СЛУЧАЈ СТАНКЕ ВЕСЕЛИНОВ ЧАРШИЈСКЕ ПРИЧЕ И АФЕРЕ: Тито и Јованка су сумњичили генерала Милана Жежеља креће у друштву непоузадних људи

ВИШЕ ме ништа не изненађује што долази од људи који себе желе да ослободе одговорности по сваку цену, спасавајући се „паковањем“ другоме, не бирајући средства и начине.

ОПУШТЕНОСТ Ранковић,Тито, Јовака, Петар Стамболић и Јован Веселинов, Фото Архив породице Ранковић

Приликом поменутог разговора са Титом на Брионима поставио сам питање једне нове лажи у вези са случајем Станке и Јована Веселинова Жарка. Укратко, поновио сам оно о чему сам Тита подробно обавестио пре него што је ИК ЦК СК Србије по сопственој иницијативи почео рашчишћавати Станкино недолично понашање. Тито се у једном моменту окренуо према Гошњаку и рекао: „Сада се сећам ових појединости и мислим да нас је Веселинов обмануо када је пре неки дан другачије приказивао целу ову петљавину“.

Из ове Титове упадице било ми је јасно да пре Брионског пленума отпочеле шпекулације на мој рачун.

У чему је, заправо, ствар? Неку годину раније дошао је у ЦК Слободан Пенезић Крцун и обавестио ме о Станкином понашању недостојном њених функција у Партији и о разним аферама у које она често упада. Говорио је и о њеним великим и скупоценим набавкама разних старина, тепиха, уметничких слика, намештаја и сл. Службено су га обавестили, казао је, да се троше велика средства Извршног већа Србије на изградњу и опремање мале дворишне куће (на Дедињу саграђене поред куће у којој су живели Станка и Јован Веселинов), коју она већ користи за сентименталне сусрете. Казао је, даље, да она врши притисак на службе Извршног већа, позива архитетке и наручује планове за опрему те непотребне кућице. Многи су и отказивали услуге када су видели о чему се ради.

Пенезић, Душан Петровић Шане и Риста Антуновић решили су да се партијски покрене и рашчисти њен случај, јер се више није могло прелазити преко широко распрострањених прича у чаршији...

– Такво њено понашање погађа Жарка и нас који прелазимо преко тих њених поступака – каже Крцун. 

– Најгоре је што искоришћава и свој друштвени положај и своје функције за додељивање награда, станова и путовања у иностранство.

На крају сам рекао Крцуну да би свака интервенција у овој осетљивој ствари поразно деловала на Веселинова, довела до разбијања породице, а можда и рђавих односа у ИК. Био сам мишљења да је то породични проблем који још није постао отворено партијски.

Предложио сам му да се све одгоди док Станка и Жарко сами не увиде да више тако не иде.

Сем тога, замолио сам да Крцун Станки у погодној форми скрене пажњу на све последице које могу произаћи из таквог њеног понашања. За такву нашу добронамерност Станка није марила и авантуре су се наставиле ређати једна за другом.

ДРУГОВИ из ЦК Србије су сматрали да посебно забрињава чињеница што неке ствари указују и на политички карактер Станкиних веза, јер њене изјаве показују да се она идеолошки удаљава од Савеза комуниста. Шане је већ одавно инсистирао да се партијски размотри Станкин случај.

Постало је више него јасно да се мора партијски сагледати Станкин случај. Остало је само да се види како. На једном састанку ИК ЦК СК Србије тим поводом изабрана је партијска комисија у којој су били Шане, Војин Лукић и Стеван Дороњски. Они су дошли да ме обавесте о свему томе и да предложе да обавим разговор са Жарком, и то у исто време када они почну разговор са Станком. Скренули су ми пажњу на тежину случаја и да би ово могло довести до неког шока код Жарка. Није помогло што сам се одупирао овом предлогу, убеђујући их да сами предузму и заврше све. На крају сам пристао, али под условом да се све одгоди за који дан како бих претходно обавестио Тита и остале другове из секретаријата ИК. Добивши овај пристанак, обавестио сам прво Тита и Кардеља и Вељка Влаховића. Када сам рекао да ће све то вероватно тешко пасти Жарку, Тито је баш зато предложио да ја обавим тај разговор. Уз то је напоменуо како је и сам чуо доста о Станки, па зато треба рећи Жарку да се помири са стварношћу... Није ми било право. Питао сам се зашто увек мени падају ови незахвални послови.

Ето, тако је је окончан један скандал који је заиста с разлогом и редовним путем покренут.

Извештај поменуте комисије разматрао је ИК Србије, а ја сам обавио мучан разговор с Веселиновим, који сам са не малим узбуђењем започео у ЦК, а завршио у Липовичкој шуми.

С нама је пошао да би том другом делу разговора – на Жарков предлог – присуствовао и Радован Грковић (члан ЦК СК Србије).

Годинама сам био на таквом партијском послу да су људи, често и по навици, долазили код мене ради оваквих и других разних партијских проблема. Они су били незадовољни када их лично нисам могао примити и решавати њихове проблеме, а проблеми скоро никад нису били само лични. И такве послове сам сматрао својим партијским задатком, а деловао сам према владајућим нормама у Партији, успешније или мање успешно, али увек људски и праведно.

Разговор са Веселиновим завршио сам у Липовици много лакше него што сам у почетку замишљао. У једном тренутку учинило ми се да је мени можда било и теже. Када сам ово укратко поновио Титу на Брионима, реаговао је веома уздржано. Ствар је била толико јасна да је сваки коментар сувишан.

Веселинов је, међутим, очигледно на време увидео да „мој брод“, захваћен чудном буром, почиње да тоне, па је плашећи се за свој багаж нагло почео да заборавља како се тај случај стварно одиграо.

Све у свему, сви су знали како је текла и како се открила цела ствар, знали су како је отпочела и како се завршила. Сви су аплаудирали онима који су је разрешили и награде им чак поделили. Али, тим истим људима није ништа сметало да у време Брионског пленума изјављују како сам, ето, баш ја, тај деформисани Ранковић, био председник комисије за испитивање измишљених грешака једне врле другарице као што је била и остала Станка Веселинов. У тим причама није ништа мање одвратна и верзија о томе како сам лично ја покренуо њен случај, пре свега из неких задњих намера према Јовану Веселинову.

КАДА сам у јуну ове 1966. слушао оптужбе о озвучавању и прислушкивању нисам могао да се отмем утиску да се тиме обнављају исте оне сумње које су Тито и Јованка и раније имали. У касне сате једне ноћи пре неколико година позван сам на разговор у вези са њиховим новим незадовољством и сумњичењем генерала Милана Жежеља. Жалили су се како је Жежељ повезан са неким сумњивим београдским срединама и како се креће у друштву сумњивих људи. На основу тога и других запажања изразили су сумњу у његову оданост Титу, што је утолико било деликатније јер се налазио на положају команданта гарде и личног Титовог обезбеђења.

У први мах нисам могао да разаберем о чему се ради, откуд тако нагло и оштро сумњичење Жежеља, јер сам знао за Титово неограничено поверење које је увек имао у њега и његово руковођење обезбеђењем. На моје интересовање постоји ли нешто опипљивије на чему би се заснивале такве сумње, Јованка је показала једно анонимно писмо упућено на њену адресу. У том писму је заиста било неких неукусних прича о Титовој личности, а посебно о Јованки као бившој собарици у Титовом стану у Ужичкој 15. Јованка је све те интриге примила здраво за готово и приписала их Жежељу, па извела закључак да је њега „понео враг“. Сем тога, наведене су неке његове злоупотребе, као, например, коришћење ловачке куће у Карађорђеву за вечеру са својим друговима.

Укратко, Јованка је Жежеља доводила у везу са подацима из анонимног писма и оптуживала за злоупотребе у целокупном материјалном пословању Маршалата. Била је раздражена до те мере да Титу није остало друго него да је смирује. Мени је све то било веома непријатно.

ОДВРАТНЕ ВЕРЗИЈЕ

СВИ су знали како је текла и како се отворен случај Станке Веселинов, знали су како је отпочела и како се завршила. Сви су аплаудирали онима који су је разрешили и награде им чак поделили. Али, тим истим људима није ништа сметало да у време Брионског пленума изјављују како сам, ето, баш ја, тај деформисани Ранковић, био председник комисије за испитивање измишљених грешака врле другарице као што је била и остала Станка Веселинов. У тим причама није ништа мање одвратна и верзија о томе како сам лично ја покренуо њен случај, пре свега из неких задњих намера према Јовану Веселинову.

 СУТРА: ТИТОВА ВИЛА У ЗАГРЕБУ И ДЕВИЗЕ СА ГОЛОГ ОТОКА  

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ОПТУЖБЕ ЗАСНОВАНЕ НА АНОНИМНОЈ КОМИСИЈИ: Тито је на седници говорио кратко и не баш одлучно као што обично уме кад је у нешто уверен

19. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ПРИСЛУШКИВАЊА НИЈЕ БИЛО: На посоледњем разговору, у присуству генрала Гошњака, Тито је рекао "Још ћемо ми заједно радити!"

22. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

СРПСКИ КОМУНИСТИ У ИМЕ СРБИЈЕ НАПАДАЈУ РАНКОВИЋА: Кавчич и Трипало, у клими за све глупости, пишу збркане чланке о "слому једне политике"

21. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

ВЕЛИКЕ ЛАЖИ ПАРТИЈСКИХ ТИТОВИХ КЛИМОГЛАВАЦА: Сви саслушани из Удбе нису хтели ништа да кажу, а Светислав Стефановић Ћећа био je чак и дрзак

20. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације