БАКУЊИН ПИШЕ ПРОГРАМ СРПСКИХ СОЦИЈАЛИСТА: Никола Пашић,као и други Срби у Цириху, се преко руских студената, упознао са Бакуњиновим учењем

СА универзитетом и бројним академијама (педагошком и другима), и Политехником као посебном школском установом, изван Универзитета, Цирих је био велики школски центар.

КРИТИЧАР Кнез Петар Кропоткин је био главни представник комунистичког анархизма, Фото "Википедија"

Али он је био и снажно привредно и финансијско средиште Швајцарске. Међутим, и град у којем положај радништва није био нимало завидан... Радно време било је веома дуго, а у фабрикама су, уз одрасле, обавезно радила и деца. Тек 1877. године било је забрањено запошљавање деце испод 14 година, а за радно време одраслих утврђено да не сме износити више од 65 часова недељно.  Мада је положај радника био тежак, с њиховим организовањем у циљу изборења бољих услова ишло је врло споро. Први збор радника одржан је тек 5. априла 1868., скоро четири године по оснивању Прве интернационале - 28. септембра 1864.

По активности самих циришких радника и њихових организација, Цирих сигурно не би никад ушао у историју социјалистичког покрета на тако велика врата као што је ушао. Што је тако ипак испало -заслуга припада странцима, пре свега Русима, који су похрлили у овај град, нарочито тамо од 1870. као у обећану земљу. Сви они, ти бројни странци, изјашњавали су се за социјализам, али су се делили на струје и заступали често многоструко противречне идеје.

Према странцима, у принципу, власти у Цириху, уосталом као и у другим кантонима Швајцарске, биле су врло толерантне - једно дуже време. Добити дозволу боравка није представљао такорећи никакав проблем, поготову ако се радило о студентима или пак политички прогоњенима. Једини услов који су швајцарске власти постављале странцима био је, да они својим присуством и активношћу не штете државном поретку и не доводе земљу у неприлике у односу према другим државама. Ако би се то догодило, власти су умеле да реагују врло енергично и не баш много пазећи на устав и законе, као што ће то бити случај са руским револуционарем Нечајевим, у августу 1872, о чему ћемо касније нешто опширније говорити, пре свега због улоге Срба у свему томе. (Не знајући за ову страну медаље швајцарске демократије, очевидно, Живојин Жујовић ће о Швајцарској писати, по доласку у Србију, као о „благословеној, слободној, срећној швајцарској републици, прелепој башти усред европског корова“. То што он није видео, међутим, видео је бистрооки Бакуњин. „Швајцарска је“, рећи ће Бакуњин, „ипак једна мизерка земља, која је негостопримљива када се ради о слабим и празноруким и која респектује законе управо онде где би била света дужност да се закони крше ... 

Ако би људско друштво престало да постоји, Швајцарска сигурно не би била та кроз коју би оно васкрсло“).

БРОЈЧАНО узето, у време Пашићевог бављења у Цириху, и све тамо до у лето 1873. годиие, од странаца у Цириху највише је било Руса и Рускиња. Са малим изузецима, сви су они били уписани на неку од Високих школа. Рускиње су по правилу студирале медицину, за шта им се није пружала прилика у домовини . (У зиму 1870/71 студирало је у Цириху 16 Рускиња, а само једна Швајцаркиња, затим једна Немица, једна Аустријанка, две Енглескиње и једна Американка. Две године потом, у зиму 1872/73, у Цириху је студирало 96 Рускиња - 69 медицину, а 26 филозофију).  Руса - мушкараца, у исто време 1870, било је 32, а у мају 1873. године - 182.,  са женама (104) у свему око 300. Овим бројем нису обухваћени они Руси који су били уписани на Политехнику - њих 94 у зиму 1872/73, односно 91 у зиму 1873/74.

Пашић се упознао с многим Русима, углавном преко својих колегиница са Политехнике - Надежде Николајевне Смецкаје и Софије Лаврове Севастјановне (рођене Чајковскаја). Оне су припадале најужем кругу бакуњиста у Цириху и имале су много успеха у придобијању присталица за Бакуњинове идеје и његов покрет, и то како међу Русима тако и међу Србима. У стану Лаврове, која ће се касније прикључити Кропоткину  и проформа постати његова супруга, основан је први бакуњинистички кружок у Цириху. (Кнез Петар Кропоткин је био главни представник ткзв. комунистичког анархизма, који је критику државе проширио и на државу у њеном парламентарном облику.) Преко Лаврове, Пашић се упознао, у јесен 1870. године, са Сажином (Михаилом Петровичем), познатијим под именом Арманд, односно Арман Рос, једним од првих руских револуционара који су, на глас о избијању устанка у Босни и Херцеговини, 1875, кренули међу побуњенике. Једно време, Сажин је био главни Бакуњииов човек у Цириху...

МЕЂУ истакнутијим Русима у Цириху, с којима је Пашић успоставио блиске везе, налазили су се, уз друге, и Владимир Александров и Замфириј С. Арборе. Александров и Арборе били су такође бакуњисти (Супротно тврђењу неких совјетских аутора, Александров је 1870—1872. био у сталном контакту не само с Бакуњином, већ и Нечајевим и изгледа да га је Бакуњин био „задужио“ за рад са Србима. Заједно с Бакуњином, према неким показатељима, он је учествовао и у изради програма Српске социјалистичке партије, основане у Цириху у лето 1872).  Пашић се нарочито зближио са Замфиријем Арбореом, који и није био прави Рус. Потицао је из Бесарабије. Дед му се осећао Румуном, а отац - Грком. Мајка му је опет била Пољакиња. Стриц Иван, који се осећао Русом, био је ожењен једном Бакуњиновом тетком... Арборе је студирао медицину у Цириху, и, сем са Папшћем, пријатељевовао је још и са Владимиром Љотићем, једним по много чему чудним сватом у српском социјалистичком покрету седамдесетих година, иначе блиским сарадником Петра Карађорђевића, од 1903. краља Србије. Био је веома образован (Написао је и познату књигу „Сити и голодни“, за коју совјетски аутор Б. Итенберг каже да је написана са народњачких позиција, с позиција утопијског социјализма.  Основно у овој књизи, објављеној 1875. године, је, да „политичка слобода без економске слободе не значи ништа“). Кад се Пашић нашао у избеглиштву, после тимочке буне 1883., Арборе му је у Румунији пружио велику помоћ, чак га је крио и од полиције.

ПАШИЋ се, као и други Срби у Цириху, преко поменутих Руса упознао са Бакуњиновим учењем. Први Бакуњинов текст који је дошао до његових руку, био је један летак - „Принципи револуције“, штампан на руском језику средином 1869. године у Женеви. Тај текст је ишао из руке у руку, читан је и прочитаван у кружоцима до бесвести, учен наизуст, и декламован као каква песма - и у круговима Руса, и у круговима Срба. Није било Србина у Цириху, ваљда, који није знао напамет бар главне делове овог текста, а нарочито онај део у којем се каже: „Садашња генерација... мора незадрживо да крене путем разарања. Здрави, непокварени разум омладине мора схватити, да је много хуманије, туцета, да, стотине омрзнутих ставити под нож и удавити, него у друштву са њима узети учешћа у систематском, на закону заснованом убијању, кињењу и мучењу милиона сељака .. .“  

Уз овај летак, много је читан, у исто време, и један други - о револуционарном питању, у којем се од омладиие тражи да се „сјури као један човек у народ, у народни покрет, у хајдучке и сељачке буне ...“

ПАШИЋ УЧИ РУСКИ ЈЕЗИК

СВИ руски студеити, од првог до последњег, потицали су из кругова привилегованих класа и били су синови и кћери племића, велепоседника, виших државних чиновника и виших официра. Њихове колеге у Русији, пак, потицали су углавном из нижих слојева и били су деца свештеника и нижих чиновника, у првом реду. Никола Пашић је још 1869. почео учити руски, да би се са својим пријатељима - Русима боље могао споразумевати, лакше пратити дискусије у кружоцима које су они основали и којима су руководили, и без туђе помоћи могао читати летке, новине и брошуре на руском језику. Главни учитељ био му је Светозар Видаковић.

 СУТРА: СРБИ У ЦИРИХУ ДОЧЕКУЈУ БАКУЊИНА КАО МЕСИЈУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ПОБУНА СРПСКИХ СТУДЕНАТ ЗБОГ ВРЕЂАЊА ЦРНОГОРАЦА: Маркс и Енгелс замерали су енглеској штампи што ћути о „инфамијама Црногораца и Херцеговаца

06. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

УНУК ПЕКАРА ИЗ ЗАЈЕЧАРА КРЕНУО ЈЕ У ВЕЛИКИ СВЕТ: Пашић је 1868. године уврштен међу тридесет питомаца Кнежевине Србије који су студирали

05. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације