ТИТОВА ТАЈНА ДИПЛОМАТИЈА СА СВЕТОМ СТОЛИЦОМ: Реакције на успостављање односа између Југославије и Католичке цркве

У БЕОГРАДУ је 25. јуна 1966. потписан протокол о разговорима који су вођени између представника Владе СФРЈ и представника Свете столице.

Агостино Касароли и Милутин Морача потписују протокол 25. јуна 1966. године, Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

У име Ватикана овај документ је потписао монсињор Агостино Касароли, помоћник државног секретара, а у име Југославије Милутин Морача, члан Савезног извршног већа.

Реакције на потписивање споразума о сређивању односа између СФРЈ и Католичке цркве биле су различите. У римској Курији владало је расположење да су парафом на протокол створене претпоставке за поступно решење оних питања која су остала отворена у црквено-државним односима у Југославији. Бискупи у Хрватској и БиХ нису се јавно изјашњавали, док су протокол словеначки бискупи и надбискуп београдски Букатко јавно подржали.

Челник Католичке цркве у Хрватској кардинал Фрањо Шепер је у разговору с новоименованим изаслаником југославенске владе при Св. столици Вјекославом  Цврљом, 13. сптембра 1966. рекао да је међу бискупима било противника потписивања протокола и да су они намеравали да јавно објаве протестно писмо, али да су одустали после поруке папе Јована VI. Најогорченији противници споразума су били хрватски свештеници који ће, у августу те године, донети „декларацију“ у којој, с циљем “точног обавјештавања свјетске јавности”, наводе да је „у Југославији Партија изнад Устава, те да у складу са својом идеологијом отворено иде на уништавање вјере“.

ЈУГОСЛОВЕНСКА страна је у средствима јавног информисања споразум приказала као своју победу у   политици коју води према Католичкој цркви. Државни секретаријат за спољне послове, на чијем је челу био Марко Никезић, закључио да је Југославија, у целом послератном периоду, потписивањем овог документа, добила најпозитивни публицитет у западним медијима. Српска православна црква је у протоколу видела нови конкордат, односно давање посебних повластица Католичкој цркви у односу на друге вјерске заједнице. Да би ублажила незадовољство Српске цркве, држава је преко савезних и републичких органа одлучила  да јој „убризга“ финансијску помоћ и омогући још неку повластицу.  На протоколски параф реаговала је српска политичка емиграција, која је повезивала овај чин с Титовим обрачуном с Ранковићем на Брионима, који је само неколико недеља касније смењен јер се противио споразуму.

Јосип Броз је 1. новембра примио Вјекослава Цврљу, изасланика у Ватикану. Посебно се интересовао како су бискупи из Хрватске примили протокол. На опаску Цврље да је већина била против споразума, неприкосновени вођа Југославије је приметио да је папа прогресивнији од домаћих бискупа и да би на тој чињеници требало изграђивати државну политику према Цркви. У домен Титове знатижеље био је изасланик Свете столице у Београду монсињор Маријо Кагна, био је забринут у којој ће се мери овај представник Ватикана мешати у  унутрашње послове Југославије. Донекле га је примирила Цврљина информација да је он Италијан и да ће вероватно на њега деловати повољан развој односа између Италије и наше земље.

* * * * * * * * * * * * * * *

Папа Војтила "цинкари" Броза о његовим доласцима у Ватикан

КАДА ЈЕ РЕЧ о Јосипу Брозу Титу и броју његових посета Ватикану постоје многе противречности. У доступној архивској грађи везаној за дипломатске односе између Југославије и Свете столице од 1946. до 1978. године, постоји податак  о само једној његовој посети Светој столици , када је 1971. године посетио Папу Павла VI.

Историографија, међутим, има неке своје лимите, објективне или субјективне природе, у реконструкцији прошлости. Поједини релевантни догађаји нажалост често бивају склоњени у таму прашњавих архива и осуђени на „непостојање». Понекад „господин случај“, стицајем неких околности, отвори врата спознаји замрачених делова историје. Тако је,  2003. године,  приликом посете делегације Светог синода СПЦ Ватикану, коју су чинили Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски, Иринеј Буловић, епископ бачки,  јереј Владан Перишић, декан Богословског факултета, архимандрит Андреј Ћилерџић. По доласку у Рим  њима се придружио и Дарко Танасковић, ондашњи амбасадор СР Југославије при Светој столици. Протокол је налагао да представнике Српске паравославне цркве у приватну аудијенцију прими, тада већ у добрим годинама, папа Јован Павле Други.

У току разговора успостаљена је срдачна атмосфера и у једном тренутку опуштености првак Католичке цркве позвао је своје госте да му се сутрадан придруже на скромном ручку.
ПУБЛИЦИСТА и дугогодишњи главни уредник Другог програма Радио Београда  Милош Јефтић у књизи «Аутономија мишљења - нови разговори са Дарком Танасковићем» забележио је сведочење нашег амбасадора у римској Курији, шта се догађало на том ручку.

- Одјеци с тог «скромног обеда» били су више него позитивни и указивали су на то да је између домаћина и гостију успостављен присан однос духовне ведрине и словенске разгаљености. Чак се и запевало. Папа је са занимањем прелистао публикацију «Распето Косово», а наши архијереји су га подробно обавестили о тешком положају православних хришћана у јужној српској покрајини, колевци српске духовности и државности. Чини ми се да је неко рекао да се Јован Павле ИИ распитивао за смисао силажења имена Југославије с историјске позорнице, као и за успомену на Јосипа Броза Тита, за кога је припоменуто да је више пута (!) посетио Свету столицу. Не треба се чудити томе што је питао за Тита. Између њих двојице има много упадљиве сличности. Само, папа тога дана у гостима на ручку по свој прилици није могао наићи на саговорнике баш претерано расположене за ову тему.

Фото ЕПА, Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Католички тједник, Глас Концила, Архив Загребачке бискупије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Посебно топло и са великим уважавањем говорио је о патријарху Павлу и подигао чашу у његово здравље, са молбом да му чланови делегације пренесу братске поздраве. Све у свему, био је то, како изгледа, један од оних преретких тренутака када Провиђење наложи да се отворе и најзатворенија врата и у блеску нарочитог озарења узајамно људски и хришћански препознају трагично раздвојени, зломишљењем, злочињењем и историјском судбином у уму и у срцу удаљени».

ПРОФЕСОРКА Смиља Аврамов је годинама „копала“ по архивима у Риму, односно Ватикану, Берлину, Вашингтону и дошла је до оригиналних докумената којима се потврђује досад непознат Брозов боравак у Ватикану, августа 1944. године. У књизи  „Геноцид у Југославији“, професорка Аврамов је објавила  факсимил документа којим се доказује да је Тито први пут био у Риму 9. августа 1944. године. То се види из дописа који амбасада Италије при Светој столици шаље Министарству иностраних послова у Риму. А у том допису, нотираном 11. августа 1944. а под насловом „Посета маршала Тита Цркви Светог Петра“, каже се дословно: - У вези с вешћу која се појавила у штампи о посети југословенских функционера Катедрали Светог Петра, обавештавамо вас да је у Ватикану потврђено да је 9. овог месеца маршал Тито са својом пратњом посетио цркву Светог Петра, природно, инкогнито.“

Иначе, пре појаве овог документа у  књизи Смиље Аврамов у историографској литератури је искључиво писано о једном Титовом боравку у Риму, и то 12. августа 1944, када се у Напуљу састао са председником енглеске владе Винстоном Черчилом. И Владимир Дедијер у „Новим прилозима  за биографију Јосипа Броза Тита“ изричито тврди да је Тито тог 12. августа 1944. био први пут у Риму.

Дакле, Јосип Броз је 9. августа заиста био у Ватикану, што су уосталом објавиле и италијанске новине. Смиља Аврамов је на основу споменуте депеше извукла следићи закључак: ... Друго, што је још значајније, Јосип Броз је у највећој тајности, као што се може закључити из факсимила приложеног документа, 9. августа 1944. посетио Ватикан, и са папом Пијом XII водио разговоре о којима никада није реферисао у Југославији, ни по државној, ни по партијској линији.

Препоручујемо

Друштво

0 10

КОМИНТЕРНА И СВА ЊЕНА ЈУГОСЛОВЕНСКА ''ДЕЦА'': Далекосежне последице нацоналног питања комунистичке интернационале

05. 03. 2025. у 11:32

Друштво

0 2

УКИДАЊЕ РОПСТВА У СРБИЈИ И ЗНАК НЕЗАВИСНОСТИ ЗЕМЉЕ: Историјски значај доношења Сретењског устава 1835. године

25. 02. 2025. у 07:00

Друштво

0 0

ЛОРД КАРИНГТОН ИГНОРИШЕ ЧАНКА: Обнова концепта за конкурентску државу на тлу Србије

17. 02. 2025. у 12:00

Друштво

0 0

ПЛАЋЕНИЦИ У СЛУЖБИ УГАРСКЕ И ЗАГРЕБА: Кратка хронологија стварања антисрбијанског расположења у Војводини

17. 02. 2025. у 11:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације