МИША БРОЗ НИКАД НИЈЕ ПРЕНЕО ТИТОВ ПОЗДРАВ: Од Брионског пленума до данас нико није изнео било какав ваљани аргумент о прислушкивању

ЈОШ једна прича, лансирана из Брозовог кабинета, такође је неистинита, а односи се на његово наводно настојање да Ранковића пошаље на лечење у Швајцарску.

НА ОКУПУ Слободан, Лека, Мића и Славка на једном излету, Фото Архивв породице Ранковић

Наиме, Ранковић је имао повремене проблеме са срцем, и то после срчаног инфаркта који је доживео у ноћи пред седницу Брионског пленума. Броз, наравно, никада ништа није предузимао по том питању, нити је о Ранковићу мислио на такав начин. Бесмислена је и неозбиљна и прича о томе како је Александар Ранковић преко Брозовог сина Мише слао поздраве Јосипу Брозу и како је Броз преко Мише поздрављао Ранковића. Ова је прича стварно лишена здравог разума! ( Уосталом Миша после Брионског пленума никад није крочио у кучу Ранковићевих).

Познато је, наиме, како је Броз, самозадовољан и пун себе, у разговору са Фадиљом Хоџом и осталим шиптарским политичарима са Космета истицао да је Ранковић „политички мртвац“. Заиста је далеко од памети помисао да је Тито слао Ранковићу поздраве преко свог сина Мише Броза.

Но, приче су приче, а стварност је сасвим нешто друго. Годинама је трајао бескруполозан и немилосрдан притисак на Ранковића, нечувен по снази и дужини трајања. Обично су „они горе“, „онима доле“ објашњавали „ко је ко“ у политици. Али, иако су они „горе“ били „одушевљени“ Брионским пленумом, они „доле“ нису увек делили њихово мишљење.

Многа су и веома значајна питања покретана на скуповима који су одржавани у оквиру кампање која је уследила после Брионског пленума, а постављали су их управо „они доле“, они који нису завршили „високе“ политичке школе у Коминтерни, нити су се политички „образовали“ у Кумровцу. Дипломци кумровачке школе нарочито су се истицали у спровођењу нове, постбрионске политике – разбијању државе Југославије, Србије посебно.

У КЊИЗИ Војина Лукића „Брионски пленум – обрачун са Александром Ранковићем“ налази се и краћи извештај о резоновању чланова Партије (па и оних који то нису били) на скуповима или поводом скупова који су се одржавали током кампање против Александра Ранковића и осталих осуђених на IV пленуму. Из тог извештаја, сасвим је очигледно да се они који су постављали тако јасна и логична питања нису солидарисали са Мијалком Тодоровићем, који је на седници изјавио: „...Посебно бих, осећам то и личном обавезом, истакао револуционарну зрелост и, дозволите ми да кажем, државничку одговорност и мудрост другова Шиптара на Косову и Метохији...“

Заиста, за жаљење је да су у Мијалку Тодоровићу тада затајиле баш револуционарна зрелост, државничка одговорност и мудрост, што се показало убрзо после Брионског пленума.

Већина учесника ових скупова знала је да објективној оцени брионских одлука не доприности ни изјава Макса Баће: „... како Брионске одлуке спадају у најзначајније одлуке нашег развитка од 1945. године...“ Какав ли је развој Југославије тада Макс Баће имао у виду?

Ове и сличне изјаве руководилаца нису свакако биле резултат њихове необавештености и несхватања, прикривене, суштине брионских одлука. Таквима је Јосип Броз додељивао висока звања у политичкој и државној хијерархији, амбасадорска или, пак, нека друга, веома профитабилна места. Но, неопходно је поново подвући да се овако оштра кампања водила углавном у Републици Србији, док су се друге републике држале по страни иако је била реч о савезним институцијама!

ШТО СЕ тиче извештаја Савезног јавног тужилаштва могу да кажем само: никада, ама баш никада, нико и никаква комисија није у кући у којој смо становали пронашла било шта, било какав апарат, „линију“ или било какав елеменат који би се могао користити за прислушкивање, јер тога уопште није ни било!“

Све консеквенце – сва понижења, омаловажавања, увреде и малтретирања – које су се после тих монструозних извештаја о прислушкивању сручиле на породицу Александра Ранковића срамотне су, аморалне и дубоко нечовечне. Стога никаква сенка тих прљавих клевета и лажи не сме да падне на синове Александра Ранковића, који су честити, универзитетски образовани грађани ове земље.

Ипак, не могу а да опет не поновим оно што Иван Крајачић – Стево, бивши секретар за унутрашње послове СР Хрватске, наводи у интервјуу који је објавио загребачки „Недељни Вјесник“ а пренеле „Вечерње новости“, 29. октобра 1984. године. У том интервјуу каже да је „илегално“, и то „ноћу“, у Београд авионом послао двојицу стручњака, радника РСУП-а Хрватске „да уклоне“ апарате за прислушкивање председника Републике. Ако је тако, зашто онда „илегално“ и зашто „ноћу“?

Поставља се и питање како је уопште јавно тужилаштво дошло до закључка да је „било могуће у Ранковићевом стану прислушкивати специјалне телефоне...“ И даље, када су, и где пронађене или пак монтиране толике телефонске линије?

Прошло је више од тридесет година од Брионског пленума а нико ни до данас у прилог оптужбе није изнео било какав ваљани аргумент или проверен податак. На пример, када се, где, и на основу којих чињеница и материјалних доказа дошло до закључка да је било прислушкивања? Штавише. Александар Ранковић никада није ни био испитиван нити саслушаван. Никада – ни Комисија, нити било ко ван Комисије – није с њим разговарао, иако је он то желео и тражио. Нити је имао могућности да каже било шта у своју одбрану или што би помогло да се утврди материјална истина.

Заиста нечувено! Ранковић је на Брионском пленуму био тешко оптужен, а затим аболицијом помилован од истих оних оптужби од којих никада није имао могућности да се брани! Није ли то тешко изигравање свих закона и правног система, а о поштењу и о моралу у Партији да и не говорим?

АБОЛИЦИЈА је била знак „хуманости“, међутим, није јој то заиста био циљ – она је била нужна јер се није смело изаћи на суд, пошто ништа није могло да се докаже; није било никаквих аргумената нити материјалних доказа. Постоји јавност, страна штампа, пукла би брука... А, са разним се причама ипак не може на суд! Оптужбе се нашироко износе, објављују, води се опасна кампања, али се на суд не може ићи!

У часопису „Младина“ је објављен први интервју са Војином Лукићем „Брионски пленум“.

То је први јавни иступ једног учесника и страдалника по злу чувеног Брионског пленума, који ће да осветли нека питања која су третирана на поменутом скупу.

Једно од постављених питања било је: Зашто су се по Вашем мишљењу одлучили за аболицију а не за судски процес?

Један од таквих доказа „хуманости“ јесте и то што Ранковићу нису дали материјале припремљене за IV пленум, иако су их већ сви прочитали дан уочи седнице, а на његов су захтев одговарали да материјали још нису готови. Дали су му их тек нешто пред поноћ!

Читајући материјале, сагледао је гомилу оптужби које му никад раније нико није поменуо.

Све је припремано у строгој тајности, а пошто је он био потпуно изолован и пошто с њим нико није разговарао, није ни слутио за шта га све терете. Тешко погођен тим нељудским поступцима, добио је инфаркт. Био је ту и лекар, али и он никоме није саопштио да је Лека имао инфаркт, ни њему ни породици. То је откривено тек каснијим прегледом.

Александар Ранковић је, ипак, упркос тешком здравственом стању, ујутро отишао на седницу да своју револуционарну част брани од монструозних и прљавих оптужби. 

БРОЗОВЕ ИГРЕ

ДОШЛО је време да се на светло дана изнесе истина о свим играма које су Броз и његово окружење у једном времену заиграли! Када тврдим да у нашем стану, у којем смо живели и васпитавали нашу децу, није било никаквих справа за прислушкивање, мислим само на период до 30. јуна 1966. године, јер је, по нашем одласку на одмор, кућа била празна и отворена, а у њој је остао само један официр Титове гарде, некадашњи пратилац Александра Ранковића. Могу само да се надам да у нашем одсуству нико ништа није „мутио“ по нашем стану без нашег знања. Но, чињеница је да су у то време разни „стручњаци“ „тражили“ непостојеће апарате за прислушкивање, и да током јула и августа те 1966. године у стану Александра Ранковића није био нико од породице.

 СУТРА: ОПТУЖБЕ ЗАСНОВАНЕ НА ПРЉАВИМ ИНТРИГАМА   

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИ ЕМБАРГО НА ИСТИНУ О ПРИСЛУШКИВАЊУ: Генералу Радету Хамовићу приписан је грех што му се син дружи са Слободаном Ранковићем

21. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ОД "БРИОНСКИХ НАДА" ТИТУ ОСТАЛА САМО ШАКА ЈАДА: Војин Лукић је, на очевидно монтираном процесу, осуђен на осамнаест месеци строгог затвора

20. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ НИЈЕ ВОЛЕО ПРИЧЕ О НАСЛЕДНИКУ: Између Тита и Стеве Крајачића постојала је чврста веза која је датирала још из времена Коминтерне

19. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ НИЈЕ СМЕО ДА РАНКОВИЋА ИЗВЕДЕ ПРЕД СУД: Стамболић, Кардељ, Бакарић, Крајачић су припремали брионску драму

18. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације