КАКО ЈЕ НАСТАЛА ИДЕЈА О ВИКЕНДИЦИ У ДУБРОВНИКУ: Лека се тек одобровољио када је обишао викендицу и уверио се да је то скроман објект

ВЕЋ је било прошло прилично времена од завршетка рата када ми је од Окружног суда из Новог Места стигао позив за оставинску расправу у вези са породичним наследством.

"ОБЈЕКАТ МУКА" Слободан Ранковић испред куће у Дубровнику, Фото Архивв породице Ранковић

Моји су родитељи поседовали имање на том подручју, и пошто је четворо из моје породице погинуло у току рата (отац, мајка, један брат и сестра), а у животу смо остали само други брат и ја, суд је рутински покренуо оставински поступак. По Лекином савету, послала сам брату пуномоћје и у суду оверену изјаву да се свега одричем у његову корист. Међутим, мој брат Френк, који је и пре рата живео и радио у Љубљани, оде у суд са мојим пуномоћјем, али изјави да би било најправедније да се заоставштина подели на два дела – пола мени, а пола њему. Судија који је познавао и нашег оца и све нас, био је оваквом одлуком задовољан...  Опет прође неколико година, кад од истог суда добих решење по коме једна половина имања мог оца припада мени, а друга мом брату, Френку. Била сам изненађена јер ме Френк није обавестио да је преиначио моју одлуку... Показах то решење Леки, а он ми на то одржа предавање о томе како се то моје „власништво“ никако не уклапа у његове принципе и његова схватања. Слушам га како ми говори да је он на таквој функцији да не може ништа да поседује, као и ја, његова жена не могу ништа да поседујем, да су то његови принципи, да то није у складу са оним за шта се борио...

Није ми било сасвим јасно какве везе имају његове функције и идеологија са оним што су моји прадедови и дедови стекли, што су моји родитељи, који су још за време Аустроугарске отишли у Америку, провели тамо више од десет година и вратили се 1920. године у Југославију, понешто још и допунили, а чему смо и ми, моја браћа, сестра и ја, допринели у нашој младости – бар када је реч о одржавању и очувању имања. Уосталом то моје наследство било мање од чувеног законом уврђеног максимума. Међутим, о Марку је владало мишљење као о праведном човеку кога треба послушати. И послушала сам га!

Неколико дана потом – крећем за Словенију. Из Љубљане, Френк и ја одлазимо до Новог Места и – право на суд. Ту поновим да се одричем свега што ми припада као законито наследство. Радило се о непокретној имовини: шумама, виноградима, њивама и ливадама, а кућу и све друге економске зграде, још 1942. године, италијански фашисти су запалили и порушили гранатама.

Тако се све и завршило како смо и предвидели – одрекла сам се свега у корист брата и мирно кренула кући. Неколико година касније, приликом једне посете брату у Словенији, разговарали смо о многим стварима, па и о нашој деци. Ја сам већ имала сина, Слободана, коме је тада било око тринаест година, а ту је и наш Мића, већ студент архитектуре.

Братовљев син Франци вршњак је Слобин. Испричавши ми како многи његови другови граде или постављају монтажне викенд-куће у Истри, а и њега наговарају да се одлучи за плац који би могао да добије у близини Умага... Одушевила сам се том идејом, али требало је још размислити...

ВРАТИМ се тада у Београд и у кући, као госта на ручку затекнем Ђуру Пуцара. Он је често долазио к нама, као и његова супруга Невенка, и остали чланови његове породице.

Причам о свом разговору с братом јер ме занима шта Ђура мисли о томе, а испод ока бацам поглед на Леку. Он само ћути, гледа у тањир и не проговара ни реч, као да га та тема уопште не интересује. Ћутим и ја и већ сам сигурна да ћу се веома тешко изборити за братовљеву идеју и наш заједнички пројекат. Међутим, Ђуро Пуцар каже да је то паметан предлог, али додаје: „Ма каква Истра, дођи ти у Дубровник. Имам тамо пријатеља који ће ти помоћи да нађеш и плац, и мајсторе који ће ти бити потребни.“  Пошто Пуцар не зна шта Лека о свему томе мисли, и даље разрађујемо „проблем“ викендице и њене локације.

Другачије би, наравно, текао разговор да је Ђуро Пуцар знао шта о томе мисли домаћин.

Пуцареви су обично бар део одмора проводили у Дубровнику или у његовој околини.

Понекад је и наша породица са њима проводила по неколико дана у Дубровнику.

Александар Ранковић и Ђуро Пуцар били су добри пријатељи, али, морам да додам, и то не из пакости, већ више од туге, само до 1966. године – до Брионског пленума.

Мени се, наравно, Пуцарева идеја допала знатно више од идеје мог брата, па и после његовог одласка настављам разговор о истој теми. Лека се, опет, уз оштре примедбе, противи мојој предузимљивости. Међутим, сада се више не дам, више нисам спремна да све прихватам. Лепо му кажем да нема право да се меша у оно што су ми родитељи оставили. Убеђујем га како нећу урадити ништа недостојно  ни због њега, ни због себе, а поготово не бих урадила нешто што би могло бацити ружну сенку на рад и живот мог оца који је, иако у позним годинама, био веома активан у народноослободилачком покрету.

Убеђујем Леку да у предлогу мог брата нема ничег ружног и неприхватљивог. Као што није било ни раније. Није му право и неће о томе више ништа ни да чује, неће више да се меша у то. Љут је! Мића, студент архитектуре, одушевљен је том идејом. Слободан такође.

У зиму 1963. године отишла сам у Дубровник, и уз помоћ Ђуре Пуцара и његовог пријатеља Недељка Дујаковића, заједно смо разгледали неколико слободних плацева, изабрали један, и наш је пројекат почео да се остварује. У 1964. години стигосмо до прве плоче, као што смо и планирали. Радови су добро напредовали и брат ми је већ послао дрвенарију за прозоре.

Међутим, Лека и даље о томе неће ни да чује, па нас троје пред њим више и не помињемо кућу у Дубровнику. Почех да размишљам и бринем се: куда то води? Одједном, то ми постаје велики проблем. Сагледавам ситуацију. Нити хоће Лека, нити ми хоћемо да летујемо одвојено. Па, чему онда све то?

Те, 1964. године прослављена је двадесетогодишњица преласка Врховног штаба, Националног комитета и свих осталих југословенских институција на ослобођени оток Вис.

Пођем на ту прославу, пошто сам и ја 1944. године била у групи која је пребачена на Вис, и поведем синове Мићу и Слободана.

После прославе, већи део учесника је са Виса пребачен бродом „Галеб“ до Дубровника, а одатле је Ђуро Пуцар одвео Тита и неколицину ловаца на Тјентиште. Остала сам са Мићом и Слободаном у Дубровнику, у друштву са књижевником Оскаром Давичом и његовим сином Кољом, архитектом.

Одлазимо и на наше „градилиште“, иако на њему нема још ничег посебног ни занимљивог.

Ипак, правимо планове како бисмо Леку, када се врати са Тјентишта и пре него што „Галеб“ крене из луке, како знамо и умемо, довели до објекта наших мука... Стојимо тако на обали и чекамо. Кад стигоше, опколисмо Леку и наговарамо га да пође са нама. Каже да није спреман, да немамо времена, и све тако. Међутим, појави се ту Дујаковић, иначе првоборац, добар и успешан босански привредник, па му рече: „Друже Марко, па пођите да видите шта се тамо ради! Није то ствар од које би требало правити неки проблем!“ И тако Лека крене са нама. Док му наш пријатељ показује грађевину, нас троје чекамо да видимо како ће Лека реаговати. Наравно, објекат је био скроман. Лека се одобровољио, па смо после нормално наставили са радом, и са њим више нисмо имали никаквих проблема. 

ЗБЛИЖАВАЊЕ ПОРОДИЦЕ

ПРИЛИКОМ једне посете брату Френку у Словенији он ми рече: "Слушај Славка, од целе смо наше породице остали само ти и ја. Ти живиш у Београду, а ја у Љубљани. Наша се деца, тако рећи, неће ни познавати. Шта мислиш о томе да продам нешто земље и да поставимо викенд-кућу у Истри, у околини Умага, па да барем заједно летујемо? То би стварно било лепо, поготово за децу која би то сигурно и волела." Одушевила сам се том идејом, али требало је још размислити.

 СУТРА: ТИТО НИЈЕ СМЕО ДА ПОГЛЕДА У ОЧИ АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ПРИЧА О ПРИСЛУШКИВАЊУ КОГА УОПШТЕ НИЈЕ БИЛО: Још пре Брионског пленума Круг око Леке Ранковића већ је сасвим затворен и чврсто забрављен

15. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ ОДАПИЊЕ СТРЕЛЕ ЗБОГ ПОВРАТКА ЦРЊАНСКОГ: Изненађење је било што се у незадовољству због повратка Црњанског укључио Коча Поповић

14. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

РАНКОВИЋ ПОСТАЈЕ ТИТОВ ВЕНЧАНИ КУМ: На венчању у дворцу код Илока Јованки је кум био Иван Гошњак, а Титу Александар Ранковић Лека

13. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

РАНКОВИЋ НАРЕЂУЈЕ - ПОЛОЖИ МАТУРУ, ПА ВЕНЧАЊЕ: Крцун после битке код Пријепоља, због губитка много бораца, стрепео да ће га стрељат

12. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације