ПРИЧА О ПРИСЛУШКИВАЊУ КОГА УОПШТЕ НИЈЕ БИЛО: Још пре Брионског пленума Круг око Леке Ранковића већ је сасвим затворен и чврсто забрављен

ЗА ВРЕМЕ Брионског пленума Мића, старији Лекин син, још је био на одслужењу војног рока у Карловцу.

ПОВЕРЕЊЕ Ранковић са синовима Слободаном и Мићом, Фото Архивв породице Ранковић

Пре Пленума позвах га телефоном да му дам на знање шта се дешава и да му бар нешто кажем о предвиђеном скупу на Брионима. Страховала сам да ће Мића  - Лекин син – бити сувише изненађен када чује бог све зна шта о свом оцу. Морала сам да му бар нешто наговестим. Утолико пре што је Мића већ зрео човек, који зна и разуме многе ствари, ситуацију и атмосферу, рад свог оца и његов однос према својим обавезама, својој земљи, друговима, Партији и моралу.

После 16. јуна 1966. године и првог састанка који је Јосип Броз сазвао поводом прислушкивања, а на који је позван и Ранковић (и то тек 20 минута пре самог састанка, и не знајући уопште о чему је реч), водила се, већ навелико, кампања против њега, али не јавно, већ веома подмукло. Слушам радио и усред ноћи чујем како ће се у част 4. јула одржати мото-рели на Сутјесци чији покровитељ ће бити Јосип Броз. А знам да је требало то да буде Ранковић – био је и раније! Што се тиче изолације, она још није званично прокламована али већ беспрекорно функционише. Круг око Ранковића већ је сасвим затворен и чврсто забрављен.

ВАЈАР Владета Петрић - Шепа, бивши партизан, већ је неколико година желео да изради Лекину бисту. Мићину је урадио зато што је он веома личио на свог оца у истом узрасту, и да би касније, када буде радио Лекину бисту, што боље и успешније остварио његов лик. Коначно се Лека сложио и већ је неколико дана вајар долазио после подне да, уз разговор с њим, направи скице за бисту. Биста је већ при крају, али није завршена. Долази Шепа и 17. јуна после подне да настави рад. Дан раније, одржан је састанак код Броза, чија је уводна реч за Ранковића била поражавајућа. Највише га је погодило то што је било очигледно да су о дневном реду, тј. о „прислушкивању“, сви осим њега били унапред обавештени – и не само обавештени, већ и врло добро унапред припремљени!

Са тог је састанка, иначе релативно кратког, Лека дошао веома нерасположен и утучен. Била сам испред куће када је ушао у двориште и приметивши га, кретох му у сусрет. Он пребаци руку преко мог рамена и рече: „Све је готово, због неког пишљивог прислушкивања“, а затим, као за себе: „Ако га је уопште и било“! На састанку са ког је дошао формирана је комисија која је требало да испита све што је тобоже постојало и шта није постојало, а са тим је најбоље упознат сам Јосип Броз, јер све што јесте постојало, постављено је с његовим знањем или по његовом наређењу. Било је, наиме, речи и о његовој резиденцији. Чим је формирана Комисија са Крстом Црвенковским на челу, Лека је понудио оставку на све своје функције како би комисија могла да у најповољнијим условима, тј. потпуно независно, изврши свој задатак.

Дан после те седнице (тј. 17. јуна) Шепа долази да настави са радом. Међутим, посматра Леку – добро се загледа у њега, па у бисту, па тако неколико пута и на крају пита: „Друже Марко, шта је с тобом данас? Данас си сасвим други човек, тај израз твог лица, мени непознат“... Хоће Шепа да настави, али не иде, па не иде... Не може даље... На крају одлучи да крене изнова, све из почетка. Почиње да ради нову бисту. Мени објашњава како у Лекином изразу осећа промене – неки грч као резултат његовог унутрашњег душевног бола... Радио је неко време на тој другој бисти, али је већ и на њега вршен снажан политички притисак, па је престао да долази иако његов рад није био завршен.

Вајар Владета Петрић – Шепа већ је одавно у гробу. Ми смо му као породица, захвални што је био упоран да изнуди Лекин пристанак и оствари своју замисао. Без обзира на то што бисте нису завршене, оне су веома успело Шепино дело. Последњу бисту коју је радио, излили смо у бронзи и она се налази на Лекином гробу у Алеји народних хероја у Београду.

То смо обележје поставили ми, његова породица – синови Мића и Слободан, и ја. Оба рада у гипсу још су у нашој породици. Одливак у бронзи – такође веома успео – урадио је наш пријатељ у Љубљани.

СВЕ ово сам испричала да би било јасније каква је, и пре Брионског пленума, била атмосфера око Ранковића и зашто сам инсистирала на свему томе да Мићу, бар укратко, о свему обавестим да зна шта се дешава. С њим смо се, иначе, били договорили да једном недељно, када има слободан излаз, сврати код једног свог друга у Карловцу, где бисмо га могли наћи и с њим поразговарати телефоном. Захваљујући том договору, често смо били у контакту. И тако, договореног дана уђох у Лекину радну собу ону у стану, наравно – и позвах Мићу да мало попричамо о ситуацији у којој смо се изненада нашли. Када се јавио, почнем: „Знаш Мићо, дешавају се неке ствари о којима ћеш сигурно чути“, али ме Лека прекине: „Немој то да причаш“... Почнем ја опет, али мало друкчије, јер хоћу да Мића буде обавештен и да му кажем шта ме тишти – Лека ме опет прекине на исти начин: „Немој то да причаш“! Почињем трећи пут...“Знаш, Мићо, Леку оптужују за неке ствари које нису истините... Биће неки састанак тамо и тамо и немој да се пренеразиш... Твој отац сматра да му је учињена страшна неправда...“ Такође, ставим му до знања и ко га оптужује. У том кратком разговору Мића ме изненади својом зрелошћу, јер после ових неколико реченица вели: „Ништа не брините, све разумем и све схватам. Знам ја добро Леку! Тако је то у политици!“ После овог разговора мирнија сам, бар ја, јер нас је Мића потпуно ослободио бриге о томе како ће он то тамо све сам да преболи. Помислих како није узалуд живео уз свог оца, од кога је имао шта да научи и понесе кроз живот. Морао је да запази морални став у сваком очевом гесту...

Касније, проналазимо најзгодније време да Мића искористи наградно одсуство које му је још раније додељено, поводом добро извршеног задатка, када је са групом војника радио, а делимично и водио радове на делу пута који је требало асфалтирати. Све су то добро и на време урадили. Мића је у то време имао већ и завршен факултет – био је дипломирани инжењер – и његова се заслуга тада огледала у томе што су захваљујући њему била покренута и добро искоришћена одговарајућа техничка средства којима је та група располагала. Често је и сам управљао машинама, јер је увек био заинтересован за технику о којој је доста и знао. Тако је посао обављен добро и у предвиђеном року.

У погледу слободних дана које је том приликом добио, договорили смо се да их искористи почевши од 1. јула 1966. године (датум је од изузетног значаја). Наиме, тада је требало да оде право до Ријеке и да ту сачека оца који истог дана долази са Бриона – после Пленума – како би затим заједно кренули у Дубровник, где их чекамо Слободан и ја. Тако је и било.

ВОЈСКА У СТАЊУ ПРИПРАВНОСТИ

ВОЈНИК Мића и његов отац, Александар Ранковић, већ бивши највиши југословенски функционер,  срели су се у Ријеци, одмах после завршеног Брионског пленума, где су преспавали, а ујутро су кренули за Дубровник. Успут су наилазили на војску која је била у стању приправности – у покрету, ван касарни, јер је то био први дан после завршетка пленума! Посматрали су ту манифестацију силе, боље рећи припремљену параду и читали новинске извештаје о Пленуму – наравно, већ у "обради".

 СУТРА: КАКО ЈЕ НАСТАЛА ИДЕЈА О ВИКЕНДИЦИ У ДУБРОВНИКУ  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ ОДАПИЊЕ СТРЕЛЕ ЗБОГ ПОВРАТКА ЦРЊАНСКОГ: Изненађење је било што се у незадовољству због повратка Црњанског укључио Коча Поповић

14. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

РАНКОВИЋ ПОСТАЈЕ ТИТОВ ВЕНЧАНИ КУМ: На венчању у дворцу код Илока Јованки је кум био Иван Гошњак, а Титу Александар Ранковић Лека

13. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

РАНКОВИЋ НАРЕЂУЈЕ - ПОЛОЖИ МАТУРУ, ПА ВЕНЧАЊЕ: Крцун после битке код Пријепоља, због губитка много бораца, стрепео да ће га стрељат

12. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

РАСПИРИВАЊЕ ЉУБАВНЕ НАДЕ У РАНКОВИЋЕВОМ КАБИНЕТУ: Ђиласа сам једва убедила да нисам била удата и да он није био познати словеначки партизан

11. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације