Друштво

КРАЉ ДИКТАТУРОМ БРАНИО ДРЖАВУ: Југословенска идеологија и самовлашће Александра Карађорђевића

В. Н.

28. 08. 2024. у 20:05

НОВОСТВОРЕНА Краљевина Срба, Хрвата и Словенца , од првог тренутка, била је суочена с многим изазовима.

КРАЉ ДИКТАТУРОМ БРАНИО ДРЖАВУ: Југословенска идеологија и самовлашће Александра Карађорђевића

Страначке страсти биле су у функцији њихових, суштински непомирљивих, државних визија: српске странке посматрале су српско државно питање као југословенско, док су хрватске странке југословенско питање гледале као хрватско државно питање.

Прва деценија постојања заједничке државе завршила се крвопролићем: у Народној скупштини је 20. јуна 1928. године радикалски посланик, Пуниша Рачић, убио два заступника Хрватске сељачке странке, тројицу ранио међу којима смртно вођу ХСС Стјепана Радић). Злочин у Скупштини произвео је у земљи најтеже могуће политичке последице и продубљивање већ постојеће кризе. Њиме су покренуте емоције, створила се велика напетост у односима између Загреба и Београда. На Бадњи дан, 6. јануара 1929, краљ Александар I Карађорђевић укинуо је устав, распустио парламент, забранио рад политичких странака и синдиката и завео личну власт. Шестојануарски акт је био само природна завршница вишегодишњих процеса у политичком и парламентарном животу Краљевине Срба, Хрвата и Словенца. Граћанске политичке партије прихватиле су завоћење диктатуре, крајње пасивно и без отпора. Забрањене законом, корумпиране, поцепане и ослабљене оне нису имале могућности да се супротставе режиму диктатуре.

Хрватски политичари су у почетку веровали да диктатура отвара могућност за непосредно споразумевање хрватске опозиције и краља, без учешћа „србијанских” граћанских политичких партија. Ток догаћаја их је убрзо разуверио... Српске политичке партије потонуле су у апатију. Навикнуте на парламентарне методе борбе оне нису биле способне да одговоре изазовима диктатуре.

Са протоком времена, и „пасивна резистенција” је добијала облике отпора кога се режим исконски бојао. Војска и њен командни кадар, групе „дворских” демократа и радикала, поданичка државна управа, апарат власти (правосуће, полиција, жандармерија), крупни капитал чинили су друштвену и политичку основу диктатуре.