ОДЛУКА ДА ПОСТАНЕ СЛИКАР, А НЕ УДAВАЧА: Надежда Петровић је по одласку у иностранство изградила чврст став о животном и професионалном путу

ЗA разлику од Берлина, престонице Немачког царства и симбола империјалне моћи и милитаризма, где је цар подржавао академско сликарство, Минхен је постао жариште нових уметничких тенденција.

Фото: "Књига о Надежди"

Под снажним утицајем француског сликарства, минхенски уметници су основали Сецесију, удружење различитих уметничких струја, као отпор академизму и историзму, настојећи да превазиђу провинцијалност и уметност отворе ка модерним токовима.  

Прелазак из Београда у Немачку за Надежду је био преломан догађај у животу. Поред усавршавања у сликарству, Надежда је учила немачки, француски и руски језик, што је омогућило да без препрека комуницира са осталим студентима и уметницима у Баварској. Школа Словенца Антона Ажбеа, у којој је понекад било и до стотину ученика, била је космополитска средина, у којој су сликарство учили Немци, Французи, Румуни, Мађари, Американаци, као и многи ђаци из словенских народа: Руси, Словенци, Словаци, Чеси, Срби.  

Било је то време када је Надежда дефинитивно одлучила да пре свега буде сликар:„Ја се заиста осећам срећна што се не удадох, јер да то учиних била бих само једна обична жена, као [...] и друге моје друге и пријатељице које одужују само дуг природи. Ја ћу гледати на други начин да одужим своје дугове [...]  О мојој удаји нема говора више, ја хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста, а и ти си их доста спремила за тај позив, но још немаш сликара [...]  Знај да ми је највиши идеал сликарство [...] ако ми заиста желиш срећу онда ћеш и ти од мене очекивати само да будем сликар, а не удавача [...]. 

Надежда Петровић је веома рано по одласку у иностранство изградила чврст став о свом животном и професионалном путу, свесно се супротстављајући традиционалним очекивањима друштва. Сликарство је постало њена животна мисија и тога се држала до краја живота. Њена одлука је истовремено била и чин самопотврде и отпора патријархалним нормама, што је касније тумачено у категоријама феминизма, којем она никада није припадала.

Фото: "Википедија"

ДРУШТВО студената сународника пуно јој је значило када је дошла у Баварску. Тако је  приступила је удружењу „Србадија”, где је акламативно прихваћена уз слоган „живела Српкињица”.   Иначе, у Минхену се у то време школовало око 200 студената из Србије, а међу њима биле су само две девојке. Ни на другим немачким универзитетима није било много девојака из Србије.

Увек је истицала своју националну припадност, повремено се одевала у хаљине инспирисане српском народном ношњом и тражила од породице да јој из Београда пошаљу „националну” литературу („’Краљевину Србију’ од Карића, ’Маћедонију и Стару Србију’ од Гопчевића, ’Путописе’ од Љубе Ненадовића, ’Песме’ Вукове, ’Песме’ Ђуре Јакшића и Војислава Илића и један атлас географски”). Са нестрпљењем је очекивала сваки нови број „Књижевног гласника и Кола у коме је Коштана и неке ствари од Станковића“. Њен атеље и Минхену није био резервисан само за уметнике. Повремено је свраћао и антиобреновићевац Живојин Балугџић, као и пуно Руса емиграната социјалистичких уверења.  

Била су то свакако прва самостална интересовања за политику, а на њено касније ангажовање у Старој Србији и Македонији вероватно је утицало и дело Симеона Спиридона Гопчевића, које је читала у Минхену. У питању је пропагандно дело осмишљено да докаже српска права на штету бугарских у јужној Старој Србији и Македонији, конципирано као путопис, са пуно илустрација и етнографских карата, писан у контексту српско-бугарских спорења на Балкану. Гопчевић је у свом делу Краљевину Србију представљао као стожер окупљања Јужних Словена, а као највећи идеал уздизао је уједињење свих Срба у једну велику државу. 

ИАКО се школовала у туђини, Надежда није заборављала традиционалне српске празнике. У Минхену је са пријатељима прослављала породичну славу Светог Стефана. Свој патриотизам исказивала је и кроз уређење атељеа, који је испунила пиротским ћилимима, изатканим торбицама, ишараним преслицама, грнчарским ћуповима. Србија је била непозната земља многим личностима које је сретала у Минхену, тако да је често морала да на карти показује где се налази њена отаџбина.

Надежди је пријао Минхен са својим забавама, укључујући и карневал, као нову врсту доживљаја са којим се није пре тога сусретала.  На костимираним баловима у зиму 1899. године радо се појављивала у српској народној ношњи. На најлепшој „сликарској уметничкој забави – сељачком балу“ костим Надежде Петровић се „јако допао свима и сви су љубопитљиво посматрали и распитивали, које је народности“. Са забаве у атељеу Антона Ажбеа, где је „била у костиму срп[ске] сељанке“, послала је фотографије у Београд.

Надежда је у Минхену снажно истицала своју националну припадност. Уместо модерних велова и лепршавих тканина, повремено је носила хаљине од грубог платна са народним везом, јасно истичући своје српско порекло. Њен уметнички простор није био украшен декоративним предметима епохе у којој је живела, већ испуњен аутентичним сељачким рукотворинама. Био је то свестан избор да модерном великоварошком свету супротстави једноставну али аутентичну народну уметност своје домовине, као начин да промовише вредности српске народне културе, али и сопствену уметничку индивидуалност.  

Надежда није била окренута само политичким приликама на Балкану. Било је то време (март 1899) када су сликари у Минхену организовали митинге против забрана излагања људских аката у јавном простору. Надежда је присуствовала тим демонстрацијама и истовремено изражавала симпатије за борбу Бура у Јужној Африци против енглеске управе, која се одигравала у то време:„Заиста је жалосно да се сада, када се у Трансвалу сиротим Бурима стежу руке и узима слобода, дакле да се онда овде сликарима закони пишу. Но тако је: докле се на једној страни чује јаук рањеника, с друге брину о уметности.”  

СЛИЧНЕ ставове задржала је и по повратку у Србију 1903. године, када је истом снагом емпатије и ангажованости реаговала на страдање Срба и других православних хришћана у Османском царству, доследно подређујући уметничко стваралаштво широј друштвеној и националној одговорности.

Док је боравила у Минхену постепено је усвајала културу Баварске и Немачке и постајала свесна свих предности развијених земаља: „Тако много има дивних ствари да научим [...] Овде, на извору уметности, тек видим како смо ми Срби ситни и мали, како мало знамо [...] Мали је дан а кратка ноћ ако се [...] хоће све научити”.   Често је одлазила у позоришта и опере. Доста је путовала, посебно до Беча и Берлина, где посећује све важне изложбе. Није имала пуно времена за „обичне” забаве. Затим постаје и пасионирани фотограф и бележи многе догађаје из свог школовања у Минхену.  

У Минхен 1900. долази и Надеждина сестра Љубица на студије виолине. И она је показивала и склоност ка сликарству, али Надежда се противила таквим интересовањима.  Примала је и посете својих познаника, као што је била Делфа Мусић, њена некадашња ученица.  После завршене школске године Надежда је редовно одлазила кући на један месец паузе. Повратак у Србију је користила као прилику да обилази Европу (узимала је „рунд–рајзе” карту за путовање), а у градовима које је посећивала изнајмљивала је кола. 

СУТРА: ПРИЛИКА ЗА ОСТВАРЕЊЕ НАЦИОНАЛНИХ ИДЕЈА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

СПОЗНАЈА СНАГЕ ЈАВНОГ И ПОЛИТИЧКОГ ДЕЛОВАЊА: Породична кућа Петровића у Београду није била само простор за живот

03. 03. 2026. у 18:00

Фељтон

0 2

СРБИ СЕ УМИРИТИ НЕ МОГУ НОВИ ПУЦЊИ У СКУПШТИНИ: У време пуцњаве у Скупштини генерал Петар Живковић тражио је аудијенцију код кнеза Павла

13. 08. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

УМРО СА МИШЉУ КАКО ДА ЗАУСТАВИ СВЕТСКИ РАТ: Теслини посмртни остаци пренети из САД бродом "Србија" тек 1957. године

28. 02. 2026. у 18:00

Фељтон

0 11

НАРКОТИЦИ СУ ИНСТРУМЕНТ АМЕРИЧКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ: Све специјалне обавештајне службе су увек, на одређен начин, биле повезане са криминалом

11. 07. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације