АУТОРСКИ ТЕКСТ Александар Вулин: Прање костију и Марина у САНУ

МАРИНА Абрамовић је светски познати концептуални уметник и перформанс извођач.

Фото: Танјуг

У цивилизацији у којој је важније бити "ко" него "шта" ова проста истина говори много или ништа. Она је српска уметница, тачније рођена је у Србији, што је само околност, те је изјавила: "Када ме људи питају одакле сам, никада не кажем из Србије већ из земље која више не постоји."

Као што је не обавезује место рођења тако је ни нација не одређује, па додаје: "Не осећам се ни као Српкиња ни као Црногорка (родитељи су јој из Црне Горе, одликовани партизани, које је она описивала као 'црвене буржује', а однос са њима, посебно са мајком, као тежак и трауматичан) већ као екс-Југословенка". Када се ослободила стега земље, нације и родитеља ослободила се и потенцијалног потомства и објавила да је имала "три абортуса" јер "рађање деце за моју уметност би била катастрофа disaster".

Тако ослобођена у серијалу Rhythm (1973, 1974. године) седела је испред 72 предмета којим је публика могла да је милује или повређује, секла се ножевима по рукама, пекла отвореним пламеном, узимала лекове за шизофреничаре све док је лекари не однесу са сцене. Са дугогодишњим партнером Улајем у поставци Imponderabilia (1977, па реизведеној 2010) позивала је посетиоце да се провлаче између њихових нагих тела и да сами изаберу коме ће окренути лице а коме доња леђа. Поставка "Седам лаких комада" (2005) довела је испод позоришних дасака извођаче који су мастурбирали док се публика кретала по сцени, а 2006. режирала је (уз друге сличне ствараоце) и филм Destricted у коме говори о еротици на Балкану, приказујући голе мушкарце који (без и мало простора за машту) пуне рупе у земљи чинећи је плоднијом, или (опет) мастурбирају на киши, лечећи кљакаве волове (није интерпретација аутора овог текста) док жене својим вагиналним соковима мажу лица деце против урока.

Врхунац њеног рада (или уметности) је, ипак, инсталација Balkan baroque (1997) у којој као одговор на рат у БиХ, сатима пере хрпе крвавих, црвљивих говеђих костију. За тако надахнути приказ награђена је Златних лавом на Бијеналу у Венецији. Тринаестојулску награду Црне Горе примила је уз велику захвалност (ово је најважније признање у мом животу), а те исте 2012. године и Карић фондација је учинила својим лауреатом. Србија је 2021. одликовала своју давно само изгубљену кћерку "златном медаљом за заслуге" што је Марина прихватила без речи и јавних емоција.

Она се са правом може надати још једној награди, чланству у САНУ. Разлог што сам се усудио да напишем овај текст није да оцењујем рад (или уметност) Абрамовићеве, нисам ни толико стручан, а ни толико умишљен да мислим да је моје схватање лепог или доброг пресудно, па ни битно. Немам намеру да судим ни делу ни аутору, па ћу се уздржати од указивања на неодбрањиве сличности између оног што се дешава на њеним перформансима и озлоглашених ТВ формата какви су ријалитији попут "Великог Брата" или "Задруге", порно-биоскопа и сатанистичких окупљања.

Пропустићу да лако поентирам подсећајући да је Microsoft (2020) повукао рекламу са њеним ауторством услед протеста јавности због окултних и сатанистичких порука које је њено дело слало публици. Не мислим ни да улазим у полемику да ли је перформанс уметност (а мислим да Мита Табачки није требало да као сценограф постане академик, па како онда да разумем да је перформанс препорука за место међу бесмртницима). Нећу се играти ни монтипајтоновским сликама у којима Марина Абрамовић износи приступну беседу праћена мушкарцима и женама који се боду ножевима, показују гениталије и перу кости, а уметницу у побожној тишини слуша председник САНУ Зоран Кнежевић са бираним академицима.

Фото Инстаграм/Abramovicinstute

Не, разлог што пишем је што нигде не могу да прочитам шта о њеној кандидатури мисле чланови САНУ и што се национална интелигенција више плаши да не послужи као пример неком од амбасадора да Србија иде ка "патријархалним и националистичким вредностима" (амбасадор Шведске, 8. март 2024, Нови Сад) него да изнесе свој став. У јавном животу Србије а посебно у политици поражавајуће је одсуство интелектуалаца са ставом. Ко је данас пандан Брани Црнчевићу, Гојку Ђогу, Мирославу Тохољу или Михајлу Марковићу, али то је друга, истина не мање важна тема, али да се ипак вратим Маринином чланству.

САНУ није или не би смела бити институција у коју се долази на основу броја Google претрага или лајкова, научни и уметнички допринос ствараоца је свакако подразумевајући услов, али осим њега мора се вредновати и однос према Академији самој, према њеној суштини. САНУ није настала као пука ризница, трезор и чувар знања већ институција која се својим средствима, не мање убојитим, а посебно не мање важним, од војске или политике, бори за опстанак Срба, за славу Србије. Академија јесте научна, али Академија је пре и изнад свега српска институција. То не значи да чланови Академије нужно, па ни претежно, треба да буду Срби, већ мора да значи да су њени чланови и кандидати својим делом и својим животом доказали оданост вредностима српског народа, а не неког другог народа, не потцењујући никога.

Иво Андрић, академик САНУ, Нобелову награду је добио не за промишљање о апсолуту људске патње већ "зa епску снагу", којом је "обликовао мотиве и судбине из историје своје земље". Јосиф Панчић је по рођењу Хрват, католик по вери и закону, али и први председник САНУ, не зато што је преверио или напустио чињеницу свог рођења, већ зато што је својим радом прославио Србију. САНУ није прост скуп научних радова, већ скуп људи чији рад служи на понос народу из кога су изникли и који су својим радом у култури и науци потврдили исправност вредности које га чине народом. Ма колико се трудили очеви/мајке тираније родне равноправности да свет учине бесполним местом - свет то није и ма колико се трудили другосрбијанци, либерали, амбасадори, а често и сам врх САНУ, да од ње направе несрпску академију, САНУ то није.

Свет је створен и траје као савез и сукоб два пола, а САНУ је створена и траје као пример и скуп вредности српског народа. Зато нема сувислог одговора на питање шта је Марину Абрамовић квалификовало да се упише уз Добрицу Ћосића, Иву Андрића, Јована Цвијића, Александра Белића, Дејана Медаковића, Лавославa Ружичку, Славенка Терзића, Милорада Екмечића, Чедомира Попова, Васу Чубриловића и све оне чији рад нас држи усправним на земљи и даје право да тежимо ка небу.

Којом то инсталацијом и којим ставом нас је Марина Абрамовић учинила вреднијим и коју конкретно вредност нашег народа и САНУ је прихватила као своју чинећи Србију и својом и славном. Време у коме она живи је време са безброј прилика да покаже свој став када су у питању Србија и Срби али, осим прања костију које се чита као да су кости оптужница за српско зло, нема ниједне речи утехе или бар захтева за правдом за народ коме Марина макар и невољно припада. Ако је кроз Balkan baroque изразила став према (увек заборављамо, грађанском рату) у БиХ зашто у Balkan baroque 2.0 није изразила свој став према бомбардовању Србије.

Или јој Србија у пламену и њена побијена деца нису пробудили ниједан тренутак инспирације за поставку у којој можда не би било голих мушкараца, али би могло бити голе истине о агресији НАТО. Она није јавни делатник без става, 2021. године учествовала је у подизању Crystal wall of crying споменика који подсећа на ужасни масакар у Баба Јару (данашња Украјина) од стране Einsatzgruppen (сс јединица направљених само за истребљење Јевреја) а 2022. брзо и без дилеме осудила је оно што она назива "руска агресија на Украјину". Марина није интелектулац који је несвестан света око себе, да јесте не би се дружила са Хилари Клинтон, Марина непогрешиво бира страну света у којој тешко да има правде за народ коме невољно и упркос свему припада.

И да све то изузмемо и заборавимo, да поступимо по античкој мудрости да не судимо о човеку док не видимо његов крај, остаје питање да ли ће Марина Абрамовић, светски познати концептуални уметник и перформанс извођач, кандидат за чланство у САНУ, сав свој ауторитет ставити у службу Србије док се отима да не буде проглашена геноцидном државом геноцидног народа. Тесла и Пупин нису били мање светски славни, а и више су задужили човечанство, па су опет без стида и са пуним уверењем радили на слави Србије, а вредности српског народа прихватали као своје.

Шта онда спречава Марину да пође њиховим примером? Хоће ли Марина испред зграде УН извести перформанс у коме пере беле мараме мајки Сребренице, а оне кроз испране воде и воде постају црне као мараме српских мајки Братунца. Хоће ли Марина А морати да се извињава и правда за чланство у институцији која је прво и испред свега српска, па онда научна и културна и како ће то извињење изгледати? Зашто Марина Абрамовић треба да постане српски академик, зашто?

Препоручујемо

Друштво

0 1

И МАРИНА АБРАМОВИЋ ПРОШЛА ПРВИ КРУГ ЗА САНУ: Одељење уметности одлучило ко ће бити њихови кандидати за академике, скупштина у новембру

13. 04. 2024. у 19:00

Политика

7 10

"ОДНОС СЛОВЕНИЈЕ ПРЕМА СРБИЈИ ЈЕСТЕ ОДВРАТАН" Вулин: Вучић нема за шта да се извињава, само може да тражи извињење од Љубљане

25. 04. 2024. у 16:13

Политика

0 0

АЛЕКСАНДАР ВУЛИН СА ВИСОКИМ РУКОВОДИОЦЕМ ИЗ БЕЛОРУСИЈЕ У САНКТ ПЕТЕРБУРГУ: Белорусија чврсто подржава територијални интегритет Србије

25. 04. 2024. у 17:00

Друштво

0 3

КЊИЖЕВНИЦИ ПРЕЦРТАЛИ ПИСЦЕ: При крају изјашњавање о кандидатима за нове академике САНУ, избори у новембру

25. 04. 2024. у 10:51

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације