ПРИХВАТАЊЕ ДРУГАЧИЈИХ СКУСТВА БЕЗ ПРЕДРАСУДА: Франше д’Епере је припадао Афричкој армији, што је био синоним за француске официре

ПО ПОВРАТКУ у Француску Д’Епере је био прекомандован у 4. одељење Генералштаба задужено за транспорт, али је после две године боравка у Паризу затражио да се врати у свој пук колонијалне пешадије, у чину капетана.

НЕМИРАН ДУХ Франш Д’Епере на задатку у Мароку, Фото Профимедија

Одлично оцењен од својих претпостављених Д’Епере је потом наставио каријеру прво у кабинету министра рата Де Фресинеа, а потом у гарнизонима на истоку Француске где је 1899. био у штабу 69. пешадијског пука у Нансију у рангу потпуковника.  Немиран дух, Д’Епере је те године затражио одобрење да обиђе италијанску војну академију у Модени и кадетску школу у Трсту, што је само био претекст да обиђе далматинску обалу, Босну и Херцеговину, Црну Гору и Албанију. На том путовању интересовао се за војна питања, али и за школски систем, за расположење становништва, историју и географију области кроз које је пролазио, а посетио је Загреб, Сарајево, Дубровник, Котор, Цетиње и Скадар.  Стечено искуство на путу је било једна од предности које су га квалификовале да буде постављен за заменика команданта војне академије у Сан-Сиру.

После свега три месеца проведених на академији, током којих је обавио још једно од својих путовања, овог пута у Немачку, именован је августа 1900. у експедициони корпус у Кини у пуном јеку боксерског устанка.  После годину дана боравка у Кини, списку својих путовања Д’Епере је додао и Сједињене Америчке државе јер је одабрао да се тим путем врати у Француску.

Током прве деценије 20. века, Д’Епере је служио у гарнизонима на Истоку и Северу Француске, а истовремено је захваљујући Шателијеу 1906. био у мисији у шпанији и Мароку у време конференције у Алгесирасу, 1910. је боравио у Аустрији и Грчкој где је између осталих упознао и пуковника Данглиса, будућег заповедника грчке војске на Солунском фронту, а следеће године је посетио Немачку.  Са свега 55 година Д’Епере је, марта 1912, постављен за команданта 28. алпске дивизије стациониране у шамберију у рангу генерала.

Међутим, само неколико месеци касније именован је за команданта трупа у западном Мароку. Француски протекторат је успостављен марта 1912. и Д’Епереов задатак је био да угуши побуну мароканских племена, која нису прихватала протекторат. Година и шест месеци које је провео у Мароку, били су од изузетног значаја за Д’Епереа. Самостално је водио операције на великом простору, засноване на смелим и одлучним походима, борио се са недостатком људства и средстава, поред војних имао је и политичке одговорности, једном речју стекао је драгоцена искуства која ће му бити од велике користи током боравка на Балкану.  Пошто је побуну мароканских племена успео да умири, Д’Епере је по повратку у Француску, октобра 1913, постао командант 1. армијског корпуса, а сеп- тембра 1914, у јеку Великог рата, и командант 5. армије.

КАО КОМАНДАНТ командант 1. корпуса Д’Епере је учествовао у пограничним биткама августа 1914, а као командант 5. армије је учествовао у бици на Марни, где је његовом заслугом направљен преокрет и одбачена немачка офанзива. За команданта групе армија Исток постављен је 1916, и у том својству је изразио резерве према плану пролећне офанзиве 1917. генерала Нивела, Жофровог наследника на месту главнокомандујућег француске армије. Неуспех Нивелове офанзиве и серија побуна у редовима француске армије довеле су до именовање Петена за главнокомандујућег француске војске. На фронту Д’Епереове групе армија постигнут је ограничен успех октобра 1917. у бици код Малмезона.

Крајем 1917. Д’Епере је сазнао да председник владе Жорж Клемансо има намеру да га пошаље на Балкан као главнокомандујућег на Солунском фронту. Пошто није био спреман да преузме команду од свог класног друга са високе војне школе генерала Сараја, Д’Епере је изјавио да ће замена једног лево оријентисаног генерала, као што је то био Сарај, једним ројалистом и католиком његовог кова, имати несагледиве политичке последице, јер ће радикали и радикал- социјалисти у Народној скупштини то сматрати политичким маневром.

Клемансо је после те Д’Епереове изјаве послао у Солун генерала Гијому.

Пораз у бици код Пута Дама (Chemin des Dames) 27. 5-3. 6. 1918. на фронту Д’Епереове групе армије север, после кога су Немци стигли до Марне као и 1914, отворио је питање одговорности која је приписана Д’Епереу, иако је његова група армија била ослабљена јер је армијска резерва била пребачена на британски део фронта по наредби маршала Фоша, а управо је немогућност да се пошаљу појачања у одсудним тренуцима одлучила исход битке.

Већ 6. јуна је Д’Епере добио телеграм којим је постављен за главнокомандујућег генерала на Солунском фронту. Овога пута је Д’Епере именовање прихватио јер, како је то објаснио Клемансоу, није се радило о деградирању, као што се то на први мах могло учинити, већ о унапређењу, јер је главнокомандујући на Солунском фронту био самосталан, а он је на Западном фронту имао претпостављене.  Упркос спретно смишљеном оправдању, Д’Епере је стигао у Солун са несумњивом жељом да искористи прилику која му се пружила да без сметњи више команде пружи свој пуни допри- нос ратном напору савезника. Његово искуство као официра и његови лични квалитети су му несумњиво дали разлога да се нада да је Балкан средина где ће моћи да реализује своје стра- тешке замисли.

ФРАНШЕ д’Епере је припадао Афричкој армији, што је био синоним за француске официре који су своју каријеру највећим делом провели у колонијалним трупама. Ову групу официра је одликовала самосталност у доношењу одлука, искуство у сложеним дипломатским ситуацијама, способност да делају у међународном окружењу, склоност ка рату у покрету, то јест све оне особине које су биле неопходне да би се могло командовати тако разнородним трупама које су биле окупљене на Солунском фронту. Треба подвући да, поред српских, грчких, италијанских, руских, британских, француских јединица, на Солунском фронту су се бориле, и у оквиру француске и британске армије, сенегалске, индуске и вијетнамске јединице. Бројна Д’Епереова путовања сведочила су о обиму интересовања, спремности да се упознају туђа и другачија искуства и, пре свега, способности да се она тумаче и оцењују без предубеђења, што му је и омогућило да повери српској војсци кључну улогу у пробоју Солунског фронта. Његов претходник у Солуну, Гијома је, за разлику од Д’Епереа, сматрао да су једино француске и британске јединице потребног квалитета да могу да изведу главни удар, док су остале могле имати улогу само пратећих трупа. Д’Епере је, за разлику од претходника, свој нови положај прихватио без предубеђења, али и без прецизних инструкција, јер их ни у Генералштабу ни у Влади није добио.

Клемансоова влада и француски Врховни штаб су били концентрисани на битке у Француској. Д’Епере стиже у Солун 18. јуна, мимоишавши се са својим претходником генералом Гијомом, који је неколико дана раније напустио Солун. Није знао готово ништа о природи односа између армија различитих нација под његовом командом. Исто тако није био свестан постојања територијалних сукоба, на пример између Италијана и Срба у Албанији. Без политичких циљева, могао је да се посвети свом искључивом задатку, организацији офанзиве широких размера. 

ИМРЕСИОНИРАН СРБИМА

ГЕНЕРАЛ Франше д’Епере  је посебно је волео посете фронту и различитим генералштабовима савезника. Током своје посете 29. јуна српском гене- ралштабу упознао је војводу Живојина Мишића и принца Регента Александра. Као убеђен монархиста одмах се добро сложио са принцом Регентом.  Импресиониран је одлучношћу и борбеношћу Срба. За разлику од свог претходника, врло се добро слагао са Србима. Промена у српској врховној команди олакшава тај савез.

 СУТРА: 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

БЛАМАЖА У ПАРЛАМЕНТУ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: У фиоци стола Драгише Стојадиновића нађени су револвери, муниција, каме и разно друго оружје

14. 08. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације