ТАЈНЕ СЛУЖБЕ ПРАТЕ СВАКИ КОРАК ПОРОДИЦЕ РАНКОВИЋ: Начелник СУП-а Савски венац пренео је информацију да усташе припремају атентат на Леку

У ПОЧЕТКУ нам је тешко падало то што су нас у стопу пратили људи браће Милана и Ивана Мишковића, челних људи цивлине и војне обавештајне службе, као да смо неки опасни преступници па нас малтене, требало држати на „нишану“.

ПОНОСНИ ДЕДА Александар Ранковић са унукама, Фото Архивв породице Ранковић

Међутим, касније смо огуглали, прихватили и ту реалност и могу да кажем да нам није претерано сметала. Али то не значи да пратиоци својим сталним присуством нису збуњивали остале. Дешавало се, на пример, када бисмо ишли у град, да нас понеко приликом сусрета или престизања упозори „да је пратња одмах ту, иза нас“, мислећи да их нисмо приметили.

На наше добро расположење посебно је утицало Мићино „ескивирање“ колима по београдским улицама. Наиме, чим бисмо колима изашли из дворишта и прешли стотинак метара, што је праћено и јављано из суседних, специјално за то опремљених зграда, нашим би се колима придружила једна или двоја кола... и ево, већ смо заједно – ми први, они за нама!

А у граду, Мића је у то време био нарочито спретан у томе, одједном бисмо скренули у неку улицу, па из ње у другу и даље. Док се они снађу, ми смо већ „слободни“, али сада ми тражимо њих, а они нас. Мића би им понекад у пролазу светлосним сигналима давао  знак – ето, ту смо! А лети, на пример, када са унукама идемо на море, понекад се и држе растојања, али када дођемо до Тјентишта и свратимо са децом у ресторан да деца попију сок, улећемо, тако рећи, заједно у исте просторије.

Такође, док смо били код мог брата у Словенији на Долењској, тада су нас држали на оку Словенци, а кроз Хрватску су нас пратили њихови људи. Уколико се негде упаркирамо, недалеко од нас паркира се и наша пратња.

Док смо код мог брата на Долењској, они се паркирају недалеко од куће, код једног старог замка. Њихова се кола не виде из нашег дворишта, али никуд не можемо да кренемо а да не прођемо баш поред њих.

Сећам се како смо се једном враћали за Београд, а за нама и момци из Новог Места. Идемо путем Ново Место - Брежице-Загреб - Београд, а Словенци су на одређеном растојању, и стално нас држе на оку. Прелазимо мост преко Крке, кад Слоба, који вози, рече: „Сад ћемо да их преваримо“, и даде гас већ у првој кривини иза моста. За тили час прођосмо мотеле и неке објекте уз ауто-пут и већ смо код излаза са ауто-пута према Чатешким Топлицама.

Стадосмо и чекамо. Ушли смо у подвожњак пре него што су кола која нас прате изашла из кривине и брзо, изнад нас, продужила према Загребу. Сачекамо још мало да одмакну, па кренемо у краћи обилазак Чатешких Топлица, омиљеног боравишта Ивана Крајачића Стеве.

Шалимо се као да решавамо укрштене речи: шта би било да нас сад угледа Крајачић, чувени и свемоћни Стева? Кога ли би  више изненадио тај сусрет – њега или нас? Па зар је Ранковић, такорећи, у његовој резиденцији? Ако постоји у таквом човеку и трунка савести, она би Стеву морала добро продрмати! Јер, он је био spiritus agens и spiritus movens свемоћног газде.

ВРАЋАМО се затим на ауто-пут и продужавамо према Загребу, питајући се: како су Словенци могли да нас „предају“ хрватским момцима, што је била њихова обавеза, када нас није било на лицу места? Нешто касније угледасмо новомешка кола која нам, тражећи нас, из правца Загреба иду у сусрет. Слоба им се јави светлима и продужавамо, свако на своју страну.

Искрено говорећи, на тим сам се нашим путовањима највише плашила камиона јер нисам веровала да су само екстремни емигранти опасни по Марков живот (као што су нас упозоравали званични представници из Службе државне безбедности). Уз Марка смо, наравно, у опасности били и сви ми, укључујући и наше унучице, које смо веома често водили са собом, било на море, било код мог брата у Словенију или другде.

Пошто сам после Брионског пленума најчешће ја била Марков возач, инсистирала сам на томе да кола буду сигурна, пре свега јака, тешка и стабилна, како нас не би свака крнтија могла одгурнути с пута. Иако и даље подозрива према камионџијама, које би, евентуално, неко могао послати да нас као случајно збрише с пута, ипак сам се у добрим колима осећала веома сигурно. Због свега сам водила рачуна о томе да никоме; а посебно телефоном, не говорим када крећемо на пут и у ком правцу.

Имајући све ово у виду, договоримо се тако једном са Мићом и нашом снахом Меримом о одласку на море. Утврђеног дана, рано ујутру, Мерима пробуди децу на време, спреми их и у четири су већ код нас. Деца су још поспана. Пребацимо их у наша кола и кренемо из дворишта: у првим колима Марко, деца и ја, а за нама Мића и Мерима својим колима полазе да нас мало испрате и да се врате. Међутим, после стотинак метара већ су ту момци који нас вечито прате и убацују се у нашу малу колону, између Мићиних и наших кола. И они су буновни и тек пробуђени, па се такорећи још облаче у колима, везују неке каишеве и сл. Деца машу Мићи и Мерими јер се они враћају а ми продужавамо својим путем.

НЕДУГО пошто нас је начелник СУП-а општине Савски венац, Радивоје Лазић, посетио 23. априла 1970. године, и пренео информацију да усташе припремају атентат на Леку, отишли смо на море. Убрзо нам је и тамо начелник  Службе државне безбедности Дубровника најавио кратку службену посету. Били су у питању исти проблеми о којима је било речи и приликом посете начелника СУП-а у Београду. Пошто су Ранковић и начелник из Дубровника кратко поразговарали, сматрала сам да је званична информација већ пренета па им се придружих. Начелник је, вероватно, мислио да би и мене кад сам већ ту, требало о свему обавестити па поче да ми објашњава све оно што је већ рекао Марку: да је екстремна усташка емиграција расписала награду за успешан атентат на Александра Ранковића, а уз то се обавезала и да ће у случају да атентатор погине доживотно издржавати његову породицу и децу. Било ми је јасно да је осим награде ово друго значајан подстрек да се неко одлучи и прихвати понуђену прилику.

Начелник, кога су упутили виши државни органи, објашњава уз то и како је Дубровник веома погодан за такве акције, додајући да би им било веома непријатно да се то догоди баш ту, код њих. На ово сам реаговала рекавши му да смо сада овде и да не можемо да се затворимо – треба да идемо на купање и сунчање, у трговину и на пијацу, негде на кафу, у шетњу итд. Према томе, питам га – шта мисле да предузму? Представник СУП-а ми одговара како је Ранковићу већ рекао да у погледу наше заштите не могу да предузму ништа јер за то немају средстава. Нагласио је да они, тј. СУП, могу да нам дају једино број телефона, да их обавестимо уколико се нешто деси! Марко га упита како мисле да им се јави, ако се то што је предвиђено и деси? Па додаје: „Добро, дајте ми тај ваш број телефона, обесићу га око врата и носићу га као амајлију!“ Видим: Марко се шали, али мени и није баш до шале, иако сам убеђена да су та саопштења – скоро иста као она којих се Лека сећа из Београда – бар делимично, само застрашивање. Желе да нас уплаше како се не бисмо мешали са светом.

Поново се укључујем у разговор и кажем да, као обичан грађанин, имам право на неку заштиту ако ми, поготово јавно, прети опасност по живот. Напоменем, такође, да сматрам да се и од моје зараде – део средства одваја и за неку службу чији је задатак безбедност грађана. Према томе, ако СУП или Служба државне безбедности не могу ништа да предузму, тражим оружје и дозволу за ношење оружја! 

НЕПРИЈАТЕЉ БРОЈ ЈЕДАН

НИЈЕ лако ако вас прогласе државним непријатељем „број један“, а и ви знате, и они знају, да није тако! Све су то биле страшне политичке игре, а притисак на све нас био је ужасан. И требало је то издржати и остати нормалан. Било је тешко, али када смо били заједно, осећали смо се јачим од њих! Или смо можда само себе тако храбрили? Можда. Чинило нам се да једно другом дајемо снагу, па и неки оптимизам, ако се о њему може и говорити у време које је за нас било оптерећено свим злом овога света!

 СУТРА: ПЕРИПЕТИЈЕ СА САКРИВАЊЕМ ПИШТОЉА У ЖЕНСКОЈ ТАШНИ  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ОПТУЖБЕ ЗАСНОВАНЕ НА ПРЉАВИМ ИНТРИГАМА: У акцији одузимања оружја на Космету пронађено 12.000 пушака, 1.000 митраљеза, чак и један топ

23. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИ ЕМБАРГО НА ИСТИНУ О ПРИСЛУШКИВАЊУ: Генералу Радету Хамовићу приписан је грех што му се син дружи са Слободаном Ранковићем

21. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ОД "БРИОНСКИХ НАДА" ТИТУ ОСТАЛА САМО ШАКА ЈАДА: Војин Лукић је, на очевидно монтираном процесу, осуђен на осамнаест месеци строгог затвора

20. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ НИЈЕ ВОЛЕО ПРИЧЕ О НАСЛЕДНИКУ: Између Тита и Стеве Крајачића постојала је чврста веза која је датирала још из времена Коминтерне

19. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације