ВЕЧНЕ КУЋЕ ДАЛЕКО ОД ОТАЏБИНЕ: Српска војничка гробља сведоци славе, жртве и херојства

ФРАНЦУСКЕ лађе пловиле су, полако, од Драча и Валоне претоварене немерљивом патњом исцрпљене голготом, болестима и свакојаким ранама војничке Србије која је тријумфовала на Церу и Колубари. Хиљаде ратника, без јаука, у јануару 2016. године, после албанских гудура, страшне зиме и спознаје о несрећи народа и отаџбине, у овим француским лађама поведено је на север Африке. У Тунис и Алжир, да се излече, опораве и врате на фронт. Многи од њих подлегли су, не дочекавши сањану слободу и повратак.

Фото Лука Николић и РЗЗСПК

Тако је на афричком северу, у 24 гробља на вечној стражи остало 3.226 српских војника. И готово да нема места у Србији, Црној Гори и Северној Македонији, данас, које није уписано уз име страдалог на хумкама у овом делу света где су оставили кости, болесни и неопорављени после херојских битака у отаџбини, и изнурени повлачењем преко Албаније.

На бројним белезима српских војничких гробаља на северу Африке и по десет јунака из истог села. Округа. Истог пука Дивизије. Моравска, Дринска, Дунавска, Тимочка.. Ужице, Чачак, Београд, Лешница, Андријевица... Миловановићи, Кнежевићи, Стојановићи, Лазаревићи. Све их је, после петогодишњег истраживања пописао, наводећи место почивања, парцелу, датум смрти и податак којој су јединици припадали - потпуковник Лука Николић публициста. Он је у документима богато опремљеној монографији "Србијо, мајко и маћехо" (2010) објавио, свих 3.226 имена јунака који почивају на гробљима северне Африке. Од Феривила (Мензел Бургибе) у коме на 17 парцела у 20 редова почива 1.790 српских војника:1.690 редова и каплара, 77 подофицира и 23 официра. Друго по величини гробље, такође у Тунису је у Бизерти. Овде су гробови 698 војника и сваки је именован, потом, гробље Баб ел Кадра - Зелена капија, ексхумирано 127 наших бораца и пренето у француско-српски меморијал Гамархт. У Сусу, Николић бележи српско војничко гробље са именима оних чији је идентитет успео да одгонетне: Младен Томић из Босута, Милан Љубичић из Мрчајеваца и Милош Марковић из Београда.

У Алжиру на гробљу Кап Матиф (Лазарет ) на тридесет петом километру од центра града, почива 228 војника и 40 официра. У Беб ел Уду - 80 војника, два официра, два подофицира и 76 каплара и редова, а у Дели Ибрахиму - 268 чији су посмртни остаци из овог гробља пренети у Кап Матиф.

Николић наводи да су хумке српских војника, још на седамнаест локација на подручју Алжира.

Туниски дневник "Курир" овако је описао свакодневну сцену у Бизерти, у тренуцима када подлегли српски војници полазе на своје последње путовање:

- Са неисказаном тугом гледамо како кола украшена митром и ловором односе остатке српских ратника. До вечне куће далеко од отаџбине. Ми скидамо капе, ми се клањамо стегнута срца, гледајући скромне сандуке окружене малом почасном стражом и праћене поворком од неколико несрећних другова.

Светли гробови ових јунака, нажалост, делили су судбину отаџбине. Док је било Србије, било је и бриге о хумкама узвишених, свуда где су заустављени жељни родне куће. Њиве. Мајке. Невесте. Деце. Њихове белеге налазили су поломљене на хрпама, у корову.

- Велика је неправда нанета небригом и заборавом поколења која су животе положили на олтар отаџбине - бескомпромисан је био проф. Ђорђе Поповић, наш колега, хроничар времена "које је сукало маглу" на подвиге српске војске у Великом рату. - Заборав и небрига су, најпре, на душу краља Александра. Колико је пре његове Југославије учинио за старе ратнике и њихова гробља, толико је пред свој крај све препустио бризи потомства, па како се ко снађе. Само да се разумемо: Зејтинлик и Видо јесу потресни белези наше историје, али нису једини.

Гробља на северу Африке, међутим, била су мете и новој, комунистичкој Југославији. Па и када се понешто обновило на овим светилиштима, било је зло и наопако. Заметнути трагови, измештени белези.

- Осамдесетих година, под притиском удружења старих ратника, покушано је нешто да се уради и обнови на гробљима у Тунису и Алжиру, пре свега, реконструкција гробља у Мензел Бургиби и рестаурација капеле и гробова у Бизерти - прича нам Лука Николић. - Тај подухват је обављен брзоплето, без надзора Републичког завода за заштиту споменика културе Србије и "реконструкција" је била очигледно скрнављење српског војничког гробља.

Од тада до пре деценију, део наше историје, баштине и културе сећања на славу жртве и херојство о чему сведоче њихови гробови-белези за сва времена, за надлежне у Србији је било као кад глувоме дланом о длан удариш поред уха. Тек 2013. почела је обнова гробаља у Бизерти и Мензел Бургиби. Тада се Србија, достојно поклонила сенима јунака, на северу Африке.

Фото: Новости

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације