СРПСКИ СОЦИЈАЛИСТИ НИСУ БИЛИ МАРКСИСТИ: Марксов утицај на Русе и на Србе није осећао, текстови из његовог пера сасвим су слабо читани

УДРУЖЕЊЕ српских социјалиста било је једно време активно, у ствари док је Пашић био његов председник (кад је он напустио Цирих, председник је постао Лазар Пачу).

САЗРЕВАЊЕ Никола Пашић се супростављо ставовома Маркса и Енгелса о Словенима, Фото "Википедија"

Пашићевим великим заузимаљем и смислом за организацију, удружење је и основано. То није био никакав савез „по угледу на Бакуњина, који ствара Руску секцију, постаје њен вођ и отворено иступа против Маркса...“  Пашић је у свему, у удружењу, водио главну реч, био онај који све држи у својим рукама, о свему се стара и на све мисли, чак и брижљиво бележи шта је који члан урадио за удружење, колико је новца и када приложио благајни удружења.

Средствима прикупљеним од чланова удружења, као и од других лица (између осталог и од Петра Карађорђевића), Пашић је купио и једну штампарију, која је била смештена у Цириху. Штампарија је набављена у Женеви, од неког дуванџије. (Њу је Пашић лично пренео у Цирих). То треба да је била  некадашња штампарија Владимира Јовановића, у којој је он штампао лист „Слободу“. Као и други чланови удружења, и Пашић је радио у штампарији као словослагач. (И о томе, колико је сати који члан радио у штампарији, Пашић је водио тачну евиденцију.) Прво пггампано дело била је брошура „Шта јс држава“, превод с руског.

После ње, на ред су дошли „Отпадници“ руског револуционара Соколова,  присталице Михаила Бакуњина, у преводу Светозара Видаковића. Штампана је и брошура „Четири чланка“ (у 500 примерака), која је илегално уношена у Србију. Њен садржај је био: 1. Организација Интернационале, од Бакуњина, 2. Како је настао капитал, од Ласала, 3. Како расте снага друпггва, од Лаврова (Миртова) и 4. О правима својине и правима течевине, од Консидерона.

Већ и сам садржај ове брошуре (Четири чланка), даје, на свој начин, одговор на питање који су то и чији утицаји претежно приметљиви код раних српских социјалиста у Цириху, 1870—1873. То су били они исти утицаји који су евидентирани и код Руса у Цириху. У идејама у којима су били Руси, били су и Срби, углавном и пре свега. „Живи пример руских нихилиста“, каже Пера Тодоровић говорећи о повезаности Срба са Русима у Цириху, „утицао је на нас више од свега другога. Вера је прилепчива - и када смо видели, како наши руски пријатељи верују безусловно у социјализам, веровали смо и ми. Нама је истинитост социјализма изгледала потпуно доказана тиме што је било младих људи и жена - и то каквих људи, и каквих жена! - који су били готови за тај социјализам погинути на губилишту или провести најбоље године у сибирским рудницима...,“. А те идеје биле су идеје Чернишевског, Блана, Прудона, у знатној мери и Ласала, упркос томе што је он тако мало држао до Словена, сматрајући да они не представљају нације, већ да су расе које имају само право на то да буду асимиловане од стране великих културних нација.  И, и у првом реду, Бакуњина, а онда, нешто и сасвим кратко време, Нечајева, и на крају Лаврова.

Што се тиче Маркса, за утицај његовог учења и на Русе и на Србе без даљег се може рећи да се он уопште није ни осећао, поготову 1870 - 1872. Текстови који су потицали из његовог пера сасвим су слабо читани (Врло је танушне снаге, отуд, тврђење, да су српски студенти, у другој половини шездесетих година, остварили „несумњив контакт с Марксовим радовима“, да при том улога руске револуционарне емиграције није била мала, и да је струја међу Србима, „која је у Интернационали подржавала Маркса почела... и изворно проучавати његове радове“).  Колико ово што  смо навели одговара чињеницама, посебно у погледу Руса, потврђује и неоспорив податак, да чак ни они Руси, који су пристајали уз Маркса, и радили за њега у време његовог обрачуна с Бакуњином - руководиоци Руске секције Интернационале - нису у довољној мери познавали Марксово учење, а и то са чим су се упознали - нису уопште разумели. Како је научно апсолутно доказано у свету, о прихватању марксистичке теорије код Руса може се говорити тек од Плеханова (1880, односно 1883), који је тада, са групом народњака, под утицајем Маркса и Енгелса, постао социјал-демократа.

Међу Србима-социјалистима у Цириху, са сигурношћу се може рећи, није било ни једног јединог који би се смео назвати марксистом. Међу њима није било чак ни једног јединог озбиљнијег читача Марк- сових дела, поготову не у изворном облику. Изузетак је, у неку руку, био Лазар Пачу, али и он се Марксом сериозније позабавио знатно касније, после 1873. Ово важи и за самог Светозара Марковића, за кога, иначе, неки аутори  кажу, да је, чак, још 1869. године читао „Капитал“ и „Комунистички манифест“ у „нецензурисаном облику“, мада је тада, да све друго оставимо по страни, његово знање немачког језика било више него крхко и у сваком случају недовољно да би се могао успешно носити са Марксовим реченицама и мислима, поготову у „Капиталу“.

Насупрот недовољно провереним, исхитреним тврђењима неких југословенских аутора, да је Марковић био добар познавалац Марксових дела, да је био - марксиста, стоје мишљења несумњивих ауторитета на пољу марксизма и његове историје, Кауцки и Штраус стоје на гледишту, да Марковић није био марксист и да то он није могао ни бити. „У његово доба“, каже Кауцки,„није се о марксизму могло говорити чак ни у Немачкој. Марковић је у Марксу „видео пре свега човека који је организовао Интернационалу ...“.   

Таква ситуација међу Србима-социјалистима у Цириху (у погледу малог познавања Марксовог учења и слабог читања његових радова) није представљала никакву необичност међу тадашњим европским социјалистима уопште узев. То је била општа појава. Јер, како то истичу Гросман и Гринберг,  услови за разумевање Марксових идеја - и унутар самог социјалистичког лагера - били су „мало повољни“. Нарочита тешкоћа произилазила је већ и из околности да је „Капитал“ тада био „само торзо“, једна од више књига . Требало је да прођу још скоро три деценије, па да се појаве остале књиге које су Марксово дело заокружиле, и које је Енгелс издао. (Други део „Капитала“ објављен је 1885., трећи 1895., а последњи, четврти – „Теорија вишка вредности“, који је издао Кауцки, појавио се тек 1910. године).

ПОГЛЕДИ КА НЕМЦИМА

КОД Срба, социјалиста из Цириха, кад су се вратили у земљу, а углавном с краја 1873. и с почетка 1874, дошло је до једне занимљиве појаве: они, тада, почињу, наиме, да све више упиру своје погледе у немачку социјалдемократију, видећи у њој (што је у ствари било и тачно) прву силу социјализма у Европи и свету, да обавезно, такорећи, читају њену штампу и сарађују у њој, пре свега у њеном органу „Фолксштат“. Као и други, и Пашић се у то време окренуо према немачкој социјалдемократији. Али он ће бити и први који ће јој - заувек - окренути леђа и осудити њен курс према Јужним Словенима, који је у ствари био курс Маркса и Енгелса.

 КРАЈ 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

НЕПОМИРЉИВ РАЗЛАЗ МАРКСА И БАКУЊИНА: Швајцарска држава је обављала шпијунске задатке за рачун владе царске Русије

14. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈУРИШ СРПСКИХ СТУДЕНАТА НА ЖАНДАРМЕРИЈУ У ЦИРИХУ: Човек који је ухапсио Нечајева, заправо је био Србин и презивао се Коњевић

13. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

СРПСКИ ЈЕЗИК ДОМИНИРА НА СЕДНИЦАМА ЛЕВИЧАРА: Лист "Јавност" је почела излазити у Крагујевцу 1873. а уредник је био Светозар Марковић

16. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

СРПСКИ ЛИБЕРАЛИ ЛИЧЕ НА МАТОРЕ КАЋИПЕРКЕ: У октобру 1872. године Михаил Бакуњина је коначно искључен из Прве интернационале

15. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације