ОД "БРИОНСКИХ НАДА" ТИТУ ОСТАЛА САМО ШАКА ЈАДА: Војин Лукић је, на очевидно монтираном процесу, осуђен на осамнаест месеци строгог затвора

ЈОШ једна прича је, у неку руку, пала на плећа Александра Ранковића, али и на терет њеног аутора Слободана Шакоте, а односи се на посету делегације Службе државне безбедности 1964. Министарству унутрашњих послова СССР.

СТРАДАЛНИЦИ Александар Ранковић и Војин Лукић, Фото Архивв породице Ранковић

Две године пре приче о „здравици“ тј. 1964. године била је у званичној посети Совјетском Савезу делегација СУП Југославије коју је предводио Светислав Стефановић – Ђећа. И том приликом је Цвијетин Мијатовић послао информацију у Београд како је Слободан Шакота, члан југословенске делегације, пред Русима који су били у пратњи југословенске делегације, јавно износио своје оцене, ко би требало а ко не би требало на најодговорнијим дужностима да се нађе у перспективи – итд.

Aли на основу изјава чланова делегације утврђено је да није нико чуо нити потврдио оно о чему је Мијатовић саопштавао...

Међутим, када је 1966. године покренуто питање којим се бавио Четврти пленум, Шакота је убачен у повећу групу ни кривих ни дужних, што се врло брзо показало, иако није о томе никада ништа званично објављено. Срамота оних који су све то приредили заташкана је једним лажним и недостојним актом под називом „аболиција“ – тј. опроштај! А ко? И коме?

Опроштај?

Под изговором „прислушкивања“ радило се у ствари о рушењу Југославије која стварно и нестаде као да су је шакали раскомадали.

Одмах после IV пленума, већ 2. јула, Шакота је пред четворочланом комисијом морао да објашњава поменути догађај и да у писменој форми објасни све детаље и окарактерише понашање свих који су били присутни, а затим да тај извештај пошаље Централном комитету СК Југославије...

После брионске седнице формиране су многобројне комисије и оперативне политичке групе како би био анализиран, оцењен и координиран рад свих комисија које су пратиле дискусије о брионским одлукама на факултетима Београдског универзитета и у другим установама.

Међутим, одлуке Брионског пленума нису донеле очекиване резултате иако је оштра идеолошка борба била у пуном јеку. Упркос оптимистичким обећањима у погледу привредних и политичких токова, већ се на општем друштвеном плану осећало неко застајкивање, „клецање колена“. Јер, у обећану „светлу будућност“ не може се трчећим кораком, без сигурности и  опште подршке...

ПРОЂЕ тако тек десета или нека година више, кад се сретоше поново наши јунаци, Јосип Броз и Темпо, на истом „срећном“ месту, тј.  опет на Брионима. Али, среће више нема...

Истопила се! Остадоше само сузе а из њихових прича избија нека туга, жал за прошлошћу...

Разговор на Брионима иницирао је Тито, а вођен је под шатором. Темпо га интерпретира у својим мемоарима:

Питао сам Тита: „Шта је са Југославијом?“

„Нема више Југославије“ – одговори Тито...

„Шта је са Партијом?“

„Нема ни Партије.“ – одговорио је Тито...

Прође тек деценија, а од силних „брионских нада“ остаде тек шака јада!

Темпо је у том разговору рекао Титу да му је упутио писмо. На то му Тито одговара:

„Веруј ми, Темпо, нисам примио твоје писмо.“

И сузе му пођоше.

Завршио је Темпо разговор.“

ЖИВОТ и атмосфера после Брионског пленума наликовали су ми понекад на ледено доба. Одједном је све захладнело. Мало је топлих људских речи, па и оне које су се чуле приликом кратких поздрава изговорене су мање-више шапатом, уз задржавање даха, очигледно због увек присутног страха. Али и ови кратки, такорећи симболични поздрави цивилизованог света, повлачили су за собом одговорност, јер је њима кршен принцип „апсолутне изолације“ Александра Ранковића, не само у Партији већ и у друштву уопште, укључујући и приватне, па чак и родбинске везе и односе.

Права је срећа што овај наш народ има душу и разумевања, истанчан и дубок осећај за људску неправду, те изолација никада није у потпуности успела.

Догађало се, рецимо, да уђемо у неку кафану и да присутни устану или поздраве Леку аплаузом. Или да оркестар засвира „Марш на Дрину“. А понекад би се зачуло и оно „Живео Александар Ранковић!“

Дан-два потом по правилу би следио јавни иступ неке важне личности, дакако из тадашњег српског руководства, јер се само у Србији и водила перманентна кампања против „антипартијског елемента“, Александра Ранковића. А све са намером да се упозоре они који се не понашају по унапред утврђеним, строгим упутствима руководства.

Понекад је било довољно да у дејство, непревазиђено по својој јачини, ступе средства јавног информисања, а по налогу „Независне комисије“, како јој је „тепао“ Раша Лазаревић, члан комисије новинара. Ма, која независна комисија! У ствари, ова „самостална и независна“ комисија новинара била је под руководством генерала Мишковића и само је „самостално и независно“, без икаквих чињеница и доказа, понављала већ изнете неистините оптужбе против Ранковића.

И у унутрашњости Србије се догађало да у неким локалима већ после прве чаше, а најчешће и пре, у друштву под познатим или непознатим гостима понеко да одушка свом политичком расположењу, па узвикне „Живео Александар Ранковић!“. Власт би се врло брзо снашла и човек који не верује у оно у шта га уверавају био би одведен на разговор код судије за прекршаје. После би који месец, а понеко и више, провео у затвору.

Касније смо у неколико наврата сретали починиоце тих „прекршаја“ који су и одслужили казнени рок, и они су лично испричали Леки те своје доживљаје.

НЕОБИЧАН је случај, на пример, Предрага Бабића – Балије, храброг човека из ваљевског краја, који се због таквог „злодела“ нашао пред судијом за прекршаје који му је досудио затворску казну. Но, одмах ју је преиначио у новчану казну, па је тај изузетан човек ведра духа, уплативши казну, судију јавно, у судници, упитао може ли сада, пошто је подмирио обавезе, према суду, бар још једном да узвикне „Живео Александар Ранковић!“. Колико памтим, није му због тога изречена нова казнена мера.

Једном смо били у Коцељеви, код Војина и Мире Лукић, кад наиђе тај изузетан храбар и духом снажан човек, јер је чуо да је Ранковић код Лукића у гостима.

Седели смо у башти кад је он наишао и Лека, знајући ко је у питању, пође му у сусрет и поздрави га са „Живео Предраг Бабић – Балија!“.

Војин Лукић је, после Брионског пленума, повремено посећивао Леку и уз кафу би попричали о прошлим и текућим догађајима, мада ови последњи и нису били баш охрабрујући. Међутим, ни то није потрајало. Лукића су, на очевидно монтираном процесу и на основу лажних сведочења најмљених сведока, осудили на осамнаест месеци строгог затвора.

Живадин Симић, бивши дипломата, становао је у нашем комшилуку, па се повремено, код продавца новина, сретао са Леком. Приликом тих узгредних сусрета изменили би по коју реч и мало попричали јер су били стари пријатељи. Обојица су после Брионског пленума проглашени за грађане опасне по ову земљу. Наиме, Симић је радио у Секретаријату иностраних послова, где је, наводно, као „члан Ранковићеве фракционашке групе“, требало да преотме власт у тој установи, како је изјавио Бошко Видаковић пред Комисијом која је тим поводом формирана а чији је председник био Срђа Прица, тада подсекретар у Секретаријату за иностране послове.

Мома Марковић и Живадин Симић били су кумови, па је упозорење стигло на време и све је прошло без тежих последица по Симића који је, иначе, већ био под снажним притиском осуде као „пучиста у Ранковићевој групи“.

КЛЕЦАЊЕ КОЛЕНА

ПОСЛЕ брионске седнице формиране су многобројне комисије и оперативне политичке групе како би био анализиран, оцењен и координиран рад свих комисија које су пратиле дискусије о брионским одлукама на факултетима Београдског универзитета и у другим установама. Међутим, одлуке Брионског пленума нису донеле очекиване резултате иако је оштра идеолошка борба била у пуном јеку. Упркос оптимистичким обећањима у погледу привредних и политичких токова, већ се на општем друштвеном плану осећало неко застајкивање, „клецање колена“. Јер, у обећану „светлу будућност“ не може се трчећим кораком, без сигурности и  опште подршке...

 СУТРА: ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИ ЕМБАРГО НА ИСТИНУ О ПРИСЛУШКИВАЊУ  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ НИЈЕ ВОЛЕО ПРИЧЕ О НАСЛЕДНИКУ: Између Тита и Стеве Крајачића постојала је чврста веза која је датирала још из времена Коминтерне

19. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ НИЈЕ СМЕО ДА РАНКОВИЋА ИЗВЕДЕ ПРЕД СУД: Стамболић, Кардељ, Бакарић, Крајачић су припремали брионску драму

18. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ТИТО НИЈЕ СМЕО ДА ПОГЛЕДА У ОЧИ АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА: "Вјесник", преко новинара Џавида Хусића, отворио је аферу о викeндици у Дубровнику

17. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

КАКО ЈЕ НАСТАЛА ИДЕЈА О ВИКЕНДИЦИ У ДУБРОВНИКУ: Лека се тек одобровољио када је обишао викендицу и уверио се да је то скроман објект

16. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације