СТВАРА СЕ НОВИ СВЕТ: Вечни мир између Русије и Кине склопио - Свети Сава

УЧЕШЋЕ у прослави три века Тројицкосавска је наш дуг пред Богом и Светим Савом, али и пред грађанима Кјахте који нас воле, јер знају ко је основао њихов град. Ово је и наша народна, национална ствар. Ствара се нови свет, кроз сарадњу чија је основа највећи дипломатски успех у историји човечанства, успех једног Србина, Саве Владиславића Рагузинског.

Фото: Уступио Бранко Вукомановић

Ово за Спутњик каже потомак Саве Владиславића, Бранко Вукомановић, који је на челу управо основаног Међународног комитета за обележавање 300 година Кјахте:

„Уговор вечног мира који је тада успостављен између Русије и Кине је начин како треба развијати међународне односе. На тој прослави очекују председнике Русије, Кине и Могнолије, а ми се надамо и председнику Србије. Заслужујемо своје место тамо. И данас користимо резултате Савине мисије, имамо одличне односе са Кином“.

Фото: Уступио Бранко Вукомановић

Он се управо вратио из града који је данас на граници Руске Федерације и Монголије, јединог града у свету који је посвећен Светом Сави. У јеку су припреме за прославу три века постојања у јуну 2027. године, по указу председника Путина.

Вукомановић годинама истражује животни пут свог претка, открио је и мање познате детаље живота човека који је остварио њавећи успех у историји светске дипломатије. Поводом јубилеја основао је Међународни комитет у коме су стручњаци који су на истом путу.

Поводом великог јубилеја у току је и формирање Конференције градова којом ће председавати Сремски Карловци, град који је Владиславић подржавао као центар образовања у политички незавидном тренутку за Србију.

Фото: Уступио Бранко Вукомановић

Конференцију градова чине места у којима је Владиславић одрадио важан део своје дипломатске мисије. Ту је Гацко у чијој околини је рођен, Херцег Нови, Венеција у којој се оженио, где му је Вивалди посветио оперу, Рим где је водио преговоре са папом, Санкт Петербург, Москва, Пекинг, Улан Батор, град Клинци, али и данас милионски Омск, који је такође основан указом Саве Владиславића.

„Он је био на јако високом положају у руској империји, пре него што је проглашена. Био је десна рука Петра Великог. О томе говори чињеница да му је приликом крунисања царице Катарине I, на чију је главу положена прва курна руске империје, то је учинио лично цар у присуству патријарха и саветника на двору, круну му донео управо гроф Сава Владиславић, зато што је он гроф илирски. Цар Петар, познавајучи нашу реалну историју, желео је да то античко племство интегрише кроз тај симболичан чин, у круну руске империје“, објашњава Вукомановић.

Фото: Уступио Бранко Вукомановић

Град са благословом два светитеља

Он додаје да је две и по године трајала Владиславићева мисија преговора са Кином, чији су детаљи, како каже, величанствени. Није желео да уђе у Пекинг са пратњом, док му не обезбеде свечани дочек. И тако је штитио част и интересе руске империје. Када је свечано ушао у град, на вечери га је служио лично кинески цар, што је преседан у историји те цивилизације.

„Да би основао град на граници са тадашњом Кином и да би тамо подигао цркву посвећену Светом Сави, он одлази код надлежног епископа Руске православне цркве Инокентија Иркутског. И добија благослов. Епископ је с временом постао велики руски светитељ, тако да тај град, поред тога што на јединствен начин спаја руски и српски народ кроз двојицу српских Сава, Светог и Саву Владиславића, има не само директни небески благослов Свете Тројице, већ и покровитељство два светитеља, српског Светог Саве и руског Инокентија Иркутског“.

И Срби да помогну обнову храма

Вукомановић додаје да је град захваљујући свом стратешком, трговинском значају на Путу чаја, а трговало се хиљадама роба, постао град милионера. Богати трговци су своју децу школовали и у томе подржавали остале грађане. Теојицкосавск је имао 20 милионера који су и подизали велелепне храмове, било их је шест, а Храм Христовог Васкрсења имао је јединствен олтар сачињен од кристала.

„Грађани сакупљају средства и обновили су два храма, вратили су и овај олтар уништен у безумљу комунизма са свиме осталим. Један од тих храмова, Саборни, посвећен Светој Тројици био је направљен недалеко од прве дрвене цркве која је постојала, коју је саградио лично Сава Владиславић. Они су почетком 19. века направили нову која је добила додатни спрат. То је један величанствен храм, нажалост, потпуно је у рушевинама“.

Он додаје да грађани сада имају и подршку самог врха руске државе, директно из Кремља, поводом 300 година тог уникатног историјског града.

„Било би срамота и пред Богом и пред Светим Савом, и пред тим дивним људима, да се ми не укључимо у ову прославу у пуном капацитету, да се као народ, држава, па и наша црква, не укључимо у обнову тог храма који је и њему посвећен. Дуг нам је и да се придружимо локалној иницијативи коју је повео свештеник Олег Матвејев који каже, било би грешно не вратити граду његово богом дано име“.

Живо сећање на Саву Рагузинског

Вукомановић додаје да град који је основао његов предак, иако у њему сада не живе милионери, одише вечним миром за који се залагао Сава Рагузински. То је данас релативно мали погранични град са људима чија топлина душе очара на први поглед, на први стисак руке, осмех. Они се живо сећају свог оснивача. У гимназији имају и Дипломатски клуб Саве Владиславића, чији је Вукомановић почасни председник.

„И због сурове климе Сибира, тамо се човек заиста ослања на човека, тамо је присутна култура части, достојности, култура људи какви треба да буду. То је град који се из свог величанственог историјског наслеђа враћа се себи. Обновили су тек два храма, потебни су велики ресусрси да би се вратили на, како кажу „било величје“.

Мир коме ни санкције не могу ништа

На крају разговора за Спутњик Вукомановић каже да је у овом делу Руске Федерације најлепше посматрати бенефите мудрости Саве Владиславића, његове препоруке да се са Кином не ратује, већ да се успостави вечни мир, у коме делимично и ми уживамо.

„Зато бих волео да у Комитету видим и председника САНУ, да видим нашег патријарха, његову светост, да видим све министре наше владе, градоначелнике. Ми данас користимо те резултате. Они тамо имају 300 година мира и развијања добрих односа. А сад сам на лицу места могао да се уверим како западне санкције не функционушу, управо захваљујући томе. У одличну сарадњу између Монголије и Русије. Монголи, иначе, пишу ћирилицом, верујем да то многи не знају“, закључује потомак Рагузинског.

(Спутњик)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације