Друштво

ПРЕЖИВЕО САМ АПОКАЛИПСУ И УПОЗНАО ЗЛО: Писац Зоран Богнар о годишњици вуковарског пакла

Зоран Богнар

14. 11. 2021. у 12:19

ЗЛО не може инспирисати песника. Песник о злу може да пева само из бунта, из моралне, патриотске или неке треће свести, а све те међуслојеве и слојеве свести никако не можемо назвати инспирацијом.

ПРЕЖИВЕО САМ АПОКАЛИПСУ И УПОЗНАО ЗЛО: Писац Зоран Богнар о годишњици вуковарског пакла

Колико пута вам се догодило да вам је неки непредвиђени догађај или доживљај пореметио креативне планове? Колико пута сте се нашли у ситуацији да баш када сте хтели да започнете неки пројекат за који сте се дуго припремали и који се дуго рађао у вама, да га морате пролонгирати јер се управо догодило нешто на шта се, као писац или филозоф, не можете и не смете оглушити.

Ове наведене реченице могу да аргументујем примером из личног искуства. Да није било грађанског рата у Вуковару, чињеница да сам рођен у том граду и да сам тамо живео била би сасвим обична. Али, пошто сам доживео и преживео апокалипсу овог града, претходна констатација и није сасвим обична јер говори да сам упознао и ону другу, заумну, а то значи, људском уму непојмљиву страну човековог живота, да сам доживео пресецање оне последње линије између живота и смрти, као и понижавање и поништавање живота.

Једино уз тај податак може се објаснити зашто су се моје песме после таквог искуства бавиле тако тешким социоантрополошким, психолошким и онтолошким постулатима; зашто су све моје песме из тог периода пуне гнева, бола, грцања и плача који се не чује јер је окренут у дубине бића, који рони кроз њега, разграђује свест, разара емоције...

Вуковар је од једног предивног барокног града пуног зеленила и младости постао град социоантрополошких и егзистенцијално-културолошких парадокса. Вуковар је данас, најблаже речено, један архитектонски галиматијас у којем су они највиталнији објекти - болница, банке, поште, хотели, пијаце, трговине, стамбене зграде - новији и лепши него икад, док их окружује море до темеља разрушених приватних кућа које од 1991. године до данашњег дана нису ни такнуте. У Вуковару данас готово да и нема младих јер хрватска власт води перфидну политику конспиративног егзодуса. Шта под тим подразумевам?

У последњих тридесет година нико није ни прстом макао да би се обновио бар један од три гиганта - "Вупик", "Вутекс" и комбинат "Борово". Наравно, то је тенденциозно учињено како би се у немогућности било каквог запослења што већи број младих иселио. Нажалост, у томе су у великој мери успели, па је тако Вуковар сада град пензионера и оних људи који заиста не могу или немају где да оду...