САВЕЗНИЦИ УМАЊУЈУ ЗНАЧАЈ ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА: У једном моменту генералу Фтанше Д’Епереу је претила опасност и да буде смењен

ДА би сачувао јединство Савезника, Жорж Клемансо, председник фанцуске владе и министар рата, одустао је од предложеног плана офанзи ве и прихватио је да нареди Д’Епереу да савезничке армије остави оном делу фронта на коме су се налазиле од почетка рата.

ВЕЛИКА ЧЕТВОРКА Дејвид Лојд Џорџ, Виторио Орландо, Жорж Клемансо и Вудро Вилсон, Фото Википедија

На тај начин су Британци имали првенство на делу фронта према Турској, а Италијани у Албанији.  На основу ставова савезничких влада изнетих на Високом ратном савету недвосмислено се могло закључити да је једини отворен пут за француске трупе водио на Север. Тај стратешки закључак је различито тумачен унутар француске владе.

Стефан Пишон је био уверен да је створена прилика за напад на Аустроугарску и преко ње на Немачку. По његовом мишљењу, долазак савезничких армија на Дунав, створио би услове да се поново успостави румунски фронт или подстакну унутрашњи немири у Мађарској, а тиме помогне италијански фронт јер би Аустроугарска била приморана да повуче дивизије са фронта како би успоставила ред у унутрашњости земље. 

Могућност поновног успостављања румунског фронта је била по Клемансоу главна предност Савезничке победе. На сам дан окупљања Високог ратног савета он је коначно утврдио стратегију савезничких операција на Балкану и пројекат румунске експедиције. Клемансо је наредио генералу Д’Епереу да настави прво са ослобођењем Србије, затим да успостави контакт са Румунијом и јужном Русијом, успостављајући прогресивно одбрамбени фронт од Албаније до Дунава и Црног Мора стварајући препреку немачкој експанзији. Наредио је да се Турска изолује на копну и на мору и, у случају да убрзо не потпише примирје, требало би размотрити могућност војне акције. Клемансо је тада поверио генералу Бертелоу команду над експедицијом у Румунији, са задатком да уведе Румунију у рат и да реорганизује румунску војску, а затим да ступи у контакт са анти бољшевичким снагама у Русији и испита могућности за сарадњу.  Бертело је у Солуну, где је стигао 13. октобра, упознао Д’Епереа с новом француском стратегијом на Балкану. До тада Д’Епере није примио нове наредбе сем да препусти турски фронт Британцима, албански фронт Италијанима, и да наставља да припрема офанзиву у Србији, овога пута само са српским, француским и грчким трупама и једном британском дивизијом.  Његова активност као савезничког команданта на Балкану је од тада строго контролисана, јер је његов немирни дух и способност да самостално смишља пројекте офанзиве био у супротности са уско национално оријентисаним стратегијама савезничких влада. Убудуће он је имао обавезу да редовно обавештава Париз о распореду савезничких трупа и њиховом кретању.  Тек после доласка генерала Бертелоа у Солун, пројекат офанзиве савезничке војске је преиначен у складу с Клемансоовим замислима. Д’Епере је известио Клемансоа да је одустао од намере да нападне Аустроугарску и подбуни њено становништво. Поштујући упутства које је добио он прецизира да се сад савезничке снаге у Србији ограничавају на ослобођење и формирање одбрамбеног фронта на Сави и Дунаву. Истовремено је ставио на располагање генералу Бертелоу 3. дивизије за акцију у Румунији.

Клемансо је био убеђен да Источни фронт неће донети победу и стога му је придавао другоразредну важност. Пораз Бугарске је за њега отворио врата Букурешта и Русије, док је пут ка Берлину почињао у Француској, а не у Солуну. Клемансоова стратегија и уско схваћени национални интереси савезничких влада онемогућили су Д’Епереа да спроведе у дело свој план свеобухватне офанзиве на Балкану.

Клемансоова влада, не само да није имала изграђену балканску политику, него, заправо, није сматрала да Балкан има било какав значај за исход Великог рата. Стога не само да се победи на Солунском фронту није придавао значај, већ су се у париској штампи и кулоарима министарстава заслуге за победу приписивале другима, а у једном моменту Д’Епереу је претила опасност и да буде смењен. Генерал Гијома је по повратку из Солуна био постављен за војног гувернера Париза, после пораза у бици код Пута дама, када се мислило да је Париз био угрожен као и 1914. Клемансо га је стога и повукао са Балкана.

Како је, међутим, опасност убрзо прошла, тај положај је изгубио значај јер се налазио у позадини фронта. Победа на Балкану је била прилика да Гијома поново дође у центар пажње о чему се он посебно старао као врховни цензор престоничке штампе. Представивши победу као последицу рада и плана који је оставио у Солуну, Гијома је припремао терен за свој повратак на Балкан. На руку му је ишла жеља председника владе да пробој Солунског фронта не буде увод у дуготрајне операције којим би француске трупе биле заробљене на Балкану, уместо да се по обављеном послу врате на Западни фронт где се, по његовом мишљењу, одлучивала судбина рата. Гијома је добио задатак управо да ограничи операције и омогући повратак трупа, препустивши Балкан, балканским армијама. Примирје са Бугарском је учинило непотребним Гијомову мисију, али то није учинило Д’Епереа победником на Балкану, а о исходу Великог рата да не говоримо.

Одлуком Клемансоа, Балкан је сведен на ратиште од другоразредног значаја на коме заправо Француска и није имала посебних циљева, а тиме ни утврђене политике. Пажња британске владе и јавности била је концентрисана на Константинопољ и мореузе, док је италијанска влада своју енергију усмерила на Албанију. Д’Епере, као командант савезничких армија, није имао ни упутства ни средстава да води посебну политику, а изазови нису недостајали. Од њега се, на пример, очекивало да примени услове примирја са Аустроугарском на Мађарску, али није добио упутства шта да чини са сукобљеним територијалним претензијама за које је урушавање аустроугарске власти створило простор.

Он је био позван да решава потенцијални сукоб Србије и Румуније у Банату, а да није ништа знао о територијалним одредба уговора који је Румунија закључила са савезницима пре уласка у рат 1916. Био је сведок агресивне италијанске политике на Источној обали Јадрана и тим поводом насталог сукоба са српском владом и локалним властима, али није познавао одредбе Лондонског уговора. […]

Посета Паризу у јануару 1919. није променила његову позицију. Низ протоколарних посета, док Клемансо, Поенкаре и Фош нису за њега имали никаква упутства, јер их заправо Балкан и није интересовао, или бар не умери да се на њему активно ангажују.

Договор склопљен на висовима Флока, обема странама је донео много, али им није омогућио да превазиђу оквире балканског ратишта, то јест ратишта од регионалног значаја. Хинденбургова и Лудендорфова оцена да је рат изгубљен на Балкану, остала је незапажена и после објављивања њихових мемоара, јер је доводила у питање огроман напор и жртве, али и престиж стечен на Западном фронту. Велики рат није почео на Балкану нити се ту завршио, али је искра која је покренула догађаје запаљена на Балкану, као и што је победа која је трајно нарушила равнотежу снага у Великом рату извојевана на Балкану. У свести савременика и потоњих генерација, балканско ратиште је задесио усуд малих народа који могу само бити криви, али никако заслужни, можда и зато што је њихову историју задесила иста судбина као и њихове претке, који су је стварали, остала је регионална. Прослава стогодишњице победе на Солунском фронту била је предмет регионалних прослава...Заслуге и дело Франшеа Д’Епереа су тако потиснути у заборав из кога, надамо се, објављивање делова његових мемоара, ако не могу да га потпуно извуку на светло историјске позорнице, могу бар да омогуће садашњим генерацијама да команданта савезничких снага сазнају како је извојевана победа на Балкану у Великом рату.

УСКИ ИНТЕРЕСИ

ЖОРЖ Клемансо, председник фанцуске владе,  је био убеђен да Источни, Солински фронт неће донети победу и стога му је придавао другоразредну важност. Пораз Бугарске је за њега отворио врата Букурешта и Русије, док је пут ка Берлину почињао у Француској, а не у Солуну. Клемансоова стратегија и уско схваћени национални интереси савезничких влада онемогућили су генералу Д’Епереа да спроведе у дело свој план свеобухватне офанзиве на Балкану.

 СУТРА: МУКОТРПНО ОСТВАРИВАЊЕ ИДЕЈЕ ЗА ОПЕРАЦИЈУ БАЛКАН  

Препоручујемо

Фељтон

0 1

СРПСКА АРМИЈА ОТВАРА ПУТ КА НИШУ И БЕОГРАДУ: Жорж Клемансо, председник француске владе, није веровао да рат може бити добијен на Балкану

20. 08. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

СРПСКИ ВОЈВОДА КОМАНДУЈЕ ГРУПОМ УДАРНИХ ДИВИЗИЈА: Српској војсци је припала незахвална улога да пробију непријатељски фронт у планинама

19. 08. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ПРИХВАТАЊЕ ДРУГАЧИЈИХ СКУСТВА БЕЗ ПРЕДРАСУДА: Франше д’Епере је припадао Афричкој армији, што је био синоним за француске официре

18. 08. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ПОБЕДА НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ ОДЛУЧИЛА ИСХОД ВЕЛИКОГ РАТА: Договор склопљен, ујединио је француског генерала и српске војсковође

17. 08. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације