ПОТУРАЊЕ КАРДЕЉЕВОГ РАЊАВАЊА РАНОВИЋУ: Типичан производ брионских кухиња јесте и интрига о Лекином физичком нападу на Кардеља
ЉУДИ недостижних амбиција обично теже да буду у центру пажње, да се свако, па и цео свет, само око њих врти.

ИНТРИГАРЕЊЕ Тито и Јоваванка, у позадини Крадељ и Ранковић, Фото Архив породице Ранковић
Незадовољни собом, они обично мисле да им је сметња неко други. Када се међусобно „намиришу“ они са оваквим особинама, нема краја интригама и парничењу.
На Брионима, у време летњег одмора, код мене је дошла Јованка, најављена на уобичајен протоколаран начин. Била је огорчена на Пепцу Кардељ. Изнела је све што је знала о њеном надувеном понашању на јавним местима, говорила је о томе како шири интриге о њој – Јованки, као о обичној кућној помоћници код Тита у Ужичкој 15, да оговара Тита што је оставио Херту да би се оженио том „глупачом“, само зато што је она од њега млађа скоро четрдесет година. Све ово сам слушао на врућем брионском сунцу. Нисам успео да кажем ниједну реч, а Јованка је већ енергично захтевала образовање партијске комисије или мој разговор са њеном ривалком, додавши да тај разговор не би смео да се заврши без партијске казне. Е, ово ме је, пак, мало наљутило.
Нисам се поставио на страни ни једне ни друге парничарке, било ми је непријатно што се оваква интригарења плету око Тита. Јованкин предлог такође нисам прихватио, већ сам је молио да се смири. Предложио сам да се цела ствар оконча другарским разговором између њих две. Понудио сам своје посредништво. Одбивши мој предлог, отишла је бесна на мене.
Остао сам да се тешим да ни прави попови, иако су у повољнијем положају, нису под мањим ударцима, јер све своје дужности обављају по канонима.
ЈЕДНО време био сам разапет и између Тита и Јованке. Док је Тито показивао разумевање и објективност, Јованка је све више правила разне ексцесе и тиме оптерећивала и њега и односе са људима из околине. Једанпут сам морао да уверим Тита да би било пренагљено повлачити Мићуновића из Вашингтона због његове супруге која је наводно ниподаштавала Јованку приликом Титовог и Кенедијевог сусрета у Белој кући.
Други пут сам био против повлачења Цвијетина Мијатовића, као амбасадора Југославије у Москви, коме је замерено непристојно понашање његове супруге приликом боравка наше делегације у том граду. Тада је она проглашена и лаком женом, на коју неки Руси насрћу јер их она изазива својим понашањем. Поред тога, према причи коју је Ђуро Пуцар (председник ЦК СК Босне и Херцеговине) испричао Титу и Јованки, она је била таква и пре удаје за Цвијетина. Не верујући у такве „податке“ објашњавао сам Титу да се о Сибини Мијатовић могу лако стећи овакви утисци с обзиром на то да као глумица има слободније манире.
До повлачења Цвијетина није дошло, али је морао да уследи мој лични разговор са њим.
Тај „благоугодни“ разговор обавио сам како сам најбоље умео, трудећи се да никога не повредим, да се односи не поремете, да Тито остане онаква личност какву смо знали и поштовали. С тим сам се руководио и кад Цвијетину нисам ништа говорио о Пуцаревој улози у овим препричавањима. Само сам му скренуо пажњу да таква околишна причања могу да унесу раздор међу људе и да покваре њихове међусобне односе.
МЕЂУ супругама наших руководилаца има и оних „видовитих“. Оне могу чак и на годину дана да прорекну некоме политичку судбину.
Таква једна велика супруга, заокупљена неким својим бригама, шетајући улицом пружа прст на кућу у којој станујем и говори другој: „Одавде потиче свако зло!“ Она ништа више не каже, њен посао и јесте да само уврача, а други нека размишљају, макар и патили у неизвесности. И, заиста, ова друга, скромна жена, још увек помало скојевски наивна, није могла да дође себи од узбуђења. Прва, искусно примећује њену збуњеност и одмах додаје:
„Јесте, драга моја, јесте – од друга Марка зло потиче. То ћеш и сама видети једног дана!“
У исто то време, можда баш тог вечера, та иста супруга – Пепца (Кардељ) – седи код нас у тој кући или ми код њих, разуме се, чисто породично. Једном речју, цвета поверење, искри другарска блискост, потврђује се старо познанство и другарство...
ШИРЕЊУ фаме о озвучавању и наводном прислушкивању пожурио је да се придружи и сам Едвард Кардељ. Он је одмах и свој кабинет прикључио Титовим подацима о озвучавању и прислушкивању, изјавивши да је замолио Тита да своју комисију (читај: анонимну) пошаље и код њега. Истини за вољу, морам рећи да је сам Кардељ још раније лично тражио озвучавање свог кабинета. То је објашњавао практичним потребама – снимањем разговора са странцима и томе слично. С таквим објашњењем је његов шеф кабинета – Антон Вратуша – шефу мог кабинета Петру Ивичевићу предложио да се то уради и у мом кабинету.
Међутим, у току извођења радова на оба ова места мене је Ивичевић ипак обавестио, јер је претпоставио да се нећу сложити са уграђивањем тих апарата. Пошто сам то изричито забранио, даљи радови су код мене у кабинету обустављени, а Удби је враћено све што није било инсталирано у зидове. Нешто недовршено ипак је остало у зидовима. Објаснио сам Ивичевићу зашто мени то практично није требало, јер сам као потпредседник СИВ-а за унутрашњу политику имао веома ретке сусрете са страним представницима. Кад је Ивичевић запитао шта да каже Вратуши, рекао сам да га само обавести о обустављању извођачких радова у мом кабинету. У шали сам додао да Кардељ воли технику и телефоне, па ће се код њега сигурно продужити радови. И, тако је и било.
ТИПИЧАН производ брионских кухиња јесте и најновија интрига о мом физичком нападу на Кардеља и употреби ватреног оружја. Та перфидна прича је стигла и међу словеначке студенте. У жељи да сазнају истину, они су упитали Виду Томшич: да ли је тачно да је Ранковић пуцао и ранио Кардеља?
Уместо да им поштено каже праву истину, Томшичева их срачунато, политикантски оставља у том уверењу. Али, једна лаж више није никада на одмет, када је већ стављена у службу политичке потребе. Све се своди на формулу – циљ оправдава средства. А то је, у ствари, највећи домет политичког и личног морала појединих људи данас. Истина је у њиховим рукама постала тако јевтина да се може, без гриже савести, употребити за свако поткусуривање. Много је уносније употребити још једну свирепу лаж него ли рећи истину.
Ма колико нежељено и грубо деловала на ортаке у лажима, али истина је у овоме: Јован Веселинов – Жарко лакше је ранио Кардеља, пуком непажњом приликом лова у Моровићким шумама, које спадају под војну управу. Према томе, ова наша Вида није била баш много видовита кад је овај инцидент потурила мени. Сметнула је с ума да су директни сведоци овог догађаја око четрдесет војника и подофицира, војни лекар и шест генерала, с Гошњаком на челу.
Жеље су једно, а чињенице друго. Ако се оне не поклапају с жељама, онда испада бедасто измишљати неке жртве мог револвераштва да би се из њих, на силу бога, правили хероји такозваног Ранковићевог периода. Мајстори ове грозне сплетке направили су тиме и себи и другима медвеђу услугу. Ја сам, додуше, волео да гледам каубојске филмове, али сам био сигуран да ме они у овим зрелим годинама неће навести на било какво зло. Ако сам указом и преко ноћи проглашен завереником и пучистом, то још није доказ, чак ни официјелно мишљење, да сам упражњавао индивидуални терор.
СТИДЕ ЛИ СЕ ШТО СУ СРБИ
ОНИ који имају развијену машту или више лукавства, у овој кампањи против мене пролазе нешто боље од оних који су лишени тих преимућстава. Они су подмуклији, па један од њих приликом отварања Спомен гробља у Јасеновцу баца блато на мртве и живе, урлајући на сва уста како је штета што није пало још више српских глава (Иван Стево Крајачић) .
Лишени тих преимућстава, ови други, осиромашеног политичког морала, а кратке памети и плитке савести, не стиде се да сад и на јавним скуповима узвикују како их је срамота што су пореклом Срби. Разлика између првих и других је само у томе што је онај који је лупао по Јасеновцу, кажу, био мртав пијан, а ови други то нису били.
СУТРА: ОПШТА ПОТЕРА ЗА ЗАКОПАНИМ ЗЛАТОМ ДРАЖЕ МИХАЈЛОВЋА

ДАЊУ САМ МЕДИЦИНСКА СЕСТРА, НОЋУ СТРИПТИЗЕТА: "Мушкарци ме се превише плаше, сама сам последњих седам година" (ФОТО)
ЖЕНА по имену Хејли Хупер открила је да јој самопоуздање „уништава“ љубавни живот јер мушкарци сматрају да је „превише застрашујућа“.
23. 05. 2025. у 18:06

ХРВАТ ПОГИНУО НА ФРОНТУ У УКРАЈИНИ: Био официр француске војске, борио се у Луганску
ТОНИ Херцег, Хрват из Босне и Херцеговине и официр француске војске, погинуо је 6. маја у Луганској области у Украјини.
23. 05. 2025. у 17:00

"ОД ТУГЕ ПОСЛЕ СМРТИ МУЖА ДОБИЛА САМ РАК" Тешка судбина наше истакнуте глумице
ЂУРЂИЈА Цветић, истакнута српска глумица, суочила се с тешким животним ударцима који су оставили дубоке трагове. Упркос свему, задржала је достојанство и снагу, због чега су је многи сматрали хероином српске глумачке сцене.
25. 05. 2025. у 13:31
Коментари (0)