ЦРКВА СТОЈИ КАД СВИ ПАДНУ И СВЕДОЧИ КАД СВИ ПОКЛЕКНУ: Владика Сергије за "Новости" - Циљ резолуције о Сребреници да обнови страх

ЗА ВЛАДИКУ бихаћког-петровачког Сергија кажу да је један од архијереја који збори "из главе цијела народа". Не чуди што је управо њему поверена најстрадалнија епархија СПЦ која се и у новим историјским временима суочава са тешким изазовима.

Фото: Епархија бихаћко-петровачка

У околностима када се на сто УН враћа резолуција о Сребреници, владика Сергије за "Новости" каже да није реч о случајности и да се све дешава баш онда када то одговара моћницима чије лице не познајемо. Зато је, упозорава, важно сачувати национални и међунационални мир, не наседати на било какве провокације, али бранити истину ма каква она била:

- То је наш задатак, императив нашег деловања у вишенационалној држави каква је Босна и Херцеговина. Историја треба да почива на доказаним, а не на пројектованим истинама. Историја треба да нас учи, да нас поправља, а не да нас поново сукобљава. Надам се да ће овдашње политичке вође имати довољно мудрости, снаге и воље да договором решавају неспоразуме, не допуштајући било коме са стране да нас поново изманипулише ради сопствених интереса.

Актуелизовање резолуције о Сребреници пред УН наводи на питање каква је духовна димензија процеса који се води против српског народа? 

- Тешко је добронамерном човеку разумети политичке токове који нису у складу са здравим разумом. Уместо да готово три деценије након завршетка рата разговарамо како додатно унапредити међунационалне односе и како уклонити сваку сумњу у евентуални поновни сукоб, овде неки недобронамерни људи, који су у правилу однекуд са стране, позлеђују старе ране и страхом окивају овдашње народе. То није први а бојим се ни последњи пут. Њихове намере нису добре, а циљ им је, за почетак, обновити страх једних од других, а ако им затреба тај страх ће породити неки нови сукоб, који, уверен сам, не желе ни Срби, ни Бошњаци, ни Хрвати.

Може ли се Србима судити за злочине пре увида у размере страдања нашег народа у Сребреници, Подрињу и целој БиХ? 

- У последњем рату страдали су сви, најчешће невини људи којих да се питало, рата никада не би ни било. Али, у рату, познато је, прво страда истина, па онда све остало. Сваки народ има своје жртве, али и оне који су чинили злочине. Одговорност је на појединцима а никад на народима. Међутим, овде је реч о једној великој манипулацији која има за циљ један народ да прогласи злочиначким, геноцидним, а један страдалничким. Истина ту не почива, јер довољно је погледати целокупну слику сребреничког краја, од почетка до краја рата, па онда видети узроке и последице, без икакве намере да се злочин релитивизује или негира. Истину треба гледати онакву каква јесте, а не онакву каква некоме одговара. Тек тада ћемо бити на путу међунационалног помирења, а овако смо на путу који нас не води нигде, већ у поновни круг испуњен мржњом, страхом и неповерењем.

Фото: Епархија бихаћко-петровачка

Позива ли историја на опрез, па и Цркву, која је успела да сачува зрно соли тамо где је читав један народ био виђен за нестанак?

- Историја је, чини се, код нас у вечном понављању. Из тог понављања заиста мало поука извлачимо, јер бисмо требали учити из туђег, а изгледа да учимо најчешће из личног искуства. Из тог разлога овде се историја понавља чак и у прилично једнаким временским интервалима. Овдашњи људи, па и свештеници који потичу из тог истог народа, добро знају да је Црква била и остала залог националног постојања, ризница српске духовности, историје и културе, па је време изградило истинито мишљење по којем ће постојати народ док год постоји Црква.

Да ли у чињеници да је Црква кроз векове чувала националну свест можемо наћи објашњење за жестоке ударе непријатеља са којима се данас суочава? 

- Црква је на мети оних који би да раслабе народ, јер како најлакше поделити један народ него умањивањем поверења у институцију којој тај исти народ највише верује. То је јасно чак и онима који се не разумеју у савремена политичка кретања. Црква је стуб нашег народа, а ако се тај стуб поломи, а неће, народ би остао сам на ветрометини овога света и као такав постао лак плен. Међутим, Црква ће одолети, као што је то чинила и протеклих векова. Црква просто не уме другачије. Она стоји кад сви падну, сведочи кад сви поклекну и прва страда када се зло примакне. То је историјски потврђено у много наврата. Нису паљени манастири и рушене цркве да би се затрла само једна вера, већ да би се газећи по тој истој вери уплашио народ који држи ту веру као највећу светињу. Народ без вере није ништа друго до "сирак тужни без нигђе никога", што рече велики Његош.

Фото: Епархија бихаћко-петровачка

Војни сте епископ. Како из угла чињенице да духовно руководите нашим војницима, оцењујете предлог о враћању обавезног служења војног рока? 

- Без намере да величам војску као такву, њено присуство у животу мушкарца током не тако давне прошлости имало је више позитивних ефеката. Овде не мислим само на јачање борбене готовости земље, него на учење онога што данас ишчезава како у породици тако и у друштву, а то је поштовање старијег и надређеног, дисциплина, самодисциплина, осећај да припадате некој групи, да се жртвујете, ако затреба, за ту исту групу. Време у којем живимо је такво да мушкарци постају све слабији, јер им живот не тражи много физичког напора, а војска је управо та која од дечака ствара мушкарце који су касније спремни да се ухвате укоштац са животом и оним што он носи са собом. Понекад је човеку потребно да се издвоји из породице да би ојачао, јер породица, својим заштитничким утицајем, често пута мушкарца чини слабим, не допуштајући му да одрасте онако као што би требао. С друге стране, многи од нас свештеника, који су прошли интернатски начин живота, данас смо благодарни на том искуству, јер нам је оно омогућило да упознамо сами себе, једни друге, али и да заволимо баш оне учитеље који су били најстрожи према нама.

У свету који диктира слободе и у којем се грех проглашава за норму, колико је православним народима тешко да сачувају јеванђелску истину? 

- Православни народи страдањем чувају јеванђељску истину, јер се она не сведочи речима већ делима, спремношћу да се за њу страда. Крвљу се плаћа оно до чега нам је истински стало, без чега не можемо ни сад ни пре. У то смо се уверили протеклих деценија, током читавог прошлог века, али и данас. Изазов глобализма је такав да не оставља много места за маневрисање, него прилагодити се и прихватити вредности које то нису или се борити, до самог краја. Изгледа да је борба једино што нам преостаје, а народ који је спреман да се бори за свој начин живота осуђен је на страдање које нас чини јачим, иако то можда звучи парадоксално, али је тако. То је филтер који одваја жито од кукоља, од јаких прави јаче, од храбрих јунаке, од свештеника исповеднике и свештеномученика. Од крста Христовог не треба узмицати, јер васкрсења не бива без смрти.

Фото: Епархија бихаћко-петровачка

Да ли смо ближе или даље од зацељивања рана раскола након прекида канонског општења Руске цркве и Цариградске патријаршије? 

- Актуелни тренутак у којем је запела светска историја најнегативније се одразио на јединство православног света. Однос Руске и Цариградске патријаршије тренутно не постоји, јер то је било унапред планирано од стране истих оних који су идејни творци и финансијери сукоба Украјине и Русије. На овом случају постаје јасно колико је некима важно што је могуће више разделити православни свет, поцепати његово јединство, а све ради сопствених недобронамерних геополитичких пројеката. Такво стање се може пресликати и на нашу историјску стварност, само што је однос величина сасвим другачији, јер ми смо много мањи, али и даље занимљиви креаторима новог светског (бес)поретка. Црква Христова, упркос свему што се дешава, наћи ће снаге да се издигне изнад планова господара овога света и да поново васпостави преко потребно јединство.

Идемо у сусурет највећем православном празнику. Какав је смисао човека у светлу Христовог васкрсења? 

- Без васкрсења Христовог, човекова егзистенција у историји нема никакав смисао. Баш зато је васкрсење најважнији догађај у историји света и човека, јер нашем бесмислу даје смисао, пуноћу, живот вечни. Отуда је Васкрс празник над празницима, најважнији дан у богослужбеној години, дан радости који осмишљава сваку тугу, патњу и сузу. Што каже песник: "Залуд срце у грудима бије, ако Христос васкрсао није!" Христос јесте васкрсао, а васкрсење је историјски и надисторијски догађај, доказ Божје љубави према човеку и његовом спасењу.

Препоручујемо

Политика

0 129

ДИРЕКТОР ПОТОЧАРА У ФАШИСТИЧКОМ ТРАНСУ: Вређао српски народ и најавио да ће у УН Србију окривити за геноцид у БиХ (ВИДЕО)

28. 04. 2024. у 10:50

Политика

0 4

ВУЧИЋЕВА ПОБЕДА БЕЗ ПРЕСЕДАНА: Гласање о резолуцији у УН одложено заслугом председника

28. 04. 2024. у 09:30

Политика

0 7

ЗУРОФ ОДГОВОРИО РОЗЕНСАФТУ: Није сваки ратни злочин геноцид, а Сребреница је класичан пример

27. 04. 2024. у 23:00 >> 09:40

Репортаже

0 67

РЕЗОЛУЦИЈОМ О СРЕБРЕНИЦИ ПРИКРИВАЈУ СВОЈЕ ЗЛОЧИНЕ: Немачка историјски фалсификат потура на годишњицу ослобођења Дахауа, фабрике смрти

28. 04. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације