ПИСЦИ СУ БИЛИ КРИВИ ЗА СВЕ НЕДАЋЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ

НЕПРИЈАТЕЉИ ЗЕМЉЕ, ШПИЈУНИ И ДИВЕРЗАНТИ

СРПСКИ ПИСЦИ, који су 1967. потписали "Предлог за размишљање" као одговор на "Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика" и који су упркос притисцима партијског и државног руководства, остали при својим ставовима, били су трајно означени као националисти и шовинисти. Постали су предмет сталних праћења, прислушкивања и извештаја Државне безбедности владајућим структурама, јер су сматрани за унутрашње непријатеље. Извештаји Службе државне безбедности,  који се цитирају у тексту јоји је пред читаоцима Новости налазе у фонду Кабинета Председника Републике у у Архиву Југославије. Углавном је реч о извештајима које је Државна безбедност достављала председнику Југославије Јосипу Брозу.

У једном од тих извештаја уредник "Просвете" Живорад Стојковић је сумњичен да је неуспешно настојао да придобије цео свој колектив за подршку студентима и да је сакупљао потписе књижевника за петицију коју су потписали Душко Радовић, Матија Бећковић, Десанка Максимовић, Бојан Ступица, Петар Џаџић, Михиз, Жика Павловић, Макавејев, Никола Милошевић, Дејан Ђуровић и др.  Државна безбедност је Живорада Стојковића описала на следећи начин: "публициста. Потписник је Предлога за размишљање и истомишљеник и пријатељ Михаиловића Бориса Михиза и Милована Ђиласа. Ради подршке студентима сакупљао је потписе за писмо солидарности са студент- ском акцијом од културних радника и новинара".

О МАТИЈИ БЕЋКОВИЋУ је забележено: "Књижевник. У студентским демонстрацијама видео своју шансу. Иначе је по својим написима познати опозиционар режима. Држао је говор на Филозофском факултету изјавивши да их подржава велики број књижевника и да не треба да одустану од својих захтева. Читао је своје смишљено одабране песме за ову прилику".

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

Служба државне безбедности Београда је јављала да је Бећковић током протеста студената деловао несмањеним темпом, да је пропагирао потребу да се сви мобилишу у солидарности са студентима и да је имао бројне разговоре са Ђиласом, са којим се налазио на Ташмајдану, са Исаковићем, Михизом, Живорадом Стојковићем, Душком Радовићем, Александром Антићем, Младеном Ољачом, Миром Траиловић, Десанком Максимовић.

Замерено му је што је више пута долазио на Филозофски и Филолошки факултет, што је рецитовао песме и што је преко пријатеља Мијата Мијатовића, бившег ибеовца, одржавао контакте са акционим одбором и добијао налоге и где и кад да говори. Градска служба безбедности га је оценила као човека који је свестан свог "лицемерства и лукавства", јер се хвалио да после избачених парола "Живела младост", "Живела слобода" или фразе "ниједна револуција није последња" настаје "скандирање и хистеричан аплауз".

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

МЕТА СЛУЖБЕ безбедности су били и они интелектуалци који су због национализма оптужени да су део Ранковићеве завереничке групе. Сталне везе Добрице Ћосића са Србом Савићем су биле добро познате полицији. Савића је полиција сумњичила да је помогао Ћосићу у припремању материјала са којима је иступио на пленуму ЦК СКС 1968. Служба безбедности је пренела Титу и да је Ћосић одмах после пленума био у вези са Антонијем Исаковићем "чија је политичка позиција позната како у вези са "Предлогом за размишљање", тако и у вези са Књижевним новинама".  За неке интелектуалце, који нису били потписници "Предлога", је грех било и то што су сарађивали са водећим потписницима, па је глумцу Љубомиру Тадићу замерено да је по својим ставовима припадао "групи око Михиза и других националиста и великосрба", да се после Четвртог пленума солидарисао са ставовима "фракционашке групе око Ранковића" и подржао студенте, захтевајући да се на зграду ЈДП-а ставе њихове пароле. 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Српско филозофско друштво брани оптужене књижевнике

ПОЛИЦИЈИ НИЈЕ ПРОМАКЛО ни "ангажовање националистичке групе" кроз Српско филозофско друштво, посебно крајем 1969. године, поводом изрицања пресуде бившем главном уреднику Књижевних новина Зорану Глушчевићу, кога су узели у заштиту. У извештају Државне безбедности стоји да су Михиз и Стојковић напали књижевнике да ћуте, а политичаре и правосудне органе за предузете мере, заговарајући истовремено организовани отпор. Када је Српско филозофско друштво организовало састанке са темом "Социјализам и култура" крајем 1969. на Фиололошком факултету полиција је међу учесницима запазила и Свету Лукића, Михиза, Танасија Младеновића, Мому Капора, Зорана Гавриловића, Стевана Раичковића, Слободана Селенића, Добрицу Ћосића, Брану Црнчевића, дакле многе од потписника "Предлога". На тим састанцима је било преко 30 дискутаната и око 700 присутних. Неки од потписника "Предлога" који су били запажени на скупу су у то доба овако окарактерисани: Црнчевић је био припадник "круга српских националиста", а Михиз "отворени идејни противник политике СК".

Појава опозиције са позиција национализма је од стране власти довођена у везу и са "информбироовштином", јер је Државна безбедност сугерисала да су присталице ИБ-а после "Декларације" и "Предлога" прихватиле националистичке ставове. За национализам су додатно оптуживани због става да је Југославија неприродна творевина која у себи садржи Исток и Запад, при чему су Исток чинили Србија, Црна Гора, Македонија и БиХ, а Запад Хрватска и Словенија. Једни су окренути византијској, а други римској варијанти хришћанства, једни су упућени ка католичкој Европи, а други ка православној Русији.

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

Полазећи од тога да су Хрватска и Словенија имале упориште у западном свету, они су заштиту за Србије видели у СССР-у.

ДРЖАВНА БЕЗБЕДНОСТ је мотрила на везе, сарадњу и контакте које су српски интелектуалци, а пре свега потписници "Предлога", имали са совјетским представницима. У полицијским анализама је записано да су многи совјетски представници, укључујући и дипломатске, који су боравили у Југославији под маском приватних посета, успоставили "као своје трајне везе" контакте и међу књижевницима, издавачима, новинарима, позоришним и филмским уметницима. Као најпознатија имена су наведени Матија Бећковић, Света Лукић, Данило Грујић, Љубмир Симовић, Меша Селимовић, Радован Зоговић и Десанка Максимовић. Све те везе су означене за "сталне, непосредне", а одликовала их је "наводна размена мишљења, естетске расправе, тзв. опште информисање о уметности и о слободи стварања, мада су у питању много дубљи разлози и основе контактирања". Замерано им је да им је пружана помоћ у издавању дела у СССР-у, да су им даване препоруке за превођење са руског "или им се чине и друге услуге". У "специфичне случајеве" је убројано Михизово путовање у СССР и његово претходно консултовање са Ћосићем у Светом Лукићем, те договор са Ћосићем у Гроцкој и прављење списка са Лукићем кога од совјетских писаца и уметника треба да посети у СССР-у. Полицији су 1969. били сумњиви и Михизови контакти са Десанком Максимовић и Радованом Зоговићем. 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Књижевне новине уточиште прогањаних интелектуалаца

ЈЕДАН ОД РЕТКИХ простора за деловање потписника "Предлога" у јавности после марта 1967. биле су Књижевне новине. У том листу су у широким изводима објављивали ставове потписника изнете на скупштинама УКС-а у марту и априлу 1967, а велико незадовољство власти лист је изазавао уводником "Прави корени шовинизма" у броју од 1. априла 1967, као и низом других текстова у том броју, чија је суштина била у тврдњи да су за појаве национализма били криви политичари који нису на време реаговали и потенцирањем примера хрватског национализма. Наредних година је лист, на челу са Танасијем Младеновићем као уредником, наставио да пише у истом духу, а бројне интервенције партијских тела, пре свега Градског комитета Београда нису давале жељени резултат. Младеновића је у октобру 1968. на месту уредника наследио Зоран Глушчевић, али је он већ следеће године судски условно осуђен, јер је у време годишњице уласка совјетских трупа у Праг објавио у Књижевним новинама текст којим је "изложио порузи СССР као државу". После смене Глушчевића лист није излазио седам месеци, до априла 1970.

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

Тада је главни и одговорни уредник постао Драган М. Јеремић, али новине суштински нису мењале концепцију.

Отварајући своје странице за потписнике "Предлога" и после априла 1967, Књижевне новине су велики бес власти изазвале објављивањем два интервјуа са њима у којима су саркастично и иронично помињане управо безбедоносне "претње" писаца држави. У интервјуу који је објављен 30. септембра 1967. Жика Лазић је критиковао "бедан" материјални положај писаца и тврдио да нису гладовали само у ненародном режиму већ и "данас, у народном" и да то није последица сиромаштва, већ "огледало нивоа оних људи који руководе културом ове земље". Критиковао је телевизију што је са екрана склонила Душка Радовића чија је емисија "На слово, на слово" била нешто "најбоље што је емитовано на малом екрану", ТВ драме Бране Црнчевића и разговоре с децом Матије Бећковића и тако протерала из своје средине најталентованије писце само зато да би пред државом била чиста, "јер наводно они су нешто згрешили". Питао се: "Шта? Шта су згрешили на свом послу? Ништа". Наставио је оптужбама да су неки људи на телевизији самовољно преузимали посао полиције и бринули се да "безбедност државе не угрозе њени најдаровитији писци".  

* * * * * * * * * * * * * * * 

Удба оптужује песника да је агент страних служби и реакционар

ЈОШ ВЕЋЕ НЕЗАДОВОЉСТВО власти је изазвало давање простора Матији Бећковићу. У интервјуу Моме Капора са Бећковићем 22. јула 1967. ("Мој претпостављени је Гете") Бећковић је  апострофирао да су његова дела стављана на тајне "индексе", доказивао је да га терете за шпијунажу и непријатељску активност и четничко порекло, да је прогоњен и пре и после Брионског пленума и да су му угрожена грађанска права. Говорио је изазивачки, саркастично. Тврдио је да се о њему прича да је агент страних служби, опозиција, реакционар, агент емиграције, домаћи агент, атентатор, криминалац. Наводио је да је забрањен и на радију и телевизији, да је забрањено помињање његовог имена и да су из дечије емисије на радију избачена и његова деца. Апострофирао је скидање његових текстова са телевизије. "Још пре две године генерални директор радија и телевизије Здравко Вуковић је позвао уредника програма за децу Душана Радовића и наредио му да ме скине са програма. Његово објашњење је било кратко и неприкосновено:

"Матија Бећковић је непријатељ ове земље, шпијун и диверзант. То је истина, али ту истину Матији не треба рећи. Нађите неко објашњење! Он не мора знати због чега је скинут са програма".

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

То су биле полицијске информације пре Брионског пленума. После Брионског пленума сам враћен на програм, уз одлагања и сумњичења да сам полицијац и то оне полиције која је поражена на пленуму и због које сам био скинут први пут. После предлога за размишљање настала је нова хајка. Из једног ширег скупа мене су изабрали за свог пацијента. На радију и телевизији су отворили слободну трибину за размишљање о мојој непријатељској делатности. Било им је мало што су све скинули и забранили. Учинило им се да ће се искупити за све своје глупости и промашаје нападајући мене. Не знам зашто им се чини да су они надлежни за мој случај. Или им се чини да сам стављен ван закона па су сви, бар за мене, компетентни. Ништа што је упућено мени не сматрају увредом. Ја сам нека врста манекена на чије прсте они лепе отиске тренутно најактуелнијег политичког злочина.

Убеђују ме да сам ухапшен. Ипак, ја сам бедан агент и непријатељ кад за двадесет седам година нисам успео да будем обешен (...) Знате, мој отац је био четник. Међутим, што сам ја више напредовао, то је и он правио већу посмртну каријеру - у четницима. Ако постанем нобеловац, он ће постати - Хитлер!". 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Јеж отвара странице писцима противницима власти

У ПОЛИЦИЈСКИМ И ПАРТИЈСКИМ извештајима је апострофиран још један лист као уточиште писаца противника власти. Реч је о сатиричном Јежу, који је и ранијих година био трн у оку властима. Осим Љубише Манојловића, бившег главног и одговорног уредника, на листи оних за које је СК Србије проценио да су водили главну реч у овом листу су били Брана Црнчевић, Матија Бећковић, Миодраг Булатовић (сумњичен за везе са емиграцијом), Душан Радовић и Милован Витезовић. За неке од њих, попут Црнчевића, је у партијским изворима записано да су одржавали везе и са Ранковићевом групом и дописником Правде из Москве Сашом Павленком и бившим ибеовским емигрантом Слободаном Лалетом Ивановићем.

Власт је негодовала што су они организовали књижевне вечери и расправе на којима су чести гости били Бећковић, Михиз и Булатовић и на којима су евоциране успомене на средњевековну Србију, Косово и Метохију или улогу Србије у стварању Југославије. То је узимано као доказ њиховог национализма и шовинизма.

Фото Стеван Крагујевић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Удружења књижевника,Архив Народне библиотека, Архив Матије Бећковића, Архив породице Драгослава Михаиловића, Фејсбук, Википедија...

Незадовољство власти писањем листова попут Јежа или Књижевних новина није ни у годинама после "Предлога за размишљање"давало резултат. У њима је и даље било простора за текстове у којима је СК препознавао критику система и стања у друштву.

Међусобна повезаност и личне везе интелеткуалаца (писаца, новинара, професора) су неретко биле чвршће од притисака из политичког врха.

Препоручујемо

Друштво

0 27

НА ПАШТРИКУ СЕ БРАНИЛА СРБИЈА: Како су за двадест дана српски јунаци сломили НАТО и терористичку ОВК

11. 06. 2025. у 07:00

Друштво

0 3

УСТАВ ИЗ 1974. ТРАСИРАО ПУТ У БАНКРОТ: Kрах Југословенског самоуправног и економског систeма

04. 06. 2025. у 16:00

Друштво

0 1

ИСКУШЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРБИЈЕ СА АУТОНОМАШТВОМ: Мешање великих сила и суседа на политичке токове у земљи

19. 05. 2025. у 10:32

Друштво

0 1

ДУХОВНИК И НАРОДНИ ПРОСВЕТИТЕЉ: Осамсто педесет година од рођења Светог Саве

14. 05. 2025. у 06:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације