ПОКРЕТНА БАНКА ВРХОВНОГ ШТАБА НЕСТАЈЕ ИСПОД БУКВЕ: Лола и Митар Бакић су штампарију и новац су закопали негде у реону Доброселице и Драглице

ПРИЛИКОМ напуштања Ужица (29. новембра 1941) евакуисано је и нешто преосталог новца из банке.

УСТАНАК Лека Ранковић са групом партизана 1941. године, Фото Архив породице Ранковић)

Новац је био искован искључиво у сребру и спакован у потешким дрвеним сандуцима.

Камион је био преоптерећен, а кретање главним путем постало је све несигурније. Сваког часа је могла од Ужица да избије немачка моторизација, јер је имала скоро потпуно слободан пут. Зато су Лола и Митар Бакић оценили да је ризично свако даље кретање са штампаријом, новцем и другим материјалима, па су одлучили да све то закопају негде у реону Доброселице и Драглице. Обавили су тај посао савесно и уз много труда да сакрију све трагове. Стари илегалци су призвали у помоћ сва правила конспирације. Али, не лежи враже, тај њихов мукотрпан посао пратило је неко невидљиво око испод оближње букве.

Чије око – ако не сељачко!

Сељак је увек на ногама када нека војска одступа. Не седи код куће скрштених руку и затворених очију. Он скрива своју породицу и највреднију покретну имовину испред првог налета сваке војске. Никад не зна какав ће га белај снаћи, а кад све протутњи и стане, онда ће већ видети шта му се пише, па ће се према томе равнати. Искуство је велико и оно се кроз приче о ратовима преноси с колена на колено. Сељак зна да иза сваке војске у повлачењу, била му она симпатична или не, остаје нешто што би њему могло користити.

Тада хода с четворо отворених очију и са стране све осматра, прати и чека. Важно је бити први код плена. У прилог му иде и то што познаје све стазе и богазе, како у шуми тако и изван ње. А и страх је мањи!

У ТОКУ нашег рада на прихватању и реорганизацији партизанских јединица из Србије, у Радоињу, једног дана стиже вест о великом промету „сребрењака“ у реону Доброселице, Драглице и још неких села. Куповина, продаја и препродаја разних ствари плаћане су искључиво новцем у сребру. Мени и Лоли је било одмах јасно одакле потиче тај новац.

Наши људи из тих села нису могли да укажу на одређене трагове, али су знали неке сељаке који имају баш таквог новца. Била је ово прва пљачка у НОБ с којом смо се суочили и с којом смо морали да се позабавимо. Сви смо били бесни на те непознате сељаке, али је наш Мика Беневенисти, човек од трговине и новца, био љут као рис. Он је већ имао план о корисној употреби тог новца на теренима кроз које се будемо кретали.

– Знате ли ви, друже Марко – говорио је Мика – како бих тек ја могао да обрћем те новце. Ја њему трас новац, а он мени трас робу, чак и ону коју је сакрио од сваке војске. Сељак више воли и мање новца у џепу него те ваше цедуље, које никад неће уновчити.

– А онда – наставља Мика – пара обично иде на пару у поштеној трговини, јер људима треба со, треба им нека крпа, конац и слично, а ми и тако испразнимо понеки дућан кад наиђемо на сараднике окупатора.
Без обзира на ово Микино дочаравање моћи новца, упутили смо на поменуте терене једну чету с инструкцијама како да поврати новац и утврди како су и који сељаци дошли до нашег скровишта.

Чета је радила одлично, деловала је политичким убеђивањем и притиском све док није пробила зид којим су сељаци оградили ову своју тајну. А онда је клупко почело да се одмотава. У питању је било само неколико сељака који су се уплели у овај подухват. Кад им је обећано да се никоме ништа неће догодити, тек тада су пристали на расплет целог случаја.

Све у свему, чета је успела да поврати четири сандука новца у сребру. За једним мањим делом тог новца који су сељаци већ искрчмили није се трагало. То би нас свакако далеко одвело с обзиром на много важније задатке. Због тога је чети наређено да крене на друге задатке, а новац да пошаље у Радоињу. Ми смо се обрадовали добро спроведеној акцији, а наш Мика се радовао и новцу којим намерава да отпочне трговину. Али, у тим својим замислима он је изгубио из вида само једну ситницу. Наиме, није рачунао с чињеницом да је у Босни и Херцеговини владајућа монета – усташка куна.

Да, али разлика је само у томе што се та безвредна хартија не може мерити с предратним новцем који има сребрну подлогу – тумачио је Мика.

КАДА је пала одлука о покрету за Босну, ја сам, помало на своју руку, ангажовао два јака босанска парипа за ношење овог новца. Свакако им није било лако под толиким теретом, али су га издржали снагом и вештином кретања по босанским брдима. О том мом подухвату знао је само Лола.

Тек касније, негде око Рогатице, легализовао сам целу ствар пред Титом. Злу не требало, нека се нађе – рекао сам. Сви су се смејали и ређали шале на мој рачун, а нарочито Шики (Моша Пијаде). Било је и озбиљних питања као, на пример, колико ће товарних коња угинути под тим теретом. Испричао сам им причу о томе како је повереник Фрање Јосифа после анексије Босне и Херцеговине послао извештај у Беч о чудној земљи Босни и једној још чуднијој животињи која се зове парип. Колико се сећам онога што сам прочитао, тај повереник не извештава свог владара о посебној раси коња, већ о јаком и паметном парипу. Ето, рекао сам, такве ћу парипе и ја бирати за ношење „покретне банке“ Врховног штаба.

Било како било, али ствар је прихваћена као „нужно зло“ и такозвани мој караван је кренуо, третиран равноправно са осталим теретима у комори. Моја два парипа су имала чак и привилегије у храни и одмору у дугим маршевима и у мировању после њих. Свака привилегија, разуме се, није оправдана, али ова је заиста могла да се брани. Најзад, парипи су подметнули своја леђа под нашу „банку“ а то је такав терет да се није могао распоредити на више коња. На један самар могла су се привезати само два сандука, а због равнотеже један је стављан на једну а други на другу страну.

Мојем дивљену за босанске брдске коње није било краја. Био сам подједнако одушевљен и јахаћим и товарним парипом. Лично сам имао таквог једног, „Мићка“ којем у тркама нису били равни чак ни велики расни коњи. Увек сам у току рата истицао њихове сјајне особине: издржљивост, паметно и од рационално трошење снаге у кретању по стеновитим теренима, непробирљивост у храни.

АЛИ РАТ  је рат. Сила бога не моли. Војске су опустошиле Босну и Херцеговину, а партизани су вероватно највише мобилисали ових племенитих животиња. Парипи су, дакле, били сва наша моторизација у интендантури, у преносу рањеника, у ношењу тешког наоружања, у извлачењу брдских топова на положаје. Те јадне животиње су често гинуле као и људи, метка или од граната.

Кроз цео рат сам размишљао и говорио о томе како ћемо после победе подићи споменик овом брдском коњу. Мислим да је тај живи створ заиста заслужио да буде овековечен и да стално подсећа на једно ужасно доба, на доба људске патње, страдања и умирања за слободу.

Ова четири сандука су прешла пут од Санџака до Бихаћа, и од Неретве до Сутјеске. Ту, на Сутјесци, непријатељ нам не даје ни минута предаха. Врше се велике припреме за продор из обруча. Рањеника и оболелих од пегавца је сваким даном све више. Растерећивање коморе од свих сувишних ствари чини нас покретљивијим. Заједно с тим и ови „историјски“ сандуци с новцем нашли су своје место под земљом испод једне букве. Тај су посао обавили борци из Пратеће чете Врховног штаба заједно с Феридом Ченгићем, једним од руководећих људи из Босне и Херцеговине. Нисмо их више нашли. Сва трагања за новцем после рата остала су без резултата.

ПАМЕТНИ ПАРИПИ

О БОСАНСКИМ брдским коњима – парипима постоје многе симпатичне приче у народу. Слушао сам како су инжењери Фрање Јосифа трасирали желеничке пруге или путеве по каменитој и врлетној Босни. Они су, наиме, тог паметног парипа пустили испред себе и по његовом трагу уцртавали пут или пругу. Не знам колико у овоме има истине, али знам да босански сељак толико цени свога парипа да га низашта на свету не би мењао. У парипу је гледао и свој хлеб, и своје здравље, и цео свој иметак.

 СУТРА: СВЕДОЧАНСТВО СЛАВКЕ РАНКОВИЋ - МОЈ ЖИВОТ УЗ ЛЕКУ  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

БЕСМИСЛЕНА ЧИСТКА МЕЂУ ПАРТИЗАНИМА НА ЗЛАТИБОРУ: После пада Ужичке републике судбина опште југословенског устанка постала је неизвесна

03. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ТАЈНА МЕТАЛНОГ САНДУКА ПУКОВНИКА МИХАИЛОВИЋА: Дража је на Равној Гори добро проучио своју средину и људе који су га окруживали

02. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

НАТЕГНУТ РАЗГОВОР СА ДРАЖОМ МИХАИЛОВИЋЕМ: У току преговора на Равној Гори четници су спровели групу од дванаест заробљених партизана

01. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 28

АКЦИЈА ПРИКУПЉАЊА ОРУЖЈА: На Космету пронађено у добро очуваном и исправном стању око 26.000 комада разних врста оружја

31. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације