ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДРЖАО СВЕТ У СТАЛНОЈ НЕИЗВЕСНОСТИ: Џејмс Бонд је пред Хенријем Кисинџером постајао измишљотина лишена сваке виспрености

КАКО изгледа изузетан човек у Америци?

ПРОТИВРЕЧЈА Хенри Кисинџер је сређивао односе између великих сила , Фото Профимедија

Не, то нису власници Федералних резерви, надмени генерали, холивудски глумци, црни кошаркаши, писци између уметничких обавеза и комерцијалних аксиома... То су обични-необични Американци? Део спектакла у ком је потопљено америчко друштво? Тривијалност је срж тог света. Али, изузетност је у другој сфери.

„Овај одвећ гласовит човјек, одвећ значајан, одвећ сретан, којег су називали Супермен, Суперстар, Суперкраут и који је заснивао противрјечне савезе, постизавао немогуће споразуме, држао је свијет у неизвјесности као да су сви људи његови студенти на Харварду. Ова чудна и необјашњива личност, у суштини апсурдна, која се састајала са Мао Це Тунгом кад год је хтјела, улазила у Кремљ кад год је хтјела, будила предсједника Сједињених Америчких Држава и улазила у његову собу кад је сматрала сходним. Овај педесетогодишњак с наочалама, пред ким је Џејмс Бонд бивао измишљотина лишена виспрености. Он није пуцао, није се шакао, није искакао из јурећих аутомобила као Џејмс Бонд, али је потицао ратове, прекидао је ратове, уображавао је да ће измијенити нашу судбину, а можда ју је и мијењао. Најпослије, тко је био тај Хенри Кисинџер?“

Оријана Фалачи, чувена италијанска новинарка, интервјуисла га је 1972. године.

„Дакле, био је тајанствен и као човјек, као што је био тајанствен његов велики успјех... И то се заиста збило у Бијелој кући, у четвртак 2. новмбра 1972, кад ми је пришао сав задихан, без осмијеха и рекао: ‘Goog morning, miss Fallaci’. Затим ме је, и даље без осмијеха, увео у свој отмјени радни кабинет, пун књига, телефона, папира, апстрактних слика, Никсонових фотографија. И ту ме заборавио, почевши читати, окренут леђима, дуги машином писани спис. Било је помало неугодно стајати усред собе док он чита спис окренут леђима. А с његове стране било је и неукусно и неуљудно. Али то ми је онемогућило да га испитивачки проматрам прије неголи он почне мене. И открила сам не само да није привлачан; него да није уопће природан, ни самопоуздан. Прије него се суочи с особом њему је потребно вријеме и штит његова ауторитета. Честа појава плашљиваца који желе скрити да су плашљиви па у том напору успију изгледати неуљудни. Или доиста бити.

КАД ЈЕ прочитао спис веома пажљиво, судећи по утрошеном времену, најзад ми се окренуо и позвао ме да сједнем на неку врсту софе. Затим је сјео у покрајни наслоњач нешто виши од софе, и са тог стратегијски повлашћеног положаја почео ме преслушавати тоном професора који испитује ученика у којег нема много повјерења. Био је сличан мом професору математике и физике у гимназији Галилеи у Фиренци, особи коју сам презирала јер се забављао страшећи ме ироничним погледом испод наочала. И глас му је као у тог професора био грлени баритон, и начин сједења у наслоњачу држећи десном руком наслон, геста пребацивања ногу док се капут пркосно затезао на трбуху тако да су могла прснути пуцета. Ако ме желио ставити у неугодан положај, то му је потпуно успјело. Тако је оживјело неугодно сјећање на моје школске дане да сам при сваком питању помислила: ‘О, боже, хоћу ли знати одговорити. Иначе, он ће ме срушити.’ Прво се питање односило на генерала Ђапа (Во Нгујен Ђап, називан ‘’Црвени Наполеон’, официр Вијетнамске народне армије и политичар, који се сматра једним од највећих војних стратега 20. века): ‘Као што сам вам већ рекао, ја не дајем никад особне интервјуе. Међутим, вољан сам да га вама дам зато што сам читао ваш интервју са Ђапом. Very Interesting. Врло занимљив. Какав је тип тај Ђап?’ Запитао ме то изразом човјека који има мало времена на располагању па ми је тако наметнуо да све сажмем у једну ефектну реплику, те одговорих: ‘Француски сноб, чини се. Угодан и дрзак уједно, у суштини досадан као кишни дан. Разговор с њим био је више предавање него интервју. И није ме одушевио. Али оно што ми је рекао показало се точним’.

УМАЊИТИ у очима једног Американца Ђапову личност готово је изазов, сви су у њега помало заљубљени као што су прије тридесет година били у Ромела. Израз ‘француски сноб’ смео га је. Можда га није схватио. Откриће да је ‘досадан као кишни дан’ узнемирило га је: знао је да и он посједује ознаке досадног човјека и два пута је поглед његових плавих очију непријатељски сијевнуо. Појединост која га је највише погодила било је моје увјерење да су Ђапова предвиђања била точна. Одмах ме прекинуо: ‘Како точно?’ ‘Јер Ђап је рекао 1969. оно што ће се догодити 1972.’, одговорила сам. ‘На примјер?’ ‘На примјер да ће се Американци мало по мало повући из Вијетнама, и најзад да ће напустити рат који их је стајао толико новаца и који би их био убрзо довео до руба инфлације.’ Плави поглед је поново сијевнуо. ‘А што је по вашем мишљењу било најважније у Ђаповим ријечима?’ ‘То што се углавном одрекао офанзиве Тет, приписујуће је једино Вјетконгу.’ Овог пута је мој одговор остао без коментара. Питао је само: ‘Сматрате ли да је иницијатива потекла од Вјетконга?’ ‘Можда, докторе Кисинџер. И дјеца знају да Ђап воли офанзиве с тенковима, попут Ромела. Доиста. Ускршњу офанзиву је подузео као Ромел и...’ ‘Али је битку изгубио!’, просвједовао је. ‘Збиља изгубио?’, одвратила сам. ‘Зашто мислите да је није изгубио?’ ‘Зато што сте ви, докторе Кисинџеру, прихватили споразум који се Тоу не допада’(Ле Дук Тоу, севреновијетнамски министар, који је 1973. одбио да прими Нобелову награду за мир, коју је делио с Хенријем Кисинџером, зато што је Кисинџер пред крај рата прекршио примирје и наредио тепих-бомбардовање Ханоја). И покушавајући да му истргнем коју вијест додала сам немарно: ‘Тоу се неће повући.’ Пао је у малу замку, рекавши: ‘Повући ће се. Мора.’ Онда се усредоточио на Тоуа, свој угрожени терен. Питао ме што мислим о Тоу. Рекох му да ми се никада није свиђао. ‘А зашто вам се није никада свиђао?’

‘Докторе Кисинџер, ви то знате боље од мене. Ви сте се три дана натезали с Тоуом, чак четири.’ То му је измамило потврдни уздах и неку чудну нејасану гримасу. Кисинџер знаде савршено контролирати своје лице, својим уснама и очима не допушта одавање мисли или осјећаја. Али у том првом сусрету, тко зна зашто, није се баш контролирао. Сваки пут кад бих нешто рекла против Тоуа, сложио се или осмијехнуо ортачки.

...Кисинџер има живце и мозак једног шахисте.

Наравно да можеш наћи трдње које узимају у обзир остале видове његове личности. На примјер, чињеницу да је несумњиво Јеврејин и непоправљиво Нијемац. Или чињеницу да је, као Јевјерин и као Нијемац пресађен у земљу у којој се још с подозрењем гледа на Јевреје и на Нијемце, он носи у себи низ чворова, протурјечја, пизме и можда скривена човјекољубља. Такав сој људи, понекад, га посједује; с одређеним напором можеш у Кисинџеру открити личност која се заљубљује у Марлен Дитрих у филму Плави анђео. И упропаштава се због ње. За мене је он типичан јунак једног друштва у којем је све могуће; чак и то да повучени професор са Харварда, навикнут да пише нечитке повијесне књиге и студије о контроли атомске енергије, постане нека врста звијезде која влада скупа с предсједником, нека врста плејбоја који сређује односе између великих сила и окончава ратове, загонетка коју желимо докучити не примјећујући да вјеројатно нема ништа, или готово ништа да се докучи. Као увијек кад се срећа одјене сивилом“ (Оријана Фалачи).

ЗАГОВОРНИК РЕАЛПОЛИТИКЕ

ХЕНРИ Кисинџер (1923 – 2023) амерички политичар и дипломата јеврејског порекла, рођен је као Хајнц  Алфред Кисингер у Фурту у Немачкој; четрнаесторо његових рођака је умрло у концентрационим логорима; он је са оцем, мајком и братом 1938, као петнаестогодишњак побегао прво у Лондон, а онда у Њујорк; није тада знао ни речи енглеског. Као државни секретар, од 1969. до 1977, играо је важну улогу у америчкој политици. Добитник је Нобелове награде за мир. Био је заговорник реалне политике у међународним односима .

Битно је допринео попуштању затегнутости у односима САД са Совјетским Савезом и Кином током 1970-их, и смиривању израелско-арапских тензија.

 СУТРА: КОКА КРЕАТОР ИДЕОЛОГИЈЕ ПОТРОШАЧКОГ ДРУШТВА  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ВРЕМЕ САМОПОНИШТАВАЊА ЧИТАВЕ ЕВРОПСКЕ КУЛТУРЕ: Украјинска криза 2022. је нову Европу оголила она више није пратила логику својих интереса

06. 07. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ОРГАНИЗОВАНИМ ХАОСОМ УПРАВЉА НЕВИДЉИВА ВЛАДА: Џек Лондон је у антиутопији Гвоздена пета показао све апсурде америчке демократије

05. 07. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ДРЖАВА БЕЗ ПРАВЕДНОСТИ ОБИЧАН СКУП РАЗБОЈНИКА: Систем којим САД назива „глобализацијом“ је једноставно финансијски облик колонијализма

04. 07. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

КАПИТАЛИСТИЧКА РЕЛИГИЈА СЕ КУНЕ У СЛОБОДУ ТРЖИШТА: Језуитски мисионари су се спремали да Хабсбурге инсталирају као цареве Сједињених Држава

03. 07. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације