ЗНАЊЕ СА ГУГЛА РАЗАРА СВАКУ ЉУДСКУ ПАЖЊУ: Да ли ступањем на сцену триангла Русија- Кина-Индија прилазимо одлучујућем преокрету човечанства

ОПОМЕНЕ бројних интелекуалац о реалном страху да ће главна мотивациона супстанца посткапиталистичког друштва - демократија бити угрожена из основа, отвара и питање: а како би се могла вратити душа?

ТРАГИКА Јунаци Франца Кафке тражили су смисо живота , Фото Викпедија

Силиконска долина, свакако није место одакле ће доћи такви потицаји. „Да ли је икада у историји Америке култура била мање поштована него данас“, наводи питање Лиона Визетира у Њу рипаблику, немачки публициста Кристоф Кезе и цитира одговор: „‘Не. Већ деценијама посматрамо и констаујемо стални и узнемиравајући пад хуманистичких вредности и хуманистичких метода. Наше друштво је опијено технологијом и вредностима корисног, брзог, ефикасног и лагодног.’ Нико више не пита да ли је нешто погрешно или исправно, добро или зло, већ само да ли функционише. Свест је прерасла у инструменталну свест. Не ради се више о свести у филозофском смислу која се окреће великим питањима и бићу природе и људи“ (Кезе, 2016: 269).

Последице тог стања су потреба да роботи постану равноправни становници Земље, можда и да добију право гласа и уђу у сферу потпуне родне равноправности. Одустаје се од архетипске суштине да се „човек (подиже) Богу, већ са намером да Бога одстранимо. ‘Google  то и поред свега сматра веома  узбудљивим’“ (Кезе, 2016: 270).

Људско знање се у свету Гугла своди на информацију која лети од мозга до мозга, разара „људску пажњу која нам је до сада била позната“ и „наш дух чине ширим и поршнијим“. А то је велика опасност. „Визетир то илуструје на свој начин: ‘Једног великог јеврејског мудраца средњег века су питали: Ако Бог жели да дођемо до знања, зашто нам то знање једноставно не саопшти? Његов одговор је био: Ако нам саопшти оно што желимо, нећемо ништа знати. Знање може да буде стечено само с временом и уз помоћ одређених метода.’

Управо то онемогућавају мале машине које носимо са собом. Оне нам пружају информације које ми сматрамо знањем. Визетиров савет: ‘Користите нове технологије за старе потребе. Не дозволите да вас бројеви заслепе јер из њих неће произаћи никава мудрост’“ (Кезе, 2016: 270).

ШКОЛА, у крајњој линији, следи потребе младих чланова друштва за људски смисленим чињењем. „Морамо знати да сваки човек има потребу за ‘филозофирањем’, за тумачењем своје истине, своје муке, своје религиозности, своје љубави, свог неуспеха, а нарочито својих успеха“, писао је психијатар др Светомир Бојанин, човек великог увида у дечје потребе. „Тиме човек, заправо, покушава да задовољи потребу за осмишљавањем властитог живота, јер сам живот захтева разлог и стално поставља питање смисла.

Поставља га пред сваког од нас појединачно, пред институције које стварамо, поставља га пред историју, науку, пред активности нашег свакодневног живота, па чак и најбаналнијих послова које обављамо око тоалета и у домаћинству. То филозофско истраживање и осмишљавање живота почиње баш у адолесценцији и зато се младима у том погледу мора помоћи“ (Бојанин, 1991).

А питање смисла је кључно питање егзистенције западне цивилизације. Албер Ками ће у есеју „Нада и апсурд у дјелу Франца Кафке“, под теретом хипер апсурдности којом је био окружен, тражити зрнце наде. „Позната је прича о лудаку који је ловио рибу у кади; љекар који је имао своје идеје о психијатарском лијечењу упитао га је: ‘Је ли загризла?’, а овај је оштро одговорио: ‘Ма, не, лудаче један, јер ово је када.’ Ова прича је бизарна. Али у њој се може схватити на примјетан начин како је апсурдни учинак везан за претјерану логику.

Кафкин свијет је, уистину, неисказив свијет у коме човјек себи допушта мукотрпни луксуз да лови рибу у кади, иако зна да из ње неће ништа извући“ (Ками, 1989).

Ками, ипак, верује у прометејски чин и одлучно држи да „ријеч нада није... смијешна“.

Напротив, она је моћ. Прикривена, али моћ - моћ која опстаје у пепелу иза кулиса и површности индустрије. „Чудно је, у сваком случају, да дјела сличног надахнућа, као што су Кафкина, Кјеркегорова или Шестовљева, тј. да укратко речемо, дјела егзистенцијалних романсијера и филозофа, која су потпуно окренута апсурду и његовим посљедицама, завршавају на крају у том великом крику наде.

Она грле бога који их сатире. Нада се уводи понизношћу. Јер их апсурд ове егзистенције још више увјерава у постојање натприродног. Ако пут овог живота завршава код бога, онда дакле постоји излаз. А устрајност и упорност с којом Кјеркегор, Шестов и Кафкини јунаци понављају своје путеве необичан су јамац заносне снаге ове извјесности“ (Ками, 1989).

„Повратак светог“ у трагичном напору тражења смисла појављује се као известан. И као отварање перспективе.

НА ПОЧЕТКУ миленијума основа „савременог историософског спора (је): своди ли се прелаз на нову, постиндустријску епоху, на нови круг научно - техничке револуције или је он у новим морално - религиозним решењима која се не тичу толико вањског, предметног света, колико нашег унутрашњег, вредносног. А други разлог се тиче тога ко треба да изврши тај тражени прекорет: миљеници или несретници 20. века, победници или побеђени“ (Панарин, 2016).

Ступањем на светску сцену триангла Русија- Кина-Индија, великих народа, моћних држава и самосвојних култура „треба признати“, сматра значајни руски социолог Александар Панарин, „да свест савремених интелектуалних елита, које се хране ‘великим учењима’ Запада од комунизма до либерализма, у принципу није адекватна карактеру глобалног изазова“. А „ми прилазимо тачци одлучујућег цивилизационог преокрета човечанства“ (Панарин, 2016.).

Е, сад се ту отварају два питања. Прво: где ће се дести преокрет? „Највероватније, не на Западу“, сматра Панарин, „зато што је у тих који су научили да добро играју по пређашњим правилима најмање основа да мењају правила“. Друго питање је: ко ће извршити преокрет „и који тип духовне мотивације ће лећи у његову основу? Данас се практично у свим земљама света оцртала многозначна културна поларизација: на интелектулану авангарду, која проповеда продужење прометејске епопеје у све ‘раскованијим’ формама, и конзервативну ‘моралну већину’, која се тврдоглаво ‘качи’ за традицију“ (Панарин, 2016).

ЛОГИКА ПРОФИТА

ШКОЛА која мисли о будућности генерација морала би да има на уму „нове технологије за старе потребе“. Тачно је да Гугл овај антихумани роботистички пут сматра „узбудљивим“, то је његова улога у друштву које прати логику профита и настоји да потрошача свим средствима држи под хипнотичком контролом, али школа није настала с тим циљем.

  КРАЈ   

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ИСТИНА СЕ НЕ УБРАЈА У ПОЛИТИЧКЕ ВРЛИНЕ: Лажи се разуму обичног човека често чине много очевиднијим и привлачнијим него стварност

16. 07. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

МАС-МЕДИЈИ ДОПРИНОСЕ ИЗОПАЧЕЊУ ВРЕДНОСТИ: Светски економски форум из Давосе огласи Новом свету: "Нећете имати ништа и бићете срећни"

15. 07. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације