РАСПЛАМСАВАЊЕ ГРАЂАНСКОГ РАТА ЗБОГ ИСКРЦАВАЊА САВЕЗНИКА: Војни и политички услови у којим је дошло до преговора Титовог штаба са Немaчком

• ОДЛУКА да се по сваку цену уништи партизанска војска на тлу Југославије, а с њом и војска под командом Драже Михаиловића, донесена је на личну иницијативу вође Рајха, Адолфа Хитлера, а у Врховној команди немачке војске.

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

Решеност да разбије истовремено главнину партизана и четника Хитлер је образлаго речима да су за њега и и једни и други били само „устаници и завереници“ - Срби, „који се боре за остварење својих национаних идеја“ и  да морају немилосрдно  бити спржени ...

Тој одлуци претходио је читав низ догађаја у јесен 1942. године... обеда британских снага код Ел Аламејна, искрцавање Американаца у Мароку и Алжиру, на Блиском Истоку и Пацифику, и започињање велике офанзиве Црвене армије код Стаљинграда.

• НЕПОСРЕДАН повод, да се на највишем војном врху Немачке узме у разматрање организовање једне офанзиве великих размера против свих оружаних снага отпора на тлу Југославије, заправо на територији хрватско-муслиманске државе, и, закључно, и ако буде потребно, на тлу Црне Горе, била је претпоставка да се мора рачунати са искрцавањем Англо-Американаца и на Балкану.

• УПРАВО у време када је немачка Врховна команда све чинила да уништи снаге отпора на тлу Јуославије, у првом реду на тлу Босне и Херцеговине и Црне Горе (и партизане и припаднике Михаиловићеве војне организације) Врховни партизански штаб је, искористивши заробљавање једног немачког официра, мајора Артура Штрекера, успоставио контакт са немачком командом и понудио — закључење примирја. Иницијатор понуде Немцима био је Јосип Броз Тито, да 6и се ослободио њиховог притиска и добио одрешене руке за обрачун са Михаиловићем и његовом војском, Тито је, у марту 1943, преко својих овлашћених представника, Немцима јасно ставио до знања, да вођство НОП-а „ не види никаквог разлога да се бори против немачке армије “. 

* * * * * * * * * * *  

ХИТЛЕРОВ ПАНИЧНИ СТРАХ ОД ИНВАЗИЈЕ АНГЛО-АМЕРИКАНАЦА НА БАЛКАН

АВЕТ СОЛУНСКОГ ФРОНТА ПРИТИСКА ФИРЕРА

ПОКУШАЈИ вођства партизана, да склопи споразум са немачком војном силом, у циљу, пре свега, добијања одрешених руку за обрачун са снагама Драже Михаиловића, уследио је после велике офанзиве немачко-италијанско-хрватских и муслиманских снага на територију коју је НОВЈ под командом Тита држала у Босни.

Било је то, сасвим тачно казано, после завршене операције „Бело I“ (Weiss I) и током операције „Бело II“. Ово су, уз операцију „Црно“, биле дотле највеће немачке операције против устаничких снага на тлу Југославије, и на Балкану, уопште узев. Чак и на целокупном тлу Европе, не рачунајући наравно, офанзивне операције немачких армија на Источном фронту.

Одлука да се по сваку цену уништи партизанска војска на тлу Југославије, а с њом и војска под командом Драже Михаиловића, донесена је на личну иницијативу вође Рајха Адолфа Хитлера, а у Врховној команди немачке војске.

Тој одлуци претходио је читав низ догађаја у јесен 1942. године... Поред осталог, победа британских снага код Ел Аламејна, искрцавање Американаца у Мароку и Алжиру, на Блиском истоку и Пацифику, и започињање велике офанзиве Црвене армије код Стаљинграда.

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

Најнепосреднији повод да се на највишем војном врху Немачке узме у разматрање организовање једне офанзиве великих размера против свих оружаних снага отпора на тлу Југославије, заправо на територији хрватско-муслиманске државе, и, закључно, и ако буде потребно, на тлу Црне Горе, била је претпоставка да се мора рачунати - после свега што се збило у Африци, посебно код Ел Аламејна - са искрцавањем Англо-Американаца и на Балкану.

АКО БИ ДО ТОГА дошло, да се англо-америчка војска искрца на Балкану, било где, закључено је после спроведених анализа, то би по Немачку могло да има тешке последице. Јер, у том случају, више је него сигурно да би све оружане снаге отпора на тлу Југославије удариле на немачке трупе с леђа...

Немачке претпоставке о могућности искрцавања Англо-Американаца на Балкан нису биле уопште неосноване. О томе се размишљало у Великој Британији још од почетка 1942. Године. При том се полазило и од тога, да би присуство војних англо-америчких снага на Југоистоку могло да има одлучујућу улогу у успостављању нових односа на овом простору, упрошћеније речено - у сузбијању совјетског утицаја на Балкану.

Експерти за Балкан у британском министарству спољних послова су управо из страха да би Совјети могли да остваре свој утицај на Балкану, дакле из чисто политичких разлога (и знатно пре него што су се војне инстанце у Британији почеле озбиљније бавити питањима везаним за планирање операција на Балкану), тамо у јануару 1942, узели у разматрање могућности инвазије на југоистоку, и то у Грчкој - пре свега.

За искрцавање британско-америчких снага на Балкану била је веома заинтересована и југословенска краљевска влада у избеглиштву. На дан 13. октобра 1942, краљ Петар II предао је Винстону Черчилу, председнику британске владе, један ед-мемоар, у којем је захтевана хитна помоћ Дражи Михаиловићу и, сем свега, доношење „непосредне одлуке “о искрцавању британских трупа на Балкан... како би се осигурале акције устаника у Југославији, а у најмању руку осигурала њихова позадина и њихове базе. Према слову овог ед-мемоара, за искрцавање би била много повољнија црногорска обала од било које тачке у Грчкој. 

* * * * * * * * * * *  

Устанак у југославији добиja размере националног револта

ЗА НАЈВИШЕ БРИТАНСКЕ војне кругове, па и за саму SOE ( британска обавештајна служба - Управа за специјалне операције), под чијом се контролом налазио југословенски простор, међутим, искрцавање савезничких трупа на тло Југославије, и уопште на Балкан, у том часу није долазило у обзир. Што се тиче саме помоћи устаницима, који су по оценама највиших британских војних кругова почели „прерано» са својим акцијама, Главни штаб британске војске у Каиру био је спреман да од свега стави на располагање само два авиона, и да, сем тога, нареди чешће патролирање британских подморница у Јадранском мору.

Министар спољних Велике Британије, Ентони Идн, није делио мишљење високих војних кругова о југословенском ратишту. Он је сматрао, да је оружани устанак у Југославији узео „размере националног револта “ и да је, поред свега, створио Великој Британији неслућене шансе. И због тога је он био за интензивирање британског ангажмана у Југославији, истичући да би југословенски револти могли озбиљно да угрозе непријатељске посаде и да приморају Немце да повлаче трупе са других фронтова и пребацују их  у Југославију. А то би омогућило Великој Британији да Совјете увери да она чини све што је у њеној моћи да отвори други фронт на Балкану, што они и желе...

Од Југословена који су се налазили у иностранству, и имали високе функције, за искрцавање англо-америчких снага на Балкану, скоро да се највише залагао, и то од 1941. године, посланик Краљевине Југославије у Москви Милан Гавриловић. Још крајем новембра 1941, у Каиру -  на путу из Москве за Лондон - он је покушао да увери британског државног министра на Блиском истоку, утицајног Оливера Лителтона, у нужност и целисходност у првом реду по британске интересе инвазије на Балкан, износећи да у Југославији велики део становништва већ стоји под оружјем.

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

МИЛАН ГАВРИЛОВИЋ у овом смислу је говорио и у британском министарству спољних послова, 29. децембра 1941, повезујући цело питање са својим убеђењем да ће Совјетски Савез искористити прву прилику која му се укаже за „проширење своје превласти преко Дунава на југ“.

После Гавриловића (а по свој прилици у договору с њим) у британском министарству спољних послова исто питање покренули су генерал Душан Симовић (2. јануара 1942), Јурај Крњевић (из својих посебних рачуница, 7. јануара 1942) и министар спољних послова Момчило Нинчић (10. јануара 1942) инсистирајући на одлучној акцији у циљу сузбијања совјетске опасности на Балкану.

Како Ханс Кнол наглашава,  пројект једне инвазије на Балкан није био у супротности са генералном стратегијском линијом коју су у децембру 1941. усвојили британски штабови, а њихове америчке колеге без измене акцептирали. У Вашингтону било је договорено, да се током 1942. године затвори круг око Хитлерове „европске тврђаве“ и да се за 1943. годину припреми искрцавање на континенту, које би било увод у директан крајњи обрачун са Немачком. Уз западну Европу и Средоземље био је у вези с тим поменут и Балкан, али му тада није дата нека посебна предност.

За искрцавање савезничких трупа на Балкан, и за отварање другог фронта на Балкану, био је једно време врло одлучно Јосиф Висарионович Стаљин. Отварање фронта на Балкану он је тражио неколико пута, а нарочито енергично у децембру 1941. године. И то треба да је био главни разлог што је министар спољних послова Југославије тако упорно захтевао од британске владе да се што пре упуте англо-америчке трупе на Балкан и окупирају Југославију, што би све смањило „опасност развитка комунистичког покрета, који настоји читаву земљу ставити под руску заштиту“. 

* * * * * * * * * * *  

Преко Балкана се најбрже и најлакше стиже у срце Европе

У МЕРИТОРНИМ англо-америчким круговима, у 1942. години,у целини узето, на Балкан није гледано као на простор на који би се обавезно и што пре требало искрцати, у врху Немачке се на искрцавање англо-америчких трупа на Балкану гледало као на сасвим реалну могућност, како је поменуто. Лично Адолф Хитлер, чија је реч у Немачкој била увек и прва и последња, чак је био апсолутно убеђен да сваког часа може доћи до искрцавања британско-америчких трупа негде на Балкану. Према казивању генерала Варлимонта, Хитлер је стално понављао да би „један десант Енглеза на Балкан могао да доведе до катастрофалних последица“. По Британцу Ф. В. Дикину, пак, Хитлерово „хиромантично уверење “ било је да ће се Британци искрцати на Балкан. Он је у тој инвазији, наводно, хтео да види и лични Черчилов реванш за неуспешно искрцавање Енглеза на Дарданелима 1915. године.

Има више него довољно трагова у документима немачке војске, па и у самом ратном дневнику немачке Врховне команде, да Хитлера све до пред сам крај рата није напуштало уверење да ће се англо-америчке трупе искрцати на Балкан, поред осталог и у Истри. У лето 1944. он се стално питао зашто само Британци оклевају са искрцавањем на Балкану. За њега је такво држање Британаца било управо неразумљиво, једна велика загонетка, нешто што се уопште не може објаснити. Тако како је мислио Хитлер лично, тако је мислила и цела немачка Врховна команда... У ратном дневнику Врховне команде чак је забележено да су Британци, одлучујући да се не искрцају на Балкан, у ствари донели „најпогрешнију одлуку“.

ПРЕМА ТВРЂЕЊУ представника немачке Врховне командеу Загребу, генерала Глеза фон Хорстенауа (који је врло често боравио у немачкој Врховној команди, и био одлично упућен у све о чему се у њој говорило), управо због тога што је чврсто веровао да ће се Англо-Американци искрцати на Балкан, Хитлер дуго није био спреман да поверује у некакав десант западних савезника у Француској.

Сматрало се на највишем месту, открива генерал Хорстенау,  да је читава галама коју су правили западни савезници - именовање команданта инвазионих трупа, и тако даље - само обичан  маневар срачунат на то да се одврати пажња Немачке са правог циља искрцавања, Балкана, наиме.

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

„По мом мишљењу, стоји у дневнику Фон Хорстенауа, Балкан је уистину оно ратно поприште где при непријатељској надмоћности у ваздуху најпре може пасти стварна одлука о рату. Кад бисмо ми били на месту Англосаксонаца, Ријека и Трст били би већ одавно иза нас...“

Кад се узме у обзир шта је све на којој страни речено о искрцавању Англо-Американаца на Балкан, за и против, испада да је Хитлерово уверење да ће до инвазије на Југоистоку сигурно доћи имало своје реалне основе, али и да је оно била његова велика заблуда.

Како се данас поуздано зна, за инвазију на Балкан био је пре свих Винстон Черчил, председник британске владе. Од искрцавања на Балкан он није хтео да одустане ни онда када је дао своју сагласност на амерички предлог да главни инвазиони удар на Хитлерову „европску тврђаву“ уследи из Енглеске. Истицао је, и доказивао, да се преко Балкана најлакше и најбрже може стићи у срце Европе, указујући при том и посебно на Истру и Трст као на „пазух Европе“. 

* * * * * * * * * * *  

Черчилу важнија утицајна сфера од победе над Немцима

ПИТАЊЕ ИСКРЦАВАЊА на Балкан Черчил је потезао више пута, између осталог и у Казабланци, у јануару 1943, у Вашингтону, у мају, као и у Техерану - у новембру исте године. Његови аргументи, изнесени у Техерану, били су, да би се 20 дивизија стационираних у Средоземљу, које се због недостатка бродског простора не могу пребацити на атлантско ратиште, могле употребити за десант у Југославији, где би помоћ партизанских трупа изванредно повећала њихову ударну снагу. То би имало за последицу моментално растерећење Црвене армије. Стаљин се, међутим, одлучно изјаснио против овог Черчиловог предлога, наводећи да би то могло да доведе до одуговлачења акције у Француској. Њега је безрезервно подржао председник САД, Рузвелт, видећи - како је то поверио свом сину Елиоту и Харију Хопкинсу  - у Черчиловом инсистирању за искрцавање на Балкан „знак империјалистичких амбиција Енглеза“. (Хопкинс је био поверљива личност и саветник иредседника САД Френклина Рузвелта). Више од њега, међутим, против инвазије на Балкану био је главни генералштаб САД. Још у марту 1942, амерички министар војске Стимсон и начелник генералштаба Маршал заузели су став да се Хитлер потуче у западној Европи. А то се могло постићи, по њиховом мишљењу, само инвазијом из Енглеске.) По Рузвелтовим речима, било је места страховању, да је Черчил више заинтересован да сачува животну артерију британске империје у источном Средоземљу, и да у југоисточној Европи образује после рата британску утицајну сферу, него да победи Немце...

Крајем 1942. године, Хитлер је био управо опседнут страхом да ће се Англо-Американци искрцати на Балкану и да ће се, на неки начин, формирати један нови Солунски фронт, како је то већ био случају Првом светском рату. Како је изнео немачки министар спољних послова Рибентроп, Хитлер је из страха од једног новог Солунског фронта и одлучио у пролеће 1941. да муњевитим нападом сломи и Грчку и Југославију...

АВЕТ СОЛУНСКОГфронта притискивала је Хитлера утолико више што му је било добро познато из заплењених француских војних аката, да је Француска, у лето 1939, планирала његово остварење, односно образовање. У том смислу, између француског и југословенског Генералштаба вођени су тајни преговори... План који је био предмет ових разговора тицао се, поред осталог, и формирања посебне „средоземне“ армије, односно Веганове армије...

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

На дан 20. децем6ра 1942, Хитлер је на управо драматичан начин указао италијанском министру грофу Ћану на опасност која прети и Немачкој и Италији од искрцавања Англо-Американаца на Балкану, односно од формирања једног новог Солунског фронта. „Ако би на Југоистоку», рекао је Хитлер Ћану, „дошло до искрцавања Англо-Американаца уз помоћ балканских националиста, онда се ситуација не би више могла средити... Било би већ довољно да у југоисточном простору дође до немира и саботаже, па да положаји на Криту, Пелопонезу и Додеканезу буду опасно угрожени... Под овим околностима било 6и најбоље сада уништити банде, него касније бити приморан организовати велике акције против англо-америчких материјала и аеродрома, које би националисти обезбедили Англо-Американцима. То би представљало катастрофу чије се последице не могу ни замислити... “ 
Страх од инвазије на Балкан био је код Хитлера велики и зато што је он сматрао да је ово полуострво врло тешко бранити. Непријатељ који би се с мора искрцао, рекао је он предствницима бугарске владе, могао би релативно лако и свуда да избаци своје тенкове и образује мостобране... На другој страни, прилично би дуго потрајало док би резерве, држане на одређеним тачкама Балкана, биле пребачене на место искрцавања...

* * * * * * * * * * *  

РАСПЛАМСАВАЊЕ ГРАЂАНСКОГ РАТА ДОК БЕРЛИН ПЛАНИРА УНИШТЕЊЕ И ЧЕТНИКА И ПАРТИЗАНА

ЛИКВИДАЦИЈА СВИХ УСТАНИЧКИХ "БАНДИ"

ОД СВИХ герилских покрета на Балкану, Хитлер се, посебно због могућности искрцавања Англо-Американаца, највише плашио устаника на тлу Југославије, о којима иначе није много знао. Њему као да је било довољно да зна да су они заклети непријатељи Немачке и да као такви морају бити уништени...

Према наводима генерала Глеза фон Хорстенауа, Хитлер у јесен и зиму 1942. године није много знао ни о партизанима ни о припадницима војске Драже Михаиловића. За њега су и једни и други били само - „устаници и завереници“, и, и једни и други - Срби, „који се боре за остварење великосрпских идеја“. Посебно је Хитлер мало знао о четничким снагама које су дејствовале под окриљем италијанске 2. армије. Како генерал Фон Хорстенау наглашава, он је на те снаге гледао као на обичне полицијске помоћне трупе и није ни слутио да између њих и Драже Михаиловића постоји тесна сарадња, а да је војвода Јевђевић,  некадашњи босански, а потом југословенски посланик, у ствари официр за везу између Драже Михаиловића и италијанске 2. армије, односно њених команданата - Амброзија, Роате, Роботија... (Доброслав Јевђевић, између два светска рата вођ „Орјуне“, организације југословенских националиста, посланик Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића. Од 1942. године једна врста делегата Д. Михаиловића код италијанске 2. армије)

Генерал Хорстенау у свом тајном дневнику каже:  „Када сам 23. септембра 1942. описао фиреру ову ситуацију, он је вероватно зато што је то тада први пут чуо, буквално зинуо од чуда. Од тога часа он је заузео став да још пре краја пролећа сви устаници у Хрватској, Србији и Црној Гори морају бити разоружани, а такође и италијански четници...“

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

У ВЕЗИ СА ЧЕТНИЦИМА, који су дејствовали у оквиру 2 италијанске армије, односно „италијанским четницима“ веома „жустре“ разговоре имао је министар спољних послова Немачке са својим италијанским колегом, грофом Ћаном, пре свега 19. децембра 1942. године.  Истичући да се Михаиловић мора спречити да се уз помоћ Енглеза учврсти у Независној Држави Хрватској, Рибентроп је, поред другог, рекао и ово: „Ко су, у ствари, непријатељи Италије на Балкану? - Срби и Словени, то јест националисти, с којима се генерал Марио Роата  упустио, а који су опаснији од комуниста...“ Кад је министар Ћано, на то, приметио, да Михаиловић има 100 хиљада људи под оружјем, Рибентроп је одговорио да би Михаиловић, и кад би имао само 20 хиљада људи - у шта он верује - под својом командом, и тада, као претходница британске инвазије, био изванредно  опасан.  

(У очекивању англо-америчког искрцавања на јадранској обали, Михаиловић треба да је и сам планирао велику акцију против партизана на њиховој слободној територији у Босни. У тој акцији требало је да учествују Михаиловићеве јединице из Лике, северне Босне, Херцеговине и северне Далмације. Циљ операције био је да се партизани потпуно разбију и тако оствари пуна контрола на јадранском залеђу, како би само националне снаге дочекале Англо-Американце кад се искрцају и помогле им у акцијама против Немаца и Италијана.

Наводи се да је Михаиловић крајем децембра 1942. израдио и детаљан план операција које су његове трупе имале да реализују кад се искрцају Англо-Американци. Пуковник Станишић из Црне Горе требало је, тако, да заузме Сплит и ту се стави под команду војводе Илије Трифуновића-Бирчанина... Потпуковник Бабовић требало је да заузме Сарајево, а онда крене према североисточној Босни, где је имао да се састане са снагама мајора Рачића из Србије...)

* * * * * * * * * * *  

Формирање друге пролетерске од србијанских одреда

КАКО ЈЕ ХИТЛЕР ЗАМИШЉАО да своју одлуку о уништењу „свих банди и устаничких покрета“ спроведе у дело, на који начин и уз примену каквих средстава, заправо, објаснио је фелдмаршал Кајтел, такође у разговору са грофом Ћаном, и маршалом Кавалером, 19. децембра 1942. године

Дословно понављајући оно што му је Хитлер пре тога рекао, а у чему је био извежбан до перфектности, Кајтел је изјавио, да „српски завереници морају бити спржени и да се при том не сме уопште бити милосрдан. Свако село... мора бити спаљено...“

Нешто другојачије, а у сваком случају одмереније, о спровођењу Хитлерове одлуке да се по сваку цену униште „све устаничке банде“, говорио је и војни заповедник Југоистока, генерал-пуковник Александар Лер, Бениту Мусолинију. Тежиште у свом излагању Лер је ставио на уништење партизана, који су, како је рекао, на тлу НДХ формирали „једну нову управу са свим елементима државе“ и да су „за све то криви Павелић и усташе са њиховом политиком физичког истребљења Срба“.

У погледу Павелића и усташа, Мусолини се, на Лерово пријатно изненађење, с њим у свему сложио. На свом „грбавом немачком језику“, како се Лер изразио причајући генералу Хорстенауу о свему овоме,  Мусолини је рекао, да је Павелић - „једна велика магарчина која мисли да може убити све Србе“.

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

Кад је генерал-пуковник Лер, у разговору са Мусолинијем, рекао да су партизани створили на територији усташке државе - своју државу, он у томе није нимало претеривао. То је била пуна истина... И, још више - чак и својеврсно чудо, ако се има у виду да су партизанске снаге само који месец пре,у децембру 1941, доживеле праву катастрофу у Србији и да су се одатле углавном у нереду повукле у Санџак...

Делом захваљујући и околности да се Санџак налазио у италијанској зони, и да су Италијани представљали у војном погледу знатно слабијег противника од Немаца, већу јануару 1942. године партизани су успели да створе своју нову слободну територију са центром у Фочи, свега педесет километара југоисточно од Сарајева.

ПАРТИЗАНИ СУ У ФОЧУ, коју су дотле држале у својим рукама јединице под врховном командом Драже Михаиловића, ушли 25.  јануара 1942. и ту остали све до 10. маја исте године. Ту је, 1. марта 1942, формирана и 2. пролетерска бригада, углавном од преосталих бораца србијанских одреда.

У области Фоче, међутим, партизани нису имали мирне дане. Били су стално на удару како немачких тако и италијанских трупа, затим домобрана и усташа, а и четничких формација.

И трпели велике губитке. Крајем маја и почетком јуна 1942. године, положај партизана постао је управо критичан. Томе је, како се мисли, и што без сумње није лишено сваке основе, умногоме допринео, и од Врховног партизанског штаба и Јосипа Броза Тита лично, иницирани курс оштрог обрачуна са свим „актуелним и потенцијалним непријатељима партизана“. Последица тог курса (названог „лева скретања“, односно „лева девијација"), погрешног у сваком погледу, била је, да су партизани били скоро потпуно онемогућени у Црној Гори, Херцеговини, Санџаку и источној Босни...

У мају и јуну 1942. године, Врховни партизански штаб покушао је са главнином својих снага да се уклони испред надирућих непријатељских трупа повлачењем у Црну Гору. Али у овоме није успео јер је наишао на жесток отпор црногорских четничких формација...

Одбијен од Црне Горе, Тито се са језгром своје војске нашао тада у обручу из којег као да није било излаза. Трпећи велике губитке, у заиста очајној ситуацији, Врховни партизански штаб, заправо Тито лично, донео је тада једну колико неочекивану толико и смелу и мудру одлуку: да, уместо на југ, покуша пробој на северозапад - правац Бања Лука, и тако се спасе од уништења које му је претило.

До циља у Босанској крајини ваљало је превалити равно 300 километара. То је био тај толико чувени „дуги марш“, за који неки историчари кажу да је био резултат притиска непријатељских трупа, решење у крајњој нужди, а неки опет - да је био пре свега плод стратешке оријенације Врховног штаба НОВЈ и ПОЈ. 

* * * * * * * * * * *  

Партизани на усташкој територији стварају државу

„ДУГИ МАРШ“ ЈЕ ПОЧЕО 22. јуна 1942,управо у дану када је, годину дана раније, Немачка напала Совјетски Савез. Неких 200 километара марширало се паралелно са обалом Јадрана, кроз планине. Задржавало се само у подручјима III италијанске окупационе зоне, поседнуте слабим хрватским трупама и ту-и тамо слабим јединицама под врховном командом Драже Михаиловића.

На путу ка Бањој Луци, партизани су напали, 3. јула 1942. године, на удаљености од неких 50 километара од Сарајева, железничку пругу Сарајево - Мостар, добрим делом је разрушили, дошавши при том, при заузећу Брадине, родног места шефа усташке државе Анте Павелића, до великог плена. Девет дана потом, 12. јула, заузет је Прозор, а 6. августа, после веома тешке борбе са италијанским и усташким снагама, освојено је Ливно.

Средином августа 1942. године, осокољен успесима које је његова војска остварила, Тито је опет једном могао да приђе формирању велике територије под својом контролом. У прво време, и за први мах, за седиште свог Главног штаба Тито је одабрао Гламоч. Одатле је неколико недеља руководио даљим партизанским акцијама усмереним на проширење слободне територије. Тамо у октобру, односно новембру, Тито је свој штаб преселио у Бихаћ, и ту је, 26. новембра 1942. године, одржано прво заседање Авноја.

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

Мада су у међувремену партизанске снаге морале препустити Прозор Италијанима,  Ливно усташкој војсци, а Јајце и Мркоњић Град немачким трупама, партизани су пред крај 1942. успели да под своју контролу ставе територију од округло 50.000 квадратних километара, која се простирала од западних прилаза Неретви на југу, па до близу Карловца на северу.

(Прозор је преотет од партизана у октобру 1942, током операције „Алфа“ коју су организовали Италијани уз садејство око 3.000 четника из Херцеговине и југоисточне Босне под командом потпуковника Баћовића и војводе Јевђевића. Ливно је пало у руке усташа и домобрана у оквиру једне друге, мање италијанско-хрватске операције, назване „Бета“.)

ТО ЈЕ БИЛА ПАРТИЗАНСКА „ДРЖАВА“ о којој је и генерал-пуковник Лер говорио Бениту Мусолинију пред организовање велике немачко- хрватско-италијанске офанзиве „Бело I“ и „Бело II“.

Како је генерал-пуковник Лер настојао да увери Мусолинија, и како се уопште тада говорило у немачкој Врховној команди, Тито је у ово време, са својим партизанима, представљао силу првог реда. Он је по немачке интересе био опаснији него икада пре... Војска под његовом командом била је у ово време сврстана у девет дивизија и много самосталних партизанских одреда...

У највећој тајности, а после постигнутих договора са Италијанима, Врховна команда немачке војске почела је са припремама за, као прво, разбијање „комунистичке државе“...

Припреме су биле веома обимне и операција која је затим спроведена била је, без сумње, дотле највећа војна акција немачких оружаних снага на југословенском простору од почетка герилског рата. У њој су биле ангажоване знатне немачке, италијанске и усташко-домобранске снаге, као и неколико хиљада четника из Лике и северне Далмације у служби италијанске војске. Од немачких јединица помињу се 717. и 718. пешадијска дивизија, затим делови 714. дивизије, онда комплетна 7. СС-дивизија „Принц Еуген“ и 187. резервна пешадијска дивизија. Од италијанских дивизија, од првог часа учествовале су дивизије „Ломбардија“, „Ре“, „Сасари“, а нешто касније делови још трију дивизија. Из хрватско-муслиманске државе биле су такође ангажоване знатне снаге - неколико домобранских бригада и, сем њих, цела 369. пешадијска дивизија под директном немачком командом, такозвана легионарска дивизија...

* * * * * * * * * * *  

Операција у којој су дозвољена сва брутална средства

ПРЕ НЕГО ШТО ЈЕ операција „Бело“ и започета, међутим, у другој половини децембра 1942. године (16. децембра), на Хитлеров захтев, фелдмаршал Кајтел је издао наређења, у склопу блока наређења која су се тицала одбране Југоистока и ликвидације свих „устаничких банди“, да се борба против њих има водити уз примену најбруталнијих средстава. Наглашено је у том наређењу, да је војска „овлашћена и обавезна“ да и против жена и деце примени „свако средство без ограничења“, само „ако оно води успеху“.

На саветовању у немачкој Врховној команди, које је претходило наведеном Кајтеловом наређењу, лично Хитлер је рекао, да војници, за све што учине у борби против банди, па и кад су у питању жене и деца, никако не смеју бити позивани на одговорност...

Генерал-пуковник Јодл, уз Кајтела главни Хитлеров војни експерт, приметио је пак - да војници у току операције која је имала да уследи против партизана могу да раде што год им је воља, што год хоће - да вешају за врат или ноге, да черече...

По плану који је израђен у немачкој Врховној команди, велика операција против партизанског језгра (и Врховног партизанског штаба) почела је 20. јануара 1943. године под конспиративним називом „Бело I“ (Weiss I). У штабу војног заповедника Југоистока, генерал-пуковника Лера, план је размотрен тек 30. децембра 1942. Како је већ гласило лично Хитлерово наређење, план операције морао је остати највећа тајна. О самој акцији, такође је било Хитлерово наређење, није се смело до 24 часа пре њеног почетка ништа саопштити ни усташкој влади нити пак немачком посланикуу Загребу. Сам генерал-пуковник Лер, био је према плану операција „Бело I“ врло скептичан. Он је у њему видео експеримент са више знакова питања, можда и зато што он, супротно другојачијим тврђењима у југословенској историографији, није директно учествовао у његовој изради.

У ПИСМУ ГЕНЕРАЛУ Глезу фон Хорстенауу од 11. јануара 1943, Лер је, наглашавајући, рекао да је све, и „обим и темпо операције “ наређен одозго, из немачке Врховне команде. Њему је била само „пружена могућност“да испуни дати му оквир..,

Изражавајући сумњу да операција може довести до успостављања мира на територији хрватско-муслиманске државе, генерал-пуковник Лер је мислио да право решење може бити само - политичко решење. А то је значило, по његовом мишљењу, да би, пре свега, требало изменити власт - ликвидирати усташе као главне носиоце власти.

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

Генерал-пуковник Лер, треба истаћи, није био (као ни генерал Глез фон Хорстенау) за предузимање најоштријих мера према становништву у области која је требало да буде „очишћена “ од партизана. Али зато је сматрао да у сваком случају треба обезбедити довољан број талаца...  У том смислу дао је одређене инструкције генералу Литерсу, главнокомандујућем свих снага које су учествовалеу операцији „Бело“. Међутим, овај је добијене инструкције протумачио на свој начин. Док је на једној страни наређивао подређеним му трупама да се „мушко становништво од 15 до 50 година прикупи у сабирним логорима “, на другој је тражио од тих истих трупа да према становницима примене ригорозне мере и да не само партизане, већ и сва лица која би могла бити партизани, без формалног поступка одмах стрељају, односно обесе.

На удару немачко-италијанских трупа нашла се територија на југозападу Хрватске и у западној Босни, где је „Титово вођство настојало да, мудро се одричући светско  револуционарних планова, обједини све грађане у борби против четника, усташа и окупатора“ (већ како је било истакнуто у наредби за почетак операције немачког командујућег генерала Рудолфа Литерса).

* * * * * * * * * * *  

СКРОМНИ ЕФЕКТИ ВЕЛИКИХ НЕМАЧКИХ ОФАНЗИВА ЗИМУ И ПРОЛЕЋЕ 1943. ГОДИНЕ

ЈОСИП БРОЗ ОДЛУЧИО ДА УНИШТИ ДРАЖИН ПОКРЕТ УЗ ПОМОЋ НЕМАЦА

ОПЕРАЦИЈА „Бело I“, код нас позната и као четврта офанзива, потрајала је до 15. фебруара 1943, али није донела оне резултате које су очекивали војни и политички врх Немачке.

„Партизанска држава“ била је разбијена, али језгро партизанске војске на челу са Врховним штабом и Јосипом Брозом Титом успело је, истина уз велике жртве, да се пробије на југ... Због тога је у немачкој Врховној команди донесена одлука да се офанзивне акције наставе највећом могућном жестином — и партизани униште.

Нова акција, под називом „Бело II“, почела је 25. фебруара 1943. године, а после великих натезања између савезника — Немачке и Италије. Јер, за ову другу операцију, поред осталог и због четника под својом командом, Италијани нису били много расположени...

Да би Италијане склонио да учествују у операцији „Бело II“, Хитлер се морао обратити лично Мусолинију. У писму које је упутио Мусолинију, 16. фебруара 1942, дан по завршетку операције „Бело II“, која је и њега разочарала скромним ефектом, Хитлер је истакао да је крајње време да се устанички покрет уништи, ако „не желимо да се изложимо опасности да у тренутку искрцавања Англосаксонаца на Балкан будемо од њега с леђа задављени...“

Стављајући Мусолинију до знања, да је у операцији „Бело II “ учешће јаких италијанских снага „обавезно потребно“, Хитлер је нарочито нагласио да је нужно, ако се питање устанка једном за увек жели да реши, уништити како комунисте тако и покрет Драже Михаиловића. Поставивши захтев, да Италијани одмах обуставе испоруку оружја, муниције и хране четницима, Хитлер је рекао:

„Ако нам не успе да комунисте и четнике у истој мери разоружамо и земљу до краја умиримо, онда ће у часу инвазије избити немири, све везе са Пелопонезом биће одсечене или прекинуте, оно мало немачких дивизија биће заузето борбом са комунистима и четницима, а италијанске трупе неће бити у стању да зауставе инвазију на Пелопонез или Јадран...“

БУДУЋИ ДА СЕ ХИТЛЕРУ журило да пошто-пото осигура учешће Италијана у операцији „Бело II“,  упутио је у Рим министра спољних послова Фон Рибентропа, и заменика начелника оперативног одељења Врховне команде, генерала Варлимонта. Посао фон Рибентропа и генерала Варлимонта није, међутим, испао нимало лак. Разговори које су они водили протекли су добрим делом у расправама ко је крив, Немци или Италијани, што операција „Бело I“ није успела.

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

У склопу свог излагања у италијанској Врховној команди, генерал Варлимонт покренуо је и питање уништења четничких снага...

„Титови комунисти“, рекао је генерал Варлимонт, „нису једини противници који би могли угрозити немачко-италијанску позадину у случају једне непријатељске инвазије. У истим областима ангажовани су четнички одреди, организовани и наоружани од стране Италије, који под маском антикомунистичке милиције у ствари представљају трупе вође српских устаника Драже Михаиловића; они ће се, без сумње, у случају инвазије, сјединити са комунистима и непријатељу омогућити да образује свој мостобран...“

Кад је ствар са Италијанима сасвим запела, генерал Варлимонт је добио телефонско наређење од своје Врховне команде (генерал-пуковника Јодла) да Мусолинију и његовим генералима саопшти, да је лично Хитлер управо наредио, да немачке трупе пређу у офанзиву све док све банде, свеједно да ли се ради о четницима или комунистима, не буду разбијене... Генерал-пуковник Јодл је посебно тражио, да се Италијанима кратко и јасно каже, да је Хитлер решио да се обавезно уништи и сам центар Михаиловићевог покрета (за који су Немци знали да се у том часу налази у Црној Гори, у италијанској зони, дакле), и то - ако у ову сврху не буду стављене на располагање италијанске трупе - немачким, а евентуално хрватским и бугарским снагама...

* * * * * * * * * * *  

Немачка и италијанска армија не могу да „растерају герилу“

СВОЈЕ право мишљење о четницима, Мусолини је у једном моменту саопштио и Рибентропу и генералу Варлимонту - током разговора са њима, вођеног по подне 27. фебруара 1943. године. После Варлимонтових речи, да је „сада први пут могућно целокупну комунистичку војску опколити и уни- штити“, с обзиром да она нема куда да се повуче, Мусолини је одлучно рекао, да ни италијанска а ни немачка армија нису у стању да „растерају герилу“, да су за то потребни „борци који су рођени у устаничким областима и који припадају истом племену као и устаници“. Како је још рекао, „осам хиљада четника значе за немачко-италијанску ствар више него две до три дивизије“.

Тек после овог ултимативног саопштења, Мусолини је приморао своје генерале да пристану на оно што Немци од њих траже... Има разлога да се мисли, да је на ову Мусолинијеву одлуку утицао и преглед радио-депеша измењених између Драже Михаиловића и четничких јединица које су дејствовале под окриљем 2. италијанске армије и уопште у италијанској зони.

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

ТЕ ДЕПЕШЕ, С КРАЈА 1942. и с почетка 1943. године, ухватила је и дешифровала специјална немачка радио-служба и њих је педантно преведене на италијански, генерал Варлимонт предао Мусолинију, као доказ да је оправдан немачки захтев да се и четници у италијанској зони и у италијанској служби морају разоружати и као војне формације распустити односно уништити. У тим депешама је, уз све друго, о италијанској војсци говорено са потцењивањем, а било је речи и с њеном разоружавању у погодном часу...

Током овог разговора, Мусолини је, баш као и генерал Варлимонт и генерал-пуковник Лер, за све проблеме са устаницима на тлу хрватско-муслиманске државе, окривио усташку политику, наглашавајући да је она резултат заблуда, особито што се тиче веровања да се може уништити српска мањина, која броји скоро 2 милиона људи и која је у спорним областима настањена већ вековима.

Мусолинија је у свему подржао државни подсекретар Бастианини, који је такође учествовао у овом разговору. Али он је рекао и нешто што се у потпуности косило са претпоставкама немачке Врховне команде и Хитлера лично. Приметио је, наиме, да уопште не постоји нека опасност од удруживања четника и партизана у часу евентуалног искрцавања Енглеза на Балкану, будући да „партизани, који стоје под утицајем Руса, немају са присталицама Михаиловића апсолутно ничег заједничког. Партизани сматрају Михаиловића за издајника...“

Како је Мусолини мислио, а и подсекретар Бастианини, тако се и догодило: ни током другог дела операције „Бело I“, партизани нису били уништени (што је Варлимонт тврдио да ће се сигуно догодити), а што се тиче четника, између њих и Немаца дошло је до једне врсте кооперације...

* * * * * * * * * * *  

Титове лоше процене да ће Италија напустити тројни пакт

ЛИЧНО ЈЕ ЈОСИП БРОЗ, почетком 1943. године, тражио,  да се разбије и уништи покрет Драже Михаиловића, „издајничка банда“, која „представља највећу опасност не само за народноослободилачку борбу но и убудуће“. О свему томе, историчар Бранко Петрановић каже:

„Врховни штаб је био свестан критичног тренутка битке која је одлучивала о судбини главнине. Без обзира на страховити немачки притисак, Врховни штаб је дошао до закључка да је наступио и крајњи тренутак да се обрачуна са четницима као колабористичком снагом пре него што се искрцају Англо-Американци, њихови други страни класни савезници.“

Тврди се, да је Тито још у априлу 1942. године почео да рачуна са могућношћу искрцавања Англо-Американаца на Балкану и, с тим у вези, са могућношћу да они пруже Михаиловићу одсудну помоћ у разбијању партизана и успостављању старе власти у земљи. Према Стефану Клисолду,  Тито је, 8. априла 1942, писао Централном комитету КП Хрватске и следеће: „Кад ситуација буде повољна, то јест када Италија буде напустила хитлеровску Немачку, што ће је гурнути у наручје Велике Британије, Енглеска ће послати своје трупе које ће се искрцати у Далмацији и на другим местима. Сви ће у њој видети ослободитељицу, савезницу која је дошла да избави земљу из хаоса. У том циљу, овде је стигло већ десет њених војних мисија и оне управо спроводе свој прљави план у разним деловима Југославије. Ви морате будно мотрити на сва збивања у Хрватској. Ако слична мисија стигне и код вас, немојте јој се препустити, нађите начина да је спречите да ступа у директан додир са народом; подвргните је својој контроли. Сваки њен покушај да поново оживи четничку организацију на вашој територији мора бити спречен“.

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

С ПОЧЕТКА 1943. године, Тито је, више ваљда него икад дотле, био уверен да у најближој будућности предстоји искрцавање Англо-Американаца и да је управо због тога нужно да се што пре изврши коначан обрачун са војском Драже Михаиловића, па макар то било и уз помоћ Немаца...

На дан 7. јануара 1943, у говору борцима IV партизанске дивизије, Тито је, према наводима Бранка Лазића,  затражио да се крене у рат против Михаиловића до потпуног уништења и њега и његове војске. „Наша рука не би смела задрхтати чак и ако бисмо морали да се обрачунамо са рођеним оцем у случају да се он придружи табору четничких издајника“.

Титове процене у погледу могућности искрцавања англо- меричких трупа у Југославији, и оцене, да би, услед тога, могло доћи до тоталне промене ситуације у корист Михаиловића, нису биле, у бити - и кад се узму у обзир све тадашње околности - нимало погрешне.

Евидентно је, наиме, да се о искрцавању англо-америчких трупа, у кругу британске владе, управо тада интензивно размишљало... У писму генералу Исмеју од 2. априла 1943, Черчил је, на пример, рекао, да би требало размотрити „као веома важан циљ“ успостављање неке врсте мостобрана на далматинској обали, како би се устаницима у Албанији и Југославији могла „пружити подршка у убојним средствима, у храни, и, ако то буде могуће, у командосима”.

Кад је писао ово писмо, Черчил је (још) рачунао са генералом Михаиловићем, па је у поменутом писму рекао и ово: „Мислим да упркос његовом садашњем ставу, Михаиловић ће, по природи лукав као лисац, свим расположивим снагама ударити на Италијане, чим ми будемо у стању да му пружимо ефикасну помоћ... 

* * * * * * * * * * *  

Партизани спремни да се савезницима супротставе силом

СВОЈЕ ИДЕЈЕ да се англо-америчке трупе искрцају у Југославији, Черчил се није одрекао ни у лето 1944. године, само сада своје планове није мислио да оствари уз главну помоћ генерала Михаиловића, већ Тита и партизана. Искрцавање је требало да се изврши у Истри, с чиме се слагао и председник САД, Рузвелт. До договора у овом смислу дошло је у Квебеку, на конференцији одржаној од-13. до 16. септембра 1944. „Жарко сам желео“, написаће Черчил у својим мемоарима, осврћући се на овај договор,  „да пре Руса стигнемо у неке крајеве Средње Европе; у случају да се Немци евакуишу из Италије или да се повуку у правцу Алпа, била ми је велика жеља да за Алекандера добијем овлашћење да са својим поморским и копненим снагама пређе преко Јадрана, да се дочепа Истре, да је запоседне и да покуша да у Беч стигне пре Руса...“

Како је изнео у својим мемоарима командант америчке 5. армије, генерал Кларк,  британски фелдмаршал Александер је с њим у неколико наврата дискутовао о искрцавању англо- америчке војске у Југославији.

“Александер је долазио више пута к мени“, каже генерал Кларк, „и износио ми своје идеје у вези са пројектом плана за прелаз преко Јадранског мора и пролаз кроз Југославију.

Маршал Тито је приликом своје посете Александеровом главном штабу предложио да на ефикасан начин обезбеди тачке за искрцавање у Југославији... Сигурно је да би Титови партизани били изванредна потпора нашем продору према Бечу...“

Према тврђењу генерала Кларка, а без обзира на постигнути договор у Квебеку између Черчила и Рузвелта, сви одлучујући фактори у САД нису били за искрцавање у Југославији.

Нарочито се томе противио Хари Хопкинс, врло утицајни саветник председника Рузвелта.

ГЕНЕРАЛ КЛАРК је оценио да је начињена политичка грешка што није извршено искрцавање у Југославији. „Кад имам у виду држање Тита у то време, мишљења сам“, закључно је рекао генерал Кларк у својим мемоарима, „да је до његовог прекида са Стаљином и учвршћења нашег пријатељства са Југославијом кроз заједничке војне акције могло доћи много раније...“

Тачно је, да се Тито, 1944. године, није супротстављао искрцавању англо-америчких трупа, као што је исто тако тачно да се он тада у свему држао онако како то генерал Кларк описује у својим мемоарима. Али 1943. године, у време кад је хтео да се споразуме са Немцима, и оствари примирје са њима, ствари су другојачије стајале..

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

Заинтересован за аранжман с Немцима, а у сваком случају да 6и се ослободио њиховог притиска и добио одрешене руке за обрачун са Михаиловићем и његовом војском, Тито је, у марту 1943, преко својих овлашћених представника, Немцима јасно ставио до знања, да вођство НОП „не види никаквог разлога да се бори против немачке армије“. Што се тиче борби дотле вођених са Немцима, речено је, да су се партизани „борили против немачких трупа само у самоодбрани... “  

Тито је лично, у разговору са представником Велике Британије у свом штабу Маклејном, рекао - да он искрцавање савезничких снага на јадранској обали не сматра „целисходним“ .

У писму Москви, пак, он је казао следеће: „Ми нећемо дозволити ово искрцавање без наше сагласности, а спремни смо да се супротставимо силом...

* * * * * * * * * * *  

ПОНУДА ТИТОВОГ ВРХОВНОГ ШТАБА ВЕРМАХТУ ЗА ПРЕГОВОРЕ О ПРИМИРЈУ

ПРВИ МИРНИ ДОДИРИ ПАРТИЗАНА И НЕМАЦА

УПРАВО у време када је немачка Врховна команда све чинила да уништи снаге отпора на тлу Јуославије, у првом реду на тлу Босне и Херцеговине и Црне Горе (и партизане и припаднике Михаиловићеве војне организације) Врховни партизански штаб је, искористивши заробљавање једног немачког официра, мајора Артура Штрекера, успоставио контакт са немачком командом и понудио —   закључење примирја. Зтрекер је заробљен је 4. марта 1943. и на захтев Врховног штаба НОВЈ, написао је једно писмо штабу своје дивизије, у којем је изнео жељу „партизанске команде“ да се поведу преговори...)

Иницијатор ове понуде Немцима био је Јосип Броз Тито. То није била нека његова пренагљена одлука, чему је он иначе био склон, као што је био и склон, када се о војним одлукама радило, мењању већ једном издатих заповести... Напротив. У питању је била једна добра промишљена и извагана идеја, смела у сваком погледу, а посебно у односу на Москву...

Колико је Тито био решен да своју идеју о склапању примирја с Немцима спроведе у дело, колико је био велики оптимиста у погледу изгледа да Немци прихвате његову понуду, и, на крају, колико је мало био спреман да води рачуна о Москвиу том часу, потврђује његов одговор Ђиласу, на питање - „Шта ће Руси на све рећи?“. Скоро љутито, како Ђилас наводи, али љут на Русе а не на Ђиласа због постављеног питања, Тито је рекао: „И они се брину само и пре свега за свој народ и за своје војне снаге!“

Било је то први пут, како Ђилас каже, да неко у Политичком бироу КПЈ овако изрази своје неслагање са Совјетима. Није искључено, међутим, да су се Титу „отеле“ ове речи о Совјетима (до тог часа управо од њега, у свакој прилици, кованим у звезде), да су оне биле реакција на одговор Москве на његову радио-поруку о намери да успостави контакт са Немцима. Мада у поруци није ни поменуо своју спремност на закључење примирја, већ само договор о размени заробљеника, Москва је реаговала веома оштро. Она је успостављање контакта с Немцима схватила као израз Титове жеље да се обуставе непријатељства са „највећим непријатељем човечанства и југословенских народа...“

Можда и због Москве, а можда и из опрезности, која је потицала из урођене му бриге за властиту сигурност,  понуду Немцима за отпочињање преговора Тито није лично потиисао.

Та понуда није послата ни у име Врховног штаба, већу име једне војне јединице.

ПРЕМА СЕЋАЊУ Милована Ђиласа, Тито се, кад се говорило о преговорима с Немцима, није уопште хтео да упушта „у неке хипотезе и комбинације“. Био је за што конкретније понуде Немцима и полагао је важност на то да се Немцима јасно да до знања да би се партизани, ако договор успе, радо повукли на територију Санџака, у област која је Немцима била „најмање важна“, и која је, на једној страни била „у запећку “, а на другој страни врвела од четника у које Немци нису много веровали.

Био је то, полазећи већ од саме намере Врховног партизанског штаба, крупан догађај, врло крупан, али који је, из разних разлога, у Југославији прећуткиван током више деценија! Кад се пак почело о томе писати, све је чињено да се цео случај представи, пре свега, као једна епизода једва и помена вредна...

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

Ваља овде истаћи, међутим, да је непосредно пред понуду Врховног партизанског штаба Немцима за започињање преговора о примирју (и размени заробљеника, поред осталог), у марту 1943, Главни парти- зански штаб Словеније успоставио контакт са представницима немачке војне обавештајне службе (Абвер) и да је циљ тог контакта био - склапање договора о примирју између партизана и Немаца. Како износе немачки историчари, који су своја истраживања углавном усредсредили на активност војно-обавештајне службе Вермахта, у овом кругу мислило се тада да су код партизана сазрели сви услови за аранжман с Немцима, будући да се Тито од краја 1942. године „почео осећати напуштеним од Руса “. Позивајући се на извештај представника Абвера у Клагенфурту, професора Бургера, историчар Леверкин тврди да су словеначки партизани већ на првом састанку изјавили - да би „Тито под одређеним околностима био спреман да обустави борбу против Немаца“. Супротно жељи словеначких партизана, представници Абвера у Клагенфурту нису показали заинтересованост за наставак једном започетих разговора. И то зато што им је у међувремену тако наређено с вишег места, уз образложење да ће Тито у најскорије време бити и тако ликвидиран.

* * * * * * * * * * *  

Покушај договора са окупатором грешка руководства партије

ПОТРЕБНО ЈЕ НАГЛАСИТИ,да контакт представника Главног партизанског штаба Словеније, као и контакт Врховног партизанског штаба нису били ни први ни последњи „мирни додири партизана и Немаца“. Први и значајнији контакт успостављен је у лето 1942. код Ливна, а после преговора у марту 1943. уследили су контакти у континуитету и они су потрајали све до самог завршетка рата... Пишући о преговорима партизана и немачке војне силе, генерал и историописац Павле Јакшић заузео је став,  да се „мартовски преговори “ могу третирати „као покушај партизана да се добије у времену и да се покаже и „великим савезницима“ да с НОП озбиљно рачуна и фашистичка коалиција, а чији су представници тражили немачко-партизанске контакте још октобра 1942“.

По генералу Јакшићу, озбиљан повод за овакав партизански поступак за ‹преговоре› била је чињеница да су западни савезници - чији су официри били у четничким штабовима заједно са италијанским - преко своје четничке војске, партизане оружано и отворено нападали, а источни савезници им давали национално неостварљиве и класно-социјално респективне савете, савете који нису гарантовали ни Југославију, ни социјализам - комунизам “.

Полазећи од свега овог, и истичући да се руководство КП и НОП и у овој, „на око бесперспективној ситуацији“ није поколебало, генерал Јакшић је заузео став да се преговори партизана са Немцима у марту 1943. морају ипак укључити у слабости и погрешке руководства КП и НОП.

ВИШЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ историчара, који се нису усудили да преговоре Врховног партизанског штаба са Немцима назову правим именом, покушало је да сам њихов значај умањи (а тиме умањи и грешку партизанског вођства), поред осталоги на тај начин, што се хтело доказати да су ти преговори, формално гледано, имали прелиминарни карактер, јер нису могли бити прихваћени док их не 6и одобрио Врхони штаб НОВ и ПОЈ. Из немачких докумената (а других докумената у ствари и нема) јасно се види, прво, да су преговори између представника Врховног партизанског штаба и Немаца (свеједно што Немци на њих нису ни гледали као на преговоре) имали своју дубоку основу и да се отуд никако не би могли окарактерисати ни као обична „контакт-варка“. На овакав закључак упућује већ и сама чињеница да су се у партизанској делегацији за преговоре с Немцима нашла двојица тако високих партизанских руководилаца, какви су били Милован Ђилас и Коча Поповић. Затим, на овакав закључак упућује и сам записник састављен у Горњем Вакуфу, у којем је тачно забележено о чему партизанска делегација жели да води разговор и шта предлаже.

Фото Архив Југославије, Музеј ревојуције, Документација „Новости“ и „Борбе“, Викпедија...

Ако се свему овоме додају и наређења Врховног партизанског штаба појединим јединицама да обуставе све нападе на немачку војну силу, прекину и са рушењем железничке пруге Загреб - Београд, све добија сасвим специфичне димензије... Такве димензије, заправо, да се образложење за одлуку Врховног партизанског штаба за договор с Немцима у марту 1943. може наћи једино у процени Јосипа Броза Тита да се крај рата ближи, да се Немачка налази пред коначним поразом и да, отуд, Немци више и нису главни непријатељи, већ - припадници војске генерала Михаиловића, који би, уз помоћ западних савезника (у чије је искрцавање тада веровао и Тито) лако могли да успоставе стару власт у Југославији.

Препоручујемо

Друштво

0 27

НА ПАШТРИКУ СЕ БРАНИЛА СРБИЈА: Како су за двадест дана српски јунаци сломили НАТО и терористичку ОВК

11. 06. 2025. у 07:00

Друштво

0 3

УСТАВ ИЗ 1974. ТРАСИРАО ПУТ У БАНКРОТ: Kрах Југословенског самоуправног и економског систeма

04. 06. 2025. у 16:00

Друштво

0 1

ИСКУШЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРБИЈЕ СА АУТОНОМАШТВОМ: Мешање великих сила и суседа на политичке токове у земљи

19. 05. 2025. у 10:32

Друштво

0 1

ДУХОВНИК И НАРОДНИ ПРОСВЕТИТЕЉ: Осамсто педесет година од рођења Светог Саве

14. 05. 2025. у 06:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације